Gotičar/Istorija – Lol Tolhurst

 

Gotičar/Istorija – Lol Tolhurst

Goth&History – Lol Tolhurst

Quescus Editions Ltd - 2023

 

Zapanjuju podaci da se među zvezdama, mnogim britanskim pankerima i postpankerima prvog talasa kriju mnogi bivši hipici. Isto tako, a možda i malo manje, među britanskim gotičarima, ili među nama popularnije nazvanih... darkerima, kriju bivši fudbaleri, katolici, mormoni, deca iz konzervativnih porodica. Ono što ih možda ujedinje, opravdava i spaja je to da su mnogi od njih bili na prvim koncertima The Clash i Sex Pistolsa. A i da su mnogi od njih, zahvaljujući muzičkoj štampi i radio emisijama Johna Peela, bili zaraženi virusom nemačkog krautrocka.

Knjiga Lola Tolhursta bubnjara, klavijaturiste i jednog od osnivača benda The Cure, iz veoma lične perspektive, u razgovorima, analizama, opisima, ispovesti, priča o fenomenu gotičara. I da odmah napomenem, moglo je o tome još opširnije da se piše. Tema je jako zanimljiva.

Punk kao pojam i opis iz zatvoreničkog slenga, prvi put se pojavio, verovatno, u jednoj od recenzija pokojnog rock novinara Lestera Bangsa. I kako se o takvim stvarima vodi statistika i dokumentuju se,  „goth“ u štampi koristi se još od davnina, u jednom od opisa koncerta kalifornijskih The Doorsa. Kako nije u pitanju samo muzički izraz, nego i moda i način života, socijalizacija počinje s knjigama Bodlera, T.S. Eliota, Kamija, Kafke, Sartra, Sylvie Plath i sličnih autora tamnijih životnih perspektiva i sličnog senzibiliteta. Tako tvrdi Tolhurst. Lično iskustvo.

Kako je u pitanju veoma sofistikovan i senzibilan muzičar, bubnjar, koji je kao i veliki broj njegovih kolega pekao zanat slušajući Jaki Libezeita i njegove motoričke vratolomije u grupi Can, moramo da se pomirimo sa širinom i dubinom, pogledom kojim ispituje ovaj fenomen. Kod nekoga bi ovo bilo verovatno mnogo crnje i određenije.

Prapočeci "goth" pokreta, pre svega u zvučnom smislu, vezuju se i osete u delovanju The Doorsa, Suicide, Nico, Alice Coopera, Scotta Walkera, Marca Bolana i Davida Bowieja, da bi svoju razradu doživeli kao Joy Division. Bauhaus, Siouxie and the Banshees, The Cure. Takozvani „Arhitekti tame“, guraju ploču i priču iz različtih perspektiva. Posebnu vrednost u knjizi zauzimaju opisi dva albuma Joy Divisiona. Jako profesionalna zapažanja vezana za aranžmane, pojedine instrumente, produkciju Martina Hanneta, tekstove, pretpostavljam, prvi put su se pojavila sažeto, ali sadržano, u jednoj svesci ovakvoga karaktera. Raspoloženje, rifovi, trikovi, sve ogoljeno do kosti. Izdvaja se opis kompozicije "Eternal" sa albuma Closer, sa oscilacijama između „snare“ i „kick“ udaraca. Između emocije i ravnodušnosti, čista misterija. Bubnjari, kaže Tolhurst, imaju memoriju slonova i kornjača. Seća se susreta i detalja, pa i onoga susreta sa tragično stradalim vokalom i tekstopiscem Ianom Curtisom.

Nešto duže poglavlje o Tolhurstovom ansamblu The Cure, najviše pažnje posvećuje trilogiji 17 Seconds, Faith i Pornography, nastalim između 1980 i 1982 godine. Kao iskreno i shodno kanonu, izrazito gotička kompozicija, ističe se Heat sa trećeg od nabrojanih albuma. Tretmani bubnjeva, nastali slučajno, jer nije bilo novca za snimanje ispravke, pa elektronskih klavijatura i udaraljki na najbolji način sjedinjuju brojne dileme tada veoma mladih ljudi. Noći prospavane u studiju, porodične tragedije i nesuglasice, našli su svoj najjači odjek i dokumenat u ovim radovima. Razni razlozi često su menjali postave The Cure, a zbog nediscipline i alkoholizma, i Lol je doživeo da dva puta bude izbačen iz benda. O tome detaljno piše u prethodno objavljenoj knjizi Cured.

Čudi na kakvim sve mestima do sada nisam susretao darkere, na strip konvencijama, koncertu Fever Ray, IT konferencijama. E pa upravo na to šarenilo nailazim i u opisima daljih bendova: Wire, Cocteau Twins, All About Eve i možda ipak logičnije i konzistentnije: Sisters of Mercy i Mission. U ova poslednja dva, svirao je i Wayne Hussey koji ne samo što je bio dobar fudbaler, nego je u detinjstvu bio odgajan kao pripadnik mormonske religije.

Religija je i inače motiv koji vuče nit tokom cele knjige. Počinje sa sumnjama u pakao i raj, oproštenje grehova i nepogrešivost religioznih vođa. Sva ta pitanja, čuju se i na snimcima i dok pažljivije proučavate tekstove. Možete da se složite sa njima ili ne, estetski ipak retko koga ostavljaju ravnodušnim. Pitanje je samo koliko su vam dostupni. Era je interneta, ako želite i hoćete, probajte. 

Kako je ovaj pokret ili fenomen ušao u širu stvarnost susrećemo ga na svakom koraku. U filmovima Tima Burtona koji kao da su izašli iz neke Murnauovske bajke o Nosferatuu. Na albumima megapopularnih Depeche Mode, Nine Inch Nails, pa sve do manje poznatijih Molchat Doma, Cold Cave i Drab Majesty. Sve je to i nije - "goth".

Usput Lol spominje i Deathrock CA, gde su sve barokne, klasične i gotičke građevine - od drveta. U svom pomerenom svetu za nas koji stojimo u mestu, ili ispravnom svetu za nas koji smo pomereni, opevavaju se nemoć, beznađe, tmurni krajolici, melanholija i sve nepravde svih svetova. Stvari i teme koje vera po njihovom mišljenju nije u stanju da objasni i opravda.

I tu na kraju, Tolhurst piše o sredovečnim goticima, mestima okupljanja nekada i sad, svađama i praštanjima. Sve uz poneku lepu zgodu ili anegdotu. Jako praktična knjiga za jedno nedeljno popodne. Pošto mene gotičari, ali i ostali pravci popularne muzike, više zanimaju kao fenomen, nego kao način života, možda i nisam prava adresa da mi se obraćate na tu temu. Ako ne verujete, nedostaju vam misterije, pokušajte da nađete neku informaciju na nekom drugom mračnijem i tajnovitijem mestu. Puna ih je planeta.  

    

Zvuk uma/Kako sam se zaljubio u klasičnu muziku (i odlučio da napišem njenu celokupnu istoriju iz početka) – Paul Morley

 

Zvuk uma/Kako sam se zaljubio u klasičnu muziku (i odlučio da napišem njenu celokupnu istoriju iz početka) – Paul Morley

A Sound Mind/How I Fell in Love with Classical Music (and Decided to Rewrite its Entire History) – Paul Morley

Bloomsbury Publishing – 2020/2022

 

Ostao sam dužan objašnjenje iz jednog od prethodnih prikaza. „Pop muzika nije muzika“ – znači po definiciji jednog od teoretičara kontrakulture da je pop muzika buka i tišina, ne i muzika. Knjiga Paula Morley pokušava da dokaže suprotno i da uspostavi kontinuitet između onoga što se dešava na koncertnoj sceni još od XVI veka pa na ovamo, sve do same sadašnjice.

Paul Morley u svojoj obimnoj lekciji iz rock novinarstva, piše o svojim iskustvima kao ideolog, konceptualista i tekstopisac projekta Art of Noise, top listama i ponajviše o Mocartu i Beethovenu koji su svojedobno mučili muku sa lošim recenzijama, naravno u njihovo vreme. Danas se ne može zamisliti klasična muzika bez diskusije o veličini njihovog stvaralačkog opusa.

„A Sound Mind“ obiluje citatima i imenima, kako klasike tako i savremenog popa. Za Morleya podjednako je velika misterija u požaru nestalog Black Ark studija producenta s Jamajke Lee Perryja, kao i velikih sinfonija, partitura, opera, baleta, komada za pijano, gudačke kvartete.

Morley se kao novinar ogrešio o mnoga imena kojima se odužuje ovom knjigom. Negativne crtice nisu izdržale sud vremena, ali ono što uporno tvrdim je da je i najlošija kritika bolja od nikakve kritike. Publicitet je potreban, potrebno je udaranje u zvono i na sva vrata, da bi se zagolicala mašta i znatiželja probirljive i razmažene publike.

Na samom početku dela, srećemo sa sa partiturama Erica Satieja, koji se smatra velikim uticajem na polju produkcije i uz Ravela i Debussyja, autoritetom koga poštuju mnogi autori savremene ambijentalne muzike. Ambijent je podjednako značajan i u najglasnijim i najtišim delima, tako da se povlači paralela između dirigenata velikih orkestara i najpoznatijih producenata u muzičkim studijima. Taj evolucioni proces prouzrokovan razvojem tehnologije i novim zahtevima sredine traje i dalje, znamo da najzanimljiviji albumi trenutno nastaju uz laptopove i u spavaćim sobama klinaca koje priče kao što je ova malo ili nikako ne interesuju i kojima je i ovaj kratki tekst suvišan i neinspirativan.

Pored intevjua sa Brianom Enoom, otštampani su i razgovori sa Johnom Adamsom, Harrisonom Birtwistleom, Gavinom Bryarsom i Oliverom Knussenom između ostalih. Pričaju o raznim periodima života, najznačajnijim trenucima privatno i u karijeri. Small talk velikih likova. 

Priča ide dalje sa Gustavom Holstom, reinterpretaciji njegovog opusa u popu i sponama između tradicije i savremenoga. Brojne su liste dela, pesama i albuma za koje Morley navodi da obimno koristi osim pisanih izvora i Google i internet uopšte. Morley ističe da se u svojoj pomalo haotičnoj i vratolomnoj vožnji kroz vremena i stilove, oslanja na mape koje crta na papiru i blockchartove i koje su različitih karaktera i struktura i koje služe nameni.

Da ne zaboravim, knjiga je inspirisana i serijalom na BBCju, za čije potrebe je autor ove knjige upisao dva semestra studija kompozicije na Londonskom univerzitetu. Koliko je veliki izazov napisati kratku crticu za gudački kvartet i pri tome ostvariti nešto neponovljivo stoji na dobrih 100 stranica ovoga teksta. Knjiga je mogla da bude u pola kraća i zgusnutija, ali to je žrtva koja može da se oprosti. Ne zaboravimo da je veliki Greil Markus na 300 stranica meditirao o jednoj pesmi Boba Dylana koji se za divno čudo u „A Sound Mind“ spominje na samo par mesta. Spominju se i brojni gudački kvarteti, pored široko poznatih Kronos Quartet, koji se u živim svirkama služe i amplifikacijom, pa do manje poznatih, ali ne i manje kvalitetnijih Arditti Quartet, Klangforum Wien, JACK Quarteti i mnogi drugi..

Još jedna spona između davnih vremena i sadašnjosti je široka i sadržajna analiza dela Islanđanke Anne Torvaldsdottir. Komični su opisi dodele nagrada na Brit Awards gde se uz Andrew Loyd Webera, našlo mesto na i za Andre Rieua i brojne zabavljače i interpretatore najpoznatijih dela klasike. Da se vratim na Torvaldsdottir, Morley ne štedi reči pohvale za opus ove mlade kompozitorke i opisuje kako je njena zvučna slika jako ilustrativan pojam za podneblje iz koga dolazi. I kako su i drevni i moderni britanski kompozitori u muzici ovekovečili tmurno britansko tlo.

Celo jedno poglavlje priča je o klaviru, pijanu, nastanku dela za pijano, gradacijama, usponima i padovima. Dalje - priča se razvija u više pravaca. Preko AMM, Corneliusa Cardewa, Henry Cow, Slapp Happy i mnogih drugih velikih imena improv scene dolazimo do posle Mozarta drugog najprisutnijeg kompozitora Johna Cagea. Na svu sreću pošteđeni smo široke analize dela za klavir 4:33, ali i ona je tu. U nekim zdravim granicama.

Morleyev stil, što bi rekli, eliptičan je kao i u prethodnim ostvarenjima, kruži oko teme koju sebi zada, da bi se u najpovoljnijem trenutku na nju obrušio i razbucao je svojim spisateljskim talentom i znanjem erudite.

Za kraj jedan detalj iz priče o Gaviny Bryarsu i njegovom delu The Sinking of The Titanic. Na krstarici Titanic, navodno, svirao je nesrećnim bogatašima oktet. I opet, navodno, nisu prestajali da sviraju ni dok su tonuli u vodenu masu. Bryars je pokušao da zvukom i partiturama opiše kako bi to izgledalo da su nastavili da sviraju i u dubinama okeana. Tako da je i nečija nesreća opevana u jednom trenutku koji je za nekoga samo trenutak, a za druge čitava večnost.

Ne znam koliko će ovaj papir i kartonski omot: „A Sound Mind“ da preživi vremena, ali trpi veliku težinu reči koje se nalaze na njemu i vredi sveg novca.

Morley je teški radnik, prepun znanja koje 99.99 posto ljudi ne znači ništa i nikad ništa neće značiti. Svet je pun nepravde. Otkrio sam Ameriku za kraj ove male priče o "A Sound Mind".  

            

Posledice kapitalizma/Dugi put od nezadovoljstva do otpora – Noam Chomsky/Marv Waterstone

 

Posledice kapitalizma/Dugi put od nezadovoljstva do otpora – Noam Chomsky/Marv Waterstone

Konsequenzen des Kapitalismus/Der lange Weg von der Unzufiedenheit zum Widerstand – Noam Chomsky/Marv Waterstone

Westend 2022

Za nekoga ko se ne smatra poštovaocem i pripadnikom levice, a ni desnice, pa ni centra, ovo su idealna vremena. Naime, slušam tehno. A vi?

U jednom dugom periodu, misao Chomskyoga, genijalnog lingviste i kritičara svega i svačega, daleko se čula. S godinama, njegovo prisustvo u medijima jenjava i knjiga predavanja, koju je objavio zajedno sa penzionisanim profesorom i autoritetom na poljima Gramšijevog koncepta hegemonijalizma i teorije javnog mišljenja Waterstoneom, široka i detaljna je studija o krizi u kojoj se već godinama nalazi zapad, ali i ostatak sveta. I čije rešenje već generacijama odlažemo. I koja iz dana u dan raste.

Ogromna je količina podataka s kojima dvojica veterana barataju i žongliraji. Na samom kraju navode se univerzitetski izvori za dalje proučavanje i produbljivanje meterije. Nije ih baš mnogo. A. Na samom početku ovoga dela susrećemo se sa analizom i definicijama zdravog ljudskog razuma. 

Naspram teoretskog razuma, svedoci smo da se nalaze centri i pojedinci sa velikom koncentracijom moći, ne i uvidom u realnost i dugoročne posledice njihovih aktivnosti. A da je ta moć varijabilna i labava, svedoci smo preko neuspelih i dugoročnih ratova koji ne postižu rezultate i ne rješavaju probleme zbog kojih su započeti. Pa. Dubokom državom, kako se to danas moderno zove, vladaju ne samo poimenični - anonimusi, nepoznate figure, nego i oni kojima znamo ime i prezime, a za nas velike su zagonetke. Ne znamo više ni za koga ni zbog čega za nekoga glasamo. Na ovom mestu, Chomsky priseća se Raeganove administracije 80ih i sa ove distance gledano, neuspeha u Centralnoj i Južnoj Americi. Prostora koji ekonomski i politički tinja u samoj blizini Sjedinjenih Država.

Taj neuspeh i njegovi uzročnici, po autorima, uspešno i stručno prikrivaju duboke i fatalne greške propagandom i sofisticiranim mehanizmima koje je još davnih 50ih godina prošlog veka uspešno definisao, predvideo i analizirao Edward Bernays. Elite, ako još kao takve postoje, više nisu zainteresovane za radikalno očuvanje demokratije, nego se prepuštaju labavim ispitivanjima javnog mnjenja, opipavanjem pulsa i zadovoljavanjem najnižih poriva i potreba većine koju usput zatupljuju i potcenjuju na razne načine. 

U nastavku Waterstone bavi se marksizmom i procesima i principima koji se odvijaju između novca i robe i u obrnutom smeru. Kao što pretpostavljam znamo, prvobitna akumulacija kapitala daleko je iza nas i ono što se nekad zvalo zajednička imovina i poboljšanje uslova rada uglavnom su fraze nestale čak i u rečniku bivših komunista. Iznad svih, interesi su raznih grupa i grupacija, skoro identičnih profila i koje lome svaki ozbiljni otpor zahvaljujući materijalnoj snazi koju poseduju. Ipak ni oni nemaju razloga mirno da spavaju. Osim što gube tržište i podršku masa, danas njihov strah dolazi sa druge strane. Nosioci novih, za njih pogubnih ideja su LGBTQ grupe, žene, hm, People of Color, doseljenici, izbeglice, penzioneri, omladina. Oni koji nemaju ništa ili skoro ništa, ukratko rečeno.

U daljem nastavku ova obimom, ne i sadržajem, bogata knjiga, proučava mehanizme odnosa između raznih vidova militantnoga i kapitala, odnosno posledica koje u nastavku i po čovekovu sredinu ovo drugo ostavlja. I tu konačno dolazimo do posledica Covid-19 i nemoći u kojima se sistem u tom trenutku našao i nalazi. Priroda i njeni odbrambeni receptori čine svoje. 

Nesrazmjenost rasta produktivnosti i realnih ličnih dohodaka od 80ih pa naovamo, pokazuje nam nove mračne trendove i perspektive. Da li smo danas u stanju da kupujemo ono što proizvodimo? Sve manje i manje. A od nas na poslu svakim danom traži se više odricanja i napora.

Na našu ogromnu pacifističku sreću, ono što je klasični marksizam rešavao oružanom pobunom radničke klase i reperkusijama u "Posljedicama kapitalizma" ne nailazi na neku značajnu podršku i opravdanje. Predviđanja ipak nisu nimalo optimistična. Što znači da je i to moguća opcija u nekoj perspektivi. Samo pretpostavljam, a nisam u stanju da obrazložim tu pretpostavku.

Jedan detalj koji bode oči: Stara priča o duboko nesrazmernom odnosu veličina ličnih dohodaka između šefova firmi i običnih uposlenika samo je ilustracija da nove ideje i novi argumenti definitivno nedostaju i stari preovladavaju. Propoveda se neki Green New Deal, što u suštini i nije loša ideja, ali privatnici su danas toliko jaki i uticajni da su šanse da se tako nešto dogodi male ili nikakve. Osim ako i oni ne nađu tu neki istinski interes motivisan vjerovatno i dobrom zaradom. Za sada sve je to manje više sitna mrlja ne ekranu ili papiru. Ili deo reklame neke high tech kompanije.

U pogovoru stoje i neke svetlije tačke. Pandemija je bila i ostala pogubna, ali i kao takva nesreća, doprinela je daljem trežnjenju nekih, ne svih, usijanih glava. Masama nije bilo moguće servirati činjenice na drugi način sve dok one same nisu uvidele pogubnost nerazmišljanja i na brutalan način došli do očiglednih posledica. 

Kao što već rekoh: Borba protiv autoriteta pokazala se kontraproduktivnom i iznedrila čitav niz lidera sumnjivih biografija i kvalifikacija. Širom sveta na vlasti su ljudi koji su sve samo ne neko koga bi rado videli kao zeta ili sinovu suprugu u kući. Da li je to možda korak nazad ili korak napred ka nečemu boljem i naprednijem? Negacija negacije.

Ljudi više i ne razmišljaju za koga i kako glasaju. Zar i to nije jedan tihi vid pobune? Nečega davno prežaljenog u šta ni najubedljiviji optimisti više ne veruju.