Rotten Johnny and The Queen of Shivers/Izraelske kontrakulture i mesta čežnje - Avi Pitchon
Ventil Verlag - 2014/2016
Znatiželja je jaka. Što više pokušavate da saznate o sukobu Palestinaca i Izraelaca, dileme su sve jače. Skoro svima jasno je da tu snaga argumenata gubi bitku zbog jačine emocija i interesa koje vladaju u tom regionu. Ovaj kratki prikaz autobiografske knjige izraelskog muzičara i aktiviste Avi Pitchona nema nameru da kreira dodatnu zabunu u razumevanju konflikta. Ideja, pre je, da u par reči opiše dobre ljude koji neće tek tako da se pomire sa stanjem na terenu i traže rešenje i kompromis koji će da zadovolji većinu. Avi potiče iz, ako sam dobro shvatio, porodice niže srednje klase, pola je Aškenazi, a pola sefardski Jevrejin. Odrastao je u malom predgrađu Tel Aviva. Kako je Sveta zemlja prostor malih razdaljina, tamo sve je blizu jedno drugoga i sve ima svoju istoriju. Još u osnovnoj školi deli oduševljenje sa par istomišljenika pankom. Pre britanskim, nego američkim, jer se ovaj drugi nije oslobodio okvira rocka iz koga i jedni i drugi potiču. Britanci ruše stari poredak u muzici. Posle slušanja klasičnih rock bendova, pa Plasmaticsa na primer, prelazi preko Pistolsa i Siouxie, direktno na drugi talas britanskog panka. Naravno, sluša i Discharge i slične. Oduševljenje sa anarhističkim i uslovno rečeno levičarskim idejama kakve su propovedali britanci Crass, putovanja u London još u tinejdžerskim danima - ostavili su jak utisak na njega. Prvo preko muzike, oblačenja, koncerata počinje da se zanima za političku stranu priče. Kako sam tvrdi, ponestajalo mu je često znanja da bi mogao da diskutuje sa veštijim neistomišljenicima. Tako da se sam edukovao. Jedna od najbolnijih tačaka i ključno mesto u knjizi je trenutak kad pod blagom prisilom prolazi regrutaciju i potpisuje da je spreman da da život za državu. Iz ubeđenja i mladalačkog idealizma, koristi sve načine da se izvuče s vojne obuke što mu u glavnoj liniji i uspeva. Biva oslobođen od vojne službe i obaveze. Porodica se miri s tom činjenicom. Vreme posle tog kratkog perioda uglavnom provodi družeći se i u političkom aktivizmu. Tu opisuje široki dijapazon i spektar levičarskih organizacija u Izraelu. Koga zanima može da pronađe prave informacije na ovom mestu. Koliko je to senzibilna i bolna tema govori i podatak da je jedna od njegovih poznanica iz te klike, smrtno stradala na palestinskoj teritoriji. Druge detalje iz cele priče ne bih da vam otkrivam ovako, nema ni vremena ni prostora. Mene lično fascinira ta blaga opsednutost pankom jer. Izrael je zemlja sunca. Na jugu mnogi žive teško, ali nekako su vedriji i otvoreniji i optimističniji nego kultura zapada. Izrael je tu negde po mentalnom sklopu bliži Turskoj i Grčoj. Pravo je čudo kako tamo dobro uspeva hevi metal i pank pomešan sa orijentalnim motivima. Opet, ljudi su nekako zdraviji, jači fizionomijom i potreban im je neki ventil od svakodnevnice. Slušajući Avijeve prve domaće uzore, bendove Mashina, Benzin i T-Slam prvo što ulazi u uši je uvežbanost i muzikalnost. I Avijev poslednji kultni pank bend Mem Noon, osim što pokazuje svu raskoš ideja i varijacija, ostavlja prilično dubok utisak i žal što snimci nisu urađeni profesionalnije. Prava šteta je što nismo ranije bili u prilici da čujemo njih i druge likove s tih prostora. Opšte mesto i legende su Minimal Compact sa Malkom, Saharovim i Fortisom. Izraelski pop može danima da se proučava i sluša, toliko je bogat zvučno, naslovima i produkcijski. I to je ono što za mene lično najviše vredi i ono za čim tragam. Jako lepa i kulturna knjiga koja nikoga ne vređa i nudi dodatno svetlo i uvid u kontrakulture Bliskoga istoka. Avi danas živi u Londonu, možda nam ponudi u budućnosti i nastavak. Bilo bi veoma zanimljivo čuti šta baš u ovim trenucima misli i kako se oseća.
