Denseland - Like likes Like (m=minimal 2013)

Jedna od ploča nalik knjigama koje se čitaju pred spavanje. Spusti se na pod, dok glava visi sa kreveta. Malo je takve lepote, a lakše se i zaspi, Nikakva šteta ako se i to (za)desi, mehanički okretane strane idu na re/iščitavanje, a opet se  indukovani snovi mogu na čudne načine izokretati.

 

denseland - hum of sonic

Like likes Like je drugi album za Denseland (debi Chunk, 2008,  Mosz) i nova avantura lige umetnika zavidne kilometraže i uzbudljivog izražavanja. Prvi utisak donosi David Moss, pevač i vitalni ritmičar intrigantne biografije koji osim pevanja u operi, silnih koncerata sa perkusijama i kojekakvim napravama,  upriličava  hepeninge gde se svi goste idejama, a Moss ponekada igra ulogu birokrate koji u raznim komitetima polumeceniše mlade umetnike. Podjednako su tu i Hanno Leichtmann, koji se bavi ritmovima i elektronikom, bilo da ih nosa naokolo u svom prtljagu (Static, Groupshow...) ili ih primenjuje u konstelacijama i predstavama, i  Hannes Strobl, basista koji dok zicama kontemplira i traži muziku u sebi, istovremeno radi i za pozorište i performanse. 

 

denseland : glass jar sitting in your hand unmastered version

Transfer Deks otvara album i na ničijoj zemlji omeđuje prostor negde između parčića sa Until The End of the World saundtraka -----> Patti and Fred "Sonic" Smith ( It Takes Time.. ) i Can (Last Night Sleep). Uostalom, ceo album je imaginarno kombinovanje bendova/artista, mišića i poetike; prve misli su Suicide kao podrška preambijentalnom Brianu Enou, ili umašćeni i zakrečeniji i tromiji Depeche Mode kako prisluškuju razgovor Laurie Anderson i Lou Reeda. Posle pauze od nekoliko slušanja javlja se i Yello nastao u 21. veku, delom nagađajući u korespodenciji sa navedenim uticajima, na primer.

Mileta Okiljević  ( novembar, 2013 )

Disappears - Trans Europe Express ( 7" Sonic Cathedral 2013 )

A se sećaš kume? ( frazu sam ukrao od kćerke!) - kako je i sa koliko dinamike Sloba Konjović forsirao Trans Europe Express? Zahvaljujući i Kraftwerku i Konjoviću za našu generaciju važi pravilo da je sredovečnost nova mladost!

Naravno, par dana kasnije u ušima je ponuda Kranky benda Disappears i njihovo trasiranje Trans Europe Express. Malo je reći da obožavam sinhronicitete, ali sa ovim to nema veze. Kraftwerk je tako prisutan u našim životima, da sinhronicitet ovde sklanja znak pitanja. Moja je kćerka podjednako slušala i gledala Kraftwerk hitove i dečije pesme, a za buduće i taze roditelje lični stav da su Pocket Calculator i Robots evergrin klinački hitovi. Spomenuti kum je svog sina pre slova, naučio da Kraftwerk vinile poredja hronološki.

 

Disappears - Trans Europa Express

Disappears su defragmentirani shoegazeri (ovde na ekskurziji za Sonic Cathedral ) i TEE su pretvorili u metak entropije zarezan pri vrhu, punjen metalize post-punk ritam sekcijom ( The Fall, Joy Division ), mutiranim The Shadows i The Cure gitarama, dok preko njih (polu)mogadonski glas podseća putnike gde su se ukrcali. Sve je to na šine postavio supersonični Sonic Boom.

Mileta Okiljević, novembar 2013

Morrissey - Autobiography

Penguin Classics (2013)

 

 

Na koncertu Morrisseya u Sao Paolu, masa podiže na binu devojku sa belim štapom: "Ne mogu da te vidim, ali volim te.", ispisano je na papiru koji mu pruža.  

Autobiografija Stivena Patrika je lepo i prijatno, dobrim delom i jako bogato, rečito i inspirativno/konspirativno - ispisana. S druge strane, njegov privatni život i nije baš neka pogodna podloška za holivudski biopik - sve je nekako u domenu fiktivne introspekcije. Nekako, previše je obuzet brigom o sebi, unutrašnjim previranjima, a premalo stvarnom brigom o drugima, konkretnim potezima. Ta briga o drugima i kad postoji, daleko je od realnih, uzročno-posledičnih sfera. Više je vezana recimo za novinske natpise, dnevno političke teme i prilično je apstraktne prirode u svojoj suštini. Ipak, reč je o pevaču i tekstopiscu koji je na intimnim frustracijama i nedoumicama izgradio nesumnjivo impozantnu karijeru, a da nam one (frustracije) ni posle svih albuma i svih intervju, pa i ove knjige u izdanju Penguin Classicsa nisu baš najjasnije rasvetljene. Fanovi su ipak skloni da se s njima emotivno identifikuju i da u njima pronalaze zajedničke momente i simptome.  

Daleko je poznata ta hladnoća prema velikoj većini ljudi iz vlastitog okruženja i gotovo patološka ljubav prema flori i fauni koja strada na svakodnevnom jelovniku. Setimo se samo, u ovoj knjizi nepomenute epizode, kada je iz pratećeg benda izbacio ni krivog ni dužnog, Richarda Hawleya, samo zato jer je u bekstejdžu pevao Elvisove pesme. I tako mu nenamerno pomogao da startuje solo karijeru.

Za razliku od danas već daleko poznate biografije "Morrissey & Marr" autora Johnny Rogana u kojoj, ako se dobro sećam, prvih sedamdeset stranica u klasičnom britanskom pripovedačkom stilu otpada na geografiju i poznavanje prirode i društva poslednjih 300 godina Manchestera i okoline, ovde dikensovski odmah startuje priča o najranijim sećanjima: detinjstvo, voljene majka i dadilja. Već na sedamdesetoj stranici kreće sa slikom Jerry Nolana na omotu debitantskog albuma NY Dollsa kao fetišom "prve žene" u koju se zaljubio.

I ta i ostale ljubavi su u celoj knjizi maglovito opisane. Izvodi se zaključak da su te nesrećne ljubavi uglavnom plantonskog i fiktivnog oblika i bez životnih sokova, tj. sa beživotnim sokovima. Morbidno.

Preko Billy Duffyja dolazi do gitariste Johnny Marra ili Marr dolazi do njega i onda kreće priča o The Smithsima, nikad do kraja raščišćenim odnosima sa lejblom Rough Trade, komercijalnom uspehu, raspadu i sudskim raspravama sa bubnjarem i basistom. Ovo poslednje je i neki vid literarnog obračuna sa ljudima koji su "uživali" dok je on kreativno duboko patio i zato zaslužuju da budu opanjkani do maksimuma. Morrissey se razočarao i u Siouxie i u Bowiea i u Neila Aspinalla i mnoge druge. I dalje je prijatelj sa Nancy Sinatra i Davidom Johansenom.

Zanimljiva je i epizoda kad sa likom iz NY Dollsa (mislim) razmenjuje utiske o životu. Ovaj mu kaže da je konzumirao toliko seksa i droga da ga čudi da je još živ, a ovaj mu uzvraća da je on od svega toga tako malo imao da se isto tako čudi da je još živ.

Solo karijera, albumi, turneje, putovanja i selidbe po svetu...

Da zaključim: knjiga je zabavna za bivše i sadašnje fanove Morrisseya. Novi album je odavno u fioci. Traži se izdavač. Da li je ovo moglo bolje Scotty? Neka odgovor na ovo pitanje ostane kovertiran uz jedan od brojnih poetskih citata iz knjige: "I'm just finishing my first encounter - what a let-down" (Sparks).  

KLF - Chaos, Magic and The Band Who Burned a Million Pounds

ili

KLF - Haos, magija i bend koji je spalio milion funti

John Higgs

Phoenix (2013)

" I have no idea if that means something or nothing. - Bill Drummond"

Hugo Ball je još 1916 u ciriškom Cabaret Voltarie izveo poemu "Karavan", čija je jedan stih glasio "hollaka hollala / anlogo bung / blago bung / blago bung". The KLF su krajem osamdesetih i početkom devedesetih bili svojevrstan nastavak te epohe i priče: "This is Radio Freedom/ KLF! unh huh, unh huh, unh huh, unh huh". Iako su se rukama i nogama trudili da ne uđu ni u kakav udžbenik i ni u kakvu istoriju, to im nije pošlo za rukom (ni za nogom).

Ostavimo Balla po strani; Huxley i Timothy Leary su izvršili veliki uticaj na Roberta Antona Wilsona, američkog filozofa i čoveka, čija su literarna dela direktno pokrenula muzičku avanturu Billa Drummonda i Jimmyija Cautya; The KLF aka The Justified Acients of Mu Mu, aka The K Foundation.

Pre nego što su počeli sa miksovanjem semplova Beatlesa i Samanthe Fox, Drummond (Time Boy) je i ranije bio aktivan kao član liverpulskih Big in Japan i menadžer Echo & The Bunnymen i The Teardrop Explodes. Karijera Cautyija (Rockman Rocka) bila je manje uzbudljiva. Ipak, kredibilitet je stekao projektom Angels 1-5, s kojim je dahavne 1981 snimio sešn za Johna Peela. Toliko vihikipedije.

John Peel's Angels One 5 - Cut And Dried

Big In Japan - Cindy And The Barbi Dolls

Higgsova žuta knjiga sa ovcom na stikeru, ne bavi se toliko istoriografijom i faktografijom, koliko "idejama, metodom po kojoj ispričati priču vezanu za dadaizam, teoriju haosa, sinhronicitete, pank, rejv i snazi broja 23". Najuzbudljivija je svakako uvodna priča vezana za javno spaljivanje milion funti. Konsenzus je glasio: "Drummond and Cauty are a pair of attention-seeking arseholes." Par je po pitanju tog i drugih komentara ostao nem. Uradili su to što su uradili, jednostavno zato jer su bili u situaciji da nešto tako mogu da urade. I na tu temu, neće se oglašavati sledeće 23 godine; počevši od 23.08.1994.

Dalje, priča se razvija preko (ne)prijateljstva sa Julianom Copeom i Ianom McCullochom, pa do knjige "Principia Discordia", autora pod pseudonimom Malaclypse the Younger. Discordiancima je, napomenimo, zabranjeno da jedu hot dogove. 

The JAMs (KLF) - The Queen and I

 

Potom, na red dolazi Carl Jung i teorija opisa događaja koji su u korelaciji, "koincidencijama sa i bez značenja" ili "akauzalnim principom veze". "Fate, up against your will."

Autor se vraća na kolosek pričom o semplu ABBAe i The JAMC (The Justified Ancients of Mu Mu) i refrenu "love, love, love" koji nestaje u laganom zvučnom fejdautu, ali ostaje večno da odjekuje u našim srcima. The JAMC je trajao godinu dana.

The KLF - Justified And Ancient (1991)

Timelords (KLF) - Doctorin The Tardis (Top of the Pops)

Sledi The KLF, minimalni, "anonimni" projekat u duhu aktuelne dens kulture. Album "Chill Out" (1990) sa semplovima Elvisa, Acker Bilka i Fleetwood Maca, nosio je u sebi klicu začetaka ambient housea. Sledili su i ambijentalni video radovi, paganske fejk ceremonije, konceptualno pomalo u stilu Briana Enoa, a pomalo i ne u stilu Briana Enoa... Sve to nekako u doba velikih uspeha Madonnae, Princea, Simply Reda i Pet Shop Boysa. Veliki komercijalni hit "The White Room" (1991) sa "klasicima" "3am Eternal", "What Time Is Love" i "The Last Train To Trancentral". Čuveni nastup sa Extreme Noise Terror, pošto su Motörhead odbili kolaboraciju za fiktivni "The Black Album".

Onda elaboracija na temu Douglasa Couplenda i "Generation X" i Fukuyamine "The End Of History and the Last Man" i još mnogo toga na 300 stranica.  

Svakako da su za znatiželjnike i sve koji cene opus The KLFa, relevantnija i informativnija dela Drummonda: "The Manual: How to Have a Number One Hit the Easy Way" (1999) i "17" (2008). Higgs svojom pisanom istraživačkom  meditacijom, ipak dotiče vidike koji nam se ukazuju u snovima koje po pravilu zaboravljamo tačno u trenutku koji prethodi samom buđenju. Šta da kažemo na to? Beeeeeeee... (onomatopeja blejanja i meketanja) ili da nastavimo i dalje da sanjamo.    

Dario Stajić, novembar 2013