Peter Behrens - Der Clown mit der Trommel/Meine Jahre mit Trio - aber nicht nur

Klovn sa dobošem/Moje godine sa Triom - ali ne samo (to)

Schwarzkopf & Schwarzkopf (2013)

"Sve ima svoj kraj, samo kobasica ima dva"

Za u-da-da-da-raljkama.

Meg White, bubnjarka White Stripesa, lupa jako jednostavno, ali njen partner iz "Dua", Jack White, kaže da su mnogi pokušali da sednu na njeno mesto, samo im nije uspevalo da održe ritam (na isti način). Otprilike kao Moe Tucker iz Velvet Undergrounda ili da budemo još maštovitiji, kao Karl Bartos iz Kraftwerka. Slična je situacija i sa Peterom Behrensom (1947), dobošarem tria Trio iz nemačkog mesta Großenknetener u pokrajini Donjoj Saksoniji.

The Jesus Lizard Sunday You Need Love

Period od 1981 do 1986, bio je dovoljan da gitarista Trioa Kralle Krawinkel i vokalni interpretator Stephan Remmler na osnovu autorskih prava i nekoliko internacionalnih hitova zarade dovoljno maraka, odnosno evra za pristojnu penziju. Karma bubnjara Behrens,a bila je u nešto drugačijoj konstelaciji, ne samo da nije bio koautor pesama, nego se svojedobno njegov klovnovsko minimalistički pristup, kako sviranju svedenog seta udaraljki, tako i harlekinskim scenskim nastupima, nije dovoljno ozbiljno shvatao i nagrađivao. Tako da se ova hit-knjiga sećanja, napisana "u saradnji" sa Klausom Marschallom, može posmatrati kao iznuđeni pokušaj popravljanja mršavog žiro računa ove neobične i nesrećne ljudske pojave. Iz minusa u plus. Više od nule.

Silberbart

Otac američki GI meksičko-indijanskog porekla i majka Nemica, prepustili su ga još kao malo dete hraniteljskoj porodici u kojoj se učio radu i disciplini. Toplinu roditeljskog doma, kako tvrdi, nikad nije osetio na istinski način, tako da i sam oseća problem u komunikaciji sa bližnjima. Danas ga pamte po "busterkeatonski" odsutnom pogledu na nastupima. Pored diplome nastavnika fizičkog, poseduje i certifikat za klovnove stečen na šestomesečnom kursu u Italiji. Priznaje da ga je smeh ipak nekad znao da savlada, pa je tako okretao leđa publici i krio svoje zadovoljstvo posle uspešnih improvizacija svojih kolega na bini.

U potrazi za nečim novim, iskustvo člana vašarskih i svadbenih kapela, menja za nesigurnost u kraut rock formaciji Silberbart, da bi vrhunac proživeo u prvoj polovini osamdesetih sa Triom. Autističkoj art pop pojavi, koja je na krilima uspeha NDW-a (Novi Nemački Talas) doživela uspon, vrhunac i pad, kako na profesionalnom, tako i na personalnim nivoima.

Veliku pomoć u danima proboja, pružio im je legendarni producent Klaus Voormann, poznat i kao basista Lennonovog Plastic Ono Banda i ... On je posle odgledanog performansa prepoznao kreativni potencijal i posle 23 odbijenice, omogućio da dobiju ugovor kod Phonograma.

Los Paul - Trio

Behrens se ne seća faktografije i pojedinih detalja, koliko sažima utisake o turnejama, provodima, snimanjima, nastupima na TVu. Primećuje kako su zvezde drugačije u ophođenju na bini, sa novinarima i fanovima i u privatnom životu. Kao primer navodi alkoholizirane opijatske noći provedene sa Austrijancem Falcom i lutanja po minhenskim i bečkim diskotekama... Posle(dica) uspeha, i sam se po teretom frustracija navlači na inhaliranje heroinskih isparenja, "jer venu čuva samo za medicinski personal". Iz narkomanske krize ga izvlače kolege bubnjari, pokazujući ne samo poštovanje za njegov rad, nego i esnafsku kolegijalnost.

Posle Trioa, sledi singl-stvarnost-usamljenost. Do današnjih dana borba za opstanak, protiv prestanka i nestanka: filmske uloge, biro za nezaposlene, razne tezge, mjuzikl, talkshows, socijalni angažman i degažman, kafane i pop. U jednom periodu zabavlja ga da radi kao animator u cirkusu, prikraćuje vreme slepstikom, deci i odraslima koji čekaju u redu za kartu. Druži se i svira sa punkerima. Za dvoje vlastitih potomaka nikad nema vremena.

Peter Behrens

Pre nego što se tužna priča privremeno završi i okonča opisom omiljenih pesama iz karijere, na tipično nemački način Behrens svodi bilansu: "Zadovoljan sam mojim nezadovoljstvom."

Znači da ne postoji strah od budućnosti, kao kod onih koji su hronično nezadovoljni svojim zadovoljstvom.  

Decembar, 2013

 

Slavoj Žižek - Quer durchs Reale

Kroz realno u potpunosti/Razgovori sa Fabienom Tarbyjem

Passagen Verlag (2010/2012)

"Moj vlastiti projekat je uvek bio da se vratim filozofiji."

Genetski modifikovana levica. Gledano iz laičke paralakse. Po-vršni/-grešni pop prikaz.

Običan čovek (, ne filozof,) ne može ni ovaj put da se otme utisku da se kod Žizeka mnogo toga dešava u "pseudo" spektru i ispitivanju terena/izdržljivosti tokom praćenja teksta. U trenucima kad se približava(mo) opipljivijem, konkretnijem zaključku ili kad ga u ovom slučaju/delu (pot)pitanjima na tanak led "realnog" pokušava da navede filozof Fabien Tarby, dešavaju se po pravilu nagli obrti, okretanje "bezopasnijim" temama kao što su seks, filmovi, dnevna politika, bestseleri... što je i najuzbudljiviji deo prilikom čitanja (za običnog čoveka, ne filozofa). Posle tog obavezno sledi padanje intelektualnog pritiska u minus beskonačno, načeta misao se do sledećeg poglavlja samozaglavi u domenu provokacije/spektakularnog. PR-ovokacija je definitivno teren na kom se Žizek odlično snalazi, ono zbog čega je ovaj šezedesetčetverogodišnji Slovenac popularan i van dometa svoje struke, a prilično omražen i osporavan u delu akademske zajednice.

Sam tvrdi da je jedan od limita njegovih dosadašnjih istraživanja paralaksa, antidijalektika, šta god mu to značilo.

Najkonkretniji je po pitanjima svog porekla i fenomena intimnog doživljaja socijalizma i razbijanja Jugoslavije (iznutra?). Ti su mu odgovori nekako i najbliži opšteprihvaćenim važećim stereotipima zapadnjačkog društvenog ambijenta. Koji ga zbog tih stavova verovatno i glanca u zvezdicu na mamuzama svojih kaubojskih čizmama.

Dobar sluh, vid i njuh u svakodnevnoj komunikaciji van granica jugoistočnog Balkana mu ne može niko osporiti. Istančanim čulima se i sam diči kad opisuje vožnju taksijem negde u Indiji; kad mu vozač postavlja zagonetku na koju on uspešno i ekspresno replicira: "Sigurno poznaješ čuvenu fotografiju Gandija, starog Gandija, kad ide od sela do sela u svojoj jednostavnoj odori i sa svojim štapom? Šta to znači?" "To je skroz jasno. To znači da želi da ga u sledećem selu mladi momci jebu u dupe. Inače to mora sam sebi da učini, svojim štapom, naravno." Taksista zaustavlja vozilo, izlaze obadvojica, da bi ga, kako se ispostavlja simpatizer lokalnih komunističkih gerilaca, Naksalitista, očigledno umoran od politički korektnih priča turista o multikulturalizmu oberučke prigrlio k sebi.

Na početku filozofskih raspredanja, Žižek divani o psihoanalizi i pojašnjava Lacanov ključ za čitanje, koji i nije ključ u kome čita dela drugih autora, nego možda samo gledanje kroz raster, ključaonicu iz različitih perspektiva, da bi posle i samog Lacana i njegove učenike napao u nekim stavovima. Hegela dalje čita kroz Lakanovu ključaonicu, da bi posle kroz Hegelovu ključaonicu čitao druge (Deleuzea npr.), da bi, kad mu dosadi, krenuo da se igra (rečima): "histeria-history" i drugim čigricama i doskočicama... Teoretska istraživanja nalaze potvrdu u kvantnoj mehanici, u kojoj nije moguće odrediti na kojoj se poziciji nalaze talasi/delići čestica. Ko se (bolje) razume u materiju (ja ne), taj će verovatno da se propituje kroz pojmove "imaginarnog, realnog i simboličkog", recimo u kontekstu "vernosti", kako u filozofski sledbeničkom, tako i u drugim aspektima "imaginarnog, realnog i simboličkog" zivota. Ako život može da se poveže sa "imaginarnim, realnim i simboličkim".

Izvlačenje iz konteksta i retekstualiziranje, nesto u čemu je poetski gledano Žižek majstor, zbunjuje npr. kada na jednom mestu govori o Hegelu i kraljevima koji su samo kraljevi i ništa više, a potom nekih 60 stranica kasnije o ukidanju klasa, kasti koje bi po nekoj negativnoj logici morale da budu klase, kaste i ništa više. Ali to je samo razgovor. Francuska revolucija, koja naravno nije bila krvava, posmatra se sa znatno manje kritičnosti od recimo Njegoševe kulturne i oružane borbe za slobodu, koja je odjedanput nelegitimna, iako znamo da gandijevske metode nisu tada puno pomagale protiv osmanlijskih vladara.

I sam na neki način skriboman, primećuje da je Derrida pisao knjige po stilski istom dekonstruktivističkom obrascu i zbog toga je mogao tako mnogo da piše. Po običaju, stari favoriti: Mao, Lenjin, Staljin, spominju se sa manjkom kritičke distance i perverznom dozom nostalgije, dok je Chavez, verovatno zato što se ne zna u koju fioku njegov simptom da se smesti - mit za porugu.

Kontingencija, kao jedna polovina definicije slučaja, koji opet može da se tumači i kao slučajnost po Žižeku apsolutno postoje, što mogu da potvrde i učenja savremene nauke. To njegov veliki prijatelj Badiou osporava svodeći, prosto rečeno sinhronicitet, na matematičku formulu. I po pitanju religije, ubeđeni ateista neprekidno priča i izlaže svoje poglede, očigledno u pokušaju da zaustavi vreme -neprestanom pričom. Kritički posmatra svaki fetiš kao oblik odnosa prema predmetima. Tvrdi da za njega novac ne poseduje nista magično.

Politika. Po Hegelu deo istinitog univerzuma, ne nečega lošeg, beskonačnoga, nečega što se stalno i iznova pronalazi. Konačno i priznanje frustracije da je u današnje doba, paradoksalno, teže nego ikad pronaći nešto novo, nešto za sta se isplati boriti. I tu je Žižek jednostavno ono što najbolje ume, neko ko interpretira i ne pronalazi ništa novo u shvatanju večnosti u njenom večnom ponavljanju. Neko ko sa džepnom lampom hoda po antikvarnicama sećanja. Neko ko često ubode dobro pitanje, ali retko i tog pitanja dostojanstven odgovor. U najboljem slučaju izleti mu neka efektna doskočica, aforizam ili reklamni moto.

Iz ove perspektive mu izgleda tragikomično to što je pripadao "Liberalno-Demokratskoj" partiji i usput upoznao većinu političara sa slovenačke političke scene. Svi do jednog su korumpirani i verovatno nesposobni. Na pitanja domaćih novinara odgovara provokativno. Recimo da je njegov politički ideal "Pol Pot". Napadaju ga kod kuće i s leva i s desna i iz centra. "Nacional-nihilist". Nihil-nacionalist. On potom poznatim dijapazonom đonova pokušava da nagazi (u Francuskoj popularnog) Kusturicu, potom i (ne u Francuskoj popularnog) Njegoša. "Državni režiser". Pri tome ne govori o ulozi koju sam igra ili režira? Verovatno slabljenje/kontrolisanje levice, s leva i s desna i iz centra. "Levica 20. veka kao čist državni socijalizam je prošlost. Stvari moraju iz osnova da se započnu." Džaba ste rušili.

Razvodnjanje: Lars von Trier, Sloterdijk, Debord, Lynch, Kung Fu Panda, Avatar, Star Wars, bioskop koji najviše od svih umetnosti nosi "hegelovsku dimenziju nesvesnog.", Cassavetes, Kieslowski, Hitchkok, Karadžić (ne u Francuskoj popularan), Bigelow, Lanzmann, Coppola...

Žižeku se između pomisli o životinjama koje nisu ništa drugo, nego nego ljudska bića, samo preobučena u životinje i ljudima kao maskiranim životinjama, ipak odlučuje za ovu prvu.

"Čovek je životinja kojoj je potreban gospodar". (Kant)

Sa ovakvim Žižekom, definitivno: "A new world is" not "possible". Što možda za njega i nije tako loše. Ako se ne varam, to mu i jeste trenutno cilj.   

   

   

Decembar, 2013

Steve Blame - Getting Lost is Part of The Journey: MTV, Deutschland und ich

Lübbe (2011)

"...na ulici u...lepljivom plavom bademantilu, više puta pokvašenim i osušenim Calvin Klein gaćicama, čizmama na nogama i s posledicama dvodnevnog provoda na ekstaziju uklesanim u lice, moje šanse da mi stane taksi, bile su ravne nuli."

Gej koji se nesrećno zaljubljivao u hetero muškarce, pokazao je u svojoj karijeri da zaista ima mozak i muda. Priča se vrti oko toga, kako je u jednom periodu života zamalo ostao i bez jednog i bez drugog.

Krajem prvog kvartala sledeće godine, iz štampe izlazi biografija zvanično najpopularnijeg lika zlatnog doba MTV Europe, Ray Cokesa: "My Most Wanted Life". To je ujedno bio i motiv da se čekanje prikrati uz čitanje sećanja drugoplasiranog sa liste "večnih", Steve Blamea.

Burne 90e, obeležila je i rečenica koju smo jako često čuli na TV-u: "Hi, my name is Steve Blame and this is MTV News". U periodu od 1987 do 1994, jedan od najmarkantnijih voditelja na muzičkoj sceni, svojim idejama, prikladno ležernim i prirodnim nastupom, pomogao je evropskoj filijali, do tada tipično američkog formata, da uspostavi novi identitet i vladavinu nad medijskim nebom prošaranim satelitskim antenama i adaptiranim metalnim lavorima. Sledile su dve burne godine u uredništvu nemačke verzije istoga (Viva 2), garnirane sa istom idejom vodiljom: uvući se pod kožu publici u što većem broju domaćinstava. San se za Blamea brzo rasplinuo u burnim sukobima sa menadžmentom. Dok smo sa zanosom uživali u snopovima/spotovima kojima su nas obasipali iz katodne cevi, nismo ni slutili koliko je krvi, znoja i suza proliveno u vojnim ofanzivama, t.j. prirodnoj selekciji medijskih kadrova.

Najvažniji delovi knjige su, iako prekasno objavljeni, nešto poput privatnog obračuna s tim vremenom. Nestrpljivim i prezaposlenim fanovima, vredilo bi preporučiti da pročitaju samo stranice 9-24 "Fear and Loathing in Cologne" i 305-369: "Hapiness", "Das Experiment", "Gods and Monsters" i "The Usual Suspects". Naime, pripovedanje se vrti oko tog kratkog istorijskog perioda (1994-1996). Blame nošen uspehom u karijeri, izložen rastućem pritisku i strahu pretpostavljenih od uvećavanja njegove moći kod publike, zvezda i radnih kolega, povlači iznuđen potez. Menja okolinu. Prelazi kod konkurencije. U prividnoj suštini - svetski putnik, on se zapravo seli iz jednog u drugo profesionalno i kulturno okruženje (London - Keln). U ovom drugom i danas radi i deluje.  

Steve Blame feat. La Camilla

Viva 2, u dogovoru sa vlasnicima zamišljena kao kanal za starije juniore i mlađe seniore, kreće agresivno sa emitovanjem najnovijih top lista. I same pripreme za ulazak u etar, od prvog radnog dana, obeležene su žestokim sukobima na svim nivoima, počevši od koncepta emisija, logo-a, pa do "umetničkih" sloboda izražavanja. Rat oko (tržista) zabave. Epilog sledi na sudu, obeštećenje, narušen unutrašnji mir i frustracije.

U ostatku dela, Blame pokušava da izigra čvrstu bibliografsku formu dodacima poput kratkih realnih i fiktivnih scenarija tj. dijaloga. Kroz priču se provlači i vagina njegove advokatkinje, što je verovatno posledica traganja za nekim dubljim i širim, filozofskim smislom postojanja. Ono što se moze naslutiti je da seks, alkohol, hrana i droge, u celom miljeu igraju ogromnu, ponekad i odlučujucu ulogu. Ko može više da podnese, konzumira. Takmičarska atmosfera bez takmičarskog duha. Tamničarski duh u takmičarskoj atmosferi.

Intervjui sa zvezdama, muzičarima, očigledno ostavljeni za nastavak knjige ("emotionale Vaseline" 2013), samo su ovlaš tretirani. Susret sa Madonnom mu je pomogao da zavede zgodnog hetero Grka, pevač A-H-A popravio Fiat Punto... U zenitu megapopularnosti, vrata se otvaraju za susrete sa Gorbačovim, premijerkom Turske, Dalaj Lamom... MTV je u Americi nezvanično pomogao Klintonu da se domogne predsedničke fotelje. Medijum kao prazna flaša u okeanu laži. U njoj bi trebalo da bude poruka. Poruke nema. Ili je nestala, ili je nije ni bilo. Pre ovo drugo.

Blame se tokom rada u MTV-ju, nekad manje-, nekad više-prikriveno izjašnjavao kao homoseksualac. Kad su ga prekookeanski naredbodavci provalili i izložili pritiscima da napusti firmu, šefica austrijske filijale na jednoj vido konferenciji ispaljuje spasonosno i bez razmišljanja da su u Evropi na TV-u "sve sami gejevi". U to su svi poverovali. Danas je situacija sa pravima LGBT zajednice u svetu daleko bolja. Mogu da se žene, razvode, dele kućne poslove, usvajaju decu, služe vojni rok... Za kraj još jedan detalj:

U jednom trenutku, tokom uključivanja u prenos "sa terena", opkoljeni Sarajlija, pripadnik sve tri veroispovesti u ratnom vihoru, kaže Blameu da poruči Evropljanima: "Enjoy your party!" Za jedne igra rečima, za druge igra životima, za treće samo: "party".

Enjoy your reading!

   

Decembar, 2013

Bob Stanley - Yeah Yeah Yeah: The Story of Modern Pop

Faber & Faber (2013)

 

"I lost control. I saw my soul" - Adonis

Pop ili istorijsko: yeah, yeah, yeah.

Napisati uspelu istoriju pop-a od "Rock Around The Clock" do "Crazy in Love", iz tipično "objektivne" britanske perspektive, a samo u uvodu i usput (s)pomenuti St. Etienne, sebi može da dopusti samo neko ko je član ili pripadnik klana tog benda. Bob Stanley je njihov klavijaturista, a ujedno i jedan od retkih novinara (Melody Maker, The Guardian) koji je više puta menjao stranu i na bini i top listama postigao približno dobar uspeh, kao i likovi o kojima je referirao i elaborirao. Na ovom mestu vredi pomenuti i kolege Neila Tennanta (Smash Hits - PSB) i Chrissy Hynde (NME - Pretenders).

Yeah Yeah Yeah, na nekih 740 stranica i u poglavljima podeljenim na periode, trendove, muzičke pravce i kratke preglede glavnih momenata u biografijama nekih od najupečatljivijih aktera od sredine XX veka, pa do nekoliko godina unazad, odličan je uvod u materiju za početnike koji sate provode gledajući video snimke Hendrixa, Dylana, Reeda... na YouTube-u. Povlačenje paralela između onoga nekad i ovoga sad, specifičan pristup i mnogo mudrih reči i opservacija, zaslužuju pažnju i nešto starije i iskusnije publike. 

Knjiga je u prvoj liniji bazirana na brižljivom listanju i iščitavanju muzičke štampe: Hit Parade, NME, 16 Magazine, Rolling Stone, Record Mirror, Creem,  Select, Who Put the Bomp, Billboard... a možda i još više na proučavanju prvog izdanja "The Guinness Book of Hit Singles" (1977). Kako je ponekad jako teško prepoznavati i razdvajati isprepletene izvore i uzore pojedinih nastajanja i kretanja, a i pored zavidnog kolekcionarskog iskustva, biti podjednako dobro upućen u sva dešavanja, osete se i izvesni kompromisi u koncepciji pojedinih delova. Tako se po slobodnoj pretpostavci odlomak "An English Pastoral: British Folk Rock" masivno oslanja na Rob Youngovo delo "Electric Eden", a "State of independance: Jamaica" na "Bass Culture" Lloyd Bradleya.   

Ko želi dalje da kopa i istražuje, ovu sintezu može da posmatra i kao osnovu, ali i kao dopunu daleko subjektivnijih: indiecentrične i krajnje subverzivne "On The Wild Side" - rano preminulog Nemca Martina Büssera i dobro započete, ali verovatno zbog pritiska literaturnih agenata i urednika na kraju zbrzane "Rock & Roll an unruly history" čuvenog i isto tako pokojnog Amerikanca Roberta Palmera (u pitanju je kritičar, a ne muzičar sa istim imenom).         

    

Teško je izdvojiti neki detalj, puno ih je, ali ako recimo nasumice listamo, naići ćemo na zanimljivo prepoznavanje uticaja ritmova Bo Diddleya u hitovima Elvisa, Them, Stoogesa ("1969"), Bowieja ("Panic in Detroit"), George Michaela ("Faith") i the Smithsa ("How Soon Is Now"). Zajednička studija Bowieja i Bolana se efektno okončava zaključkom da je Bolan "zauvek ostao 20th century Boy", a bitka izmedju modsa Severnog Londona i Južnog Londona, još pre toga završena nerešenim rezultatom.

Yeah Yeah Yeah može odlično da posluži i kad ne rade internet i grejanje, kad su noći duge, a dani hladni. Ne mora da se pročita od početka do kraja, već samo da se šara poslednjih 30 stranica Indexa i nasumice istražuju pojedini pojmovi i imena. Kao što se uostalom i "The Ultimate Mojo Music Companion" ne proučava od korica do korica.

Još uvek pouzdanije od Wikipedije.

   

Decembar, 2013

Marshall McLuhan, biografija - Douglas Coupland

Penguin Canada/Klett-Cotta (2009/2011)

"...return ...command ...shift ...escape ...control"

Priča o jednoj od brojnih kometa "Gutembergove galaksije".

Skoro niko ne razmišlja o tome, iako smo uglavnom svi u tome. Nerazmišljanje je verovatno i najbolja taktika u ovo doba godine: "Onlajn egzistencija i oflajn bivstvovanje." Pomalo zastrašujuće opominju citati kanadskog profesora Engleskog, retoričara, literarnog kritičara i jednog od prvih komunikologa uopšte, McLuhana (1911-1980), navedeni u biografiji koju je  iscedio glasogovornik "generacije X", Douglas Coupland (1961). Naročito kad se sa ove vremenske distance podsetimo na hladnoratovsku treću dimenziju i četvrtinu prošlog veka, koja, iako tehnološki galopirajući-napredna, ni izbliza ne može da se približi intenzitetu kojim, ne ideje, nego informacije, danas kruže hemisferama.

Jednostavno i nezdravo. Strastveni čitač Marshall je kopajući po beletristici XIX veka, skenirajući dela Joycea, Whiteheada, G. K. Chestertona, razgovorajući sa švajcarskim arhitektom Siegriedom Giedionom, ne samo anticipirao blisku budućnost, objasnio na svojstven način ono što joj je prethodilo, nego i kao vatreni preobraćenik i katolik dotakao same početke i uzroke zastranjivanja rečima: "Mi oblikujemo naše oruđe, a potom naše oruđe oblikuje nas." "Mechanization Takes Command" (Giedion -1969).     

Dok su, kao kod mačaka, McLuhanov, velikom naprezanju izložen mozak, umesto jedne, krvlju snabdevale dve arterije, okolina je još uvek sporije napredovala od brzine (po)misli ove i nekih drugih individua. Danas je to, u numeričkom i "real time" procesiranju, kolektivnom ludilu, skoro pa nemoguće. Kao motor na mlazni pogon, nešto tera civilizaciju da se "razvija", tako "što se važne radnje izvršavaju, bez razmišljanja o njima samima" (Whitehead). "Možda nam je jedan svet u vidu anti-okoline poklonjen da bi nas približio (božijim) rečima." (MM)

McLuhan je još u ono vreme osudio na propast javni prevoz u SAD-u, zato jer je "automobil postao jedino mesto u/na kom(e) čovek može da bude sam i da razmišlja." Da li je to moguće u vožnji autoputem pored koga veliki paneli sa reklamnim porukama podsećaju na "pećinsko slikarstvo XX veka" i pored saobraćajnih znakova konstanto preusmeravaju pažnju? Nošen snagom vere, za (viralni) marketing koristio je gramatiku kao "učenje o jeziku, umetnost za pronalaženje simbola koji se potom povezuju sa mislima". Posedovao je i "neobičan duh za analiziranje očiglednoga" (Whitehead).

Dotakao se i prirode ratovanja, prirode protiv koje se nikad eksplicitno nije izjašnjavao, čak i za vreme svog boravka u Evropi neposredno pred sam početak WWII: "Kad je vlastiti identitet u opasnosti, naše je mišljenje da nam zbog toga pripada i mandat za vođenje ratova. Stari imidž mora po svaku cenu ponovo da se uspostavi."  

 Svetsku slavu i popularnost stekao je delima "Gutembergova galaksija" (1962), "Razumeti medije" (1964), "The Medium is the Massage" (1967). U ovom srednjem u nizu, zanimljiva je epizoda u kojoj antropološkinja Margaret Mead, na jedno pacifičko ostrvo donosi više primeraka iste knjige. Urođenicima, kojima su pre toga bili poznati samo pojedinačni primerci različitih knjiga, novostečeno iskustvo deluje potpuno neshvatljivo, nešto poput "zen priče u kojoj se novo i staro sjedinjavaju i umesto padanja bombi nastaje vatromet".

I dok se ljudi i dalje bore protiv "nametnutih obrazaca",  Amerika preko TV-a gubi rat u Vijetnamu, ne na bojnom polju, nego u "dnevnim boravcima", strah se širi zato jer se i "današnji rad obavlja oruđima i predstav(k)ama jučerašnjih dana".

Ekscentrik oboleva, njegova zvezda pada iz zenita u živo blato zaborava, Francuzi (Baudrillard, Derrida,...) su u zamahu, dok se on posvećuje istraživanju fenomena apokalipse i njenih nuspojava. Pred samu smrt gubi moć govora i tako mu uz božiju pomoć polazi za rukom nemoguće, da: ono što je "najveći deo naših iskustava odraslog doba", nešto što "ne može da se iskaže rečima" (po Whiteheadu i Wittgensteinu), iskaže bolesnom gestikom i tišinom.

Douglas se u ovom delu pobrinuo i za "tamne intervale"; pričama i odlomcima iz googlea, wikipedije, amazona, meditiranjima na temu doživljene (pre)osetljivosti na svetlost i zvuke, delovima iz vlastitih romana i epizodama iz svog života. To su ujedno i jedine evidentirane slabosti koje povremeno koče očnu aparaturu i sivu masu pri uvidu u pisano delo.

Kanađani su sa "maršalima" imali više sreće od nas.Mi imamo bolju klimu.

Decembar, 2013

Juliana Barwick - Nepenthe ( Dead Oceans  2013 )

Zakon Privlačenja je dobio još par afirmacija na primeru Juliane Barwick. Činilo se kao uobrazilja to što godinama kroz ploče, osluškuje talase i posebno locira one što sa Islanda stižu do zamišljenih obala; no, jednoga dana je stigao mejl od Alexa Sommersa, dobrog duha i pajtosa većine islandskih muzikanata. Šta i kako god, Juliana je bez ijedne note odletela na Island, gde su se svakodnevni susreti i upoznavanja pretvarali u svetkovine i usvajanja.

nepenthe teaser

Sva ta opuštenost i dinamika bez bilo kakvog grča poništile su intelekt u korist muzičke inspiracije i emocija koje je usnimavao Sommers. Ignorišite nazovi-hermetizam koji može da se javi kod nekih konzumenata -  album je poslastica mnogima: za one koji imaju poneki guilty pleasure Nepenthe zvuči nekako kako bi Enya radila adaptaciju ( Sigur Ros) Valtari albuma, dok  za (islandski) alternativnije naklonjene, kao da su pred svitanje, nakon dugih razgovora i raznih tonika Mum, Amiina i Sigur Ros usaglasili zajednički album, sa zvezdicom da svako može da istera svoje. Asocijacije na ova imena su najpre trojanski konji sa svrhom da udju u svačije dvorište, a onda ne može da se ospori Julianino pravo što je sve obgrlila rukama i glasom.

harbringer

Mileta Okiljević, decembar 2013

Top 10 - 2013 (jedva nekako skrpljeno)

1. Matmos - The Marriage Of True Minds (Thrill Jockey)

3. FOXYGEN - We Are the 21st Century Ambassadors of Peace & Magic (Jagjaguwar)

9. RICHARD THOMPSON - Electric (Proper)

5. My Bloody Valentine - m b v (sami)

2. Prefab Sprout - Crimson/Red (Embassy of Music)

4. Daft Punk - Random Access Memories (Sony)

6. Oneontrix Point Never – R Plus 7 (Warp)

8. Pet Shop Boys – Electric(x2)

7. The Stranger - Watching Dead Empires In Decay (Modern Love)

10. Factory Floor - Factory Floor (DFA)

Plus (+):

Scott & Charlene's Wedding - Any Port in a Storm (Fire)
Woodkid - The Golden Age (Island)
Thee Oh Sees - Floating Coffin (Castle Face)
Pere Ubu - Lady From Shanghai (Fire)
Motörhead - Aftershock (Warner)
Atom TM - HD (Raster-Noton)
Ducktails - The Flower Lane (Domino)
 

David Albahari - Male priče

Čarobna knjiga (2013)

"...stoje malo dalje i gvire kroz prste."

(Ne)pažljivo sabijanje reči, koje se poput harmonike razvlače u osmeh i zadovoljstvo.   

Da li je pisanje nudizam? Čitanje voajerstvo i egzibicionizam? Verovatno u istoj meri koliko su to ćutanje, ... , i ,..., i nepisanje. Odaju nas postojanje i nepostojanost. Svi smo odveć ogoljeni, tačno otkad smo prepustili vatru koju smo naložili u prvobitnoj nastambi - pećini, da sama plamti, tinja, neprestano nas doziva, opominje i dogoreva. Većina će u toj zbrci nagonskim, svesnim i nesvesnim podsticajima na višeznačnosti, pre nabasati na neku lažnu i varljivu pomisao, nego na suštinu koja se (ne)namerno, ogoljena do kostiju, smrzava između zareza i tačaka. Priključak za život, ono pre i ono posle. Ako ih ima.

U Albaharijevoj zbirci zadataka iz aritmetike minimalnog i maksimalnog pristupa stvarnosti i onoga što se iza nje "krije", "junaci prepoznaju nadmoć sudbine". A kukavice verovatno "pobeđuju". Kako čitati "male priče" izvan bilo kakvog konteksta? Listanje uz pomoć poveza za oči? Neotvaranje izdužene i spljoštene papirne opeke i posmatranje vetra na goloj betonskoj pisti. Neodolevanje. Nerazumevanje.

Neke su rečenice sećanje na detinjstva. Neke odblesci pronađenog u novinama, na netu ili ko zna gde sve u mnoštvu podataka, iskrojene u rane, kasne i one sate između. Neprimećenost je vrlina i obaveza, aforizam koji nikoga ne uspeva da nasmeje. Ili bar zamisli. D.A. je uspeo i uspeo se. Danas prestravljen posmatra sa visine. Sve nas. Iako tog straha verovatno ni sam nije svestan. Verovatno zato što ga je i on sam na neki način kreirao. Začeo, pa načeo.

Koji su to vrhunci? Mnogo ih je i malo. Ne vidim ih iz nizine od nagomilanih oblaka.

Tajne i ako je ima, "...iz nje ništa ne dopire, čak ni tišina." 

U jednoj rečenici sve bi bilo jednostavnije (iz)reći. Pa onda u svim ostalima poreći.   

 Portsmouth Sinfonia

Lazar Džamić - Cvjećarnica u kući cveća

Heliks/Jesenski i Turk (2012)

"Hip, sgniff, gnam, munch, munch, gnam, sgnaff."

"Moćni simboli su ideje, a ideje su energija." (Džon Hegarti)

Odlično i jednostavno napisano, bez mnogo, t.j. s malo nepoznatih podataka, maštovito i većim delom nepretenciozno. Tako bi se ukratko moglo opisati uživanje u ovom ne prevelikom tekstu sa obiljem primera i ilustracija. Bilo bi dobro da se više ovakvih kratkih i jezgrovitih dela pojavljuje, ako ne svakodnevno, onda bar u mesečnom turnusu, u aktuelnoj produkciji. 

Više u alegoričnom faktografskom, nego u faktografskom alegoričnom smislu, autor se podeća na vremena i mesta koja su ponekad (ređe) opšta, a ponekad (češće) vrlo određena. Glagolska, pridevska i imenična društva o kojima možete nešto više da saznate, ako CUKC uzmete u svoje ruke, koje ste pre toga oprali i osušili, danas su praktično deo svake moderne zajednice i dobro se uklapaju. Bez njih naime ne funkcioniše nijedna razumljiva i smislena rečenica. 

Sad, nekome je potrebno više, a nekome manje mašte da uz strip Alan Ford, koji je tema vodilja knjige, ubaci u igru Teslu, Ivu Andrića i Duška Kovačevića, ili da odlutamo još dalje, Benny Hilla, Žan-Pjer Ženea i Pitera Selersa. Ali zašto kočiti maštu? David Byrne je za smisao muzike u knjizi "How Music Works" rekao da se savršeno uklapa u izvesne (njemu poznate) šeme, pa verovatno je takav isti slučaj i sa humorom. (Tu sam prestao da se smejem.) Naročito u prvih 75 epizoda stripa koji je nastao pod palicom dua Magnus i Bunker.  

I ako je AF bio "inspiracija, realizam", a Zagor, Blek Stena, Mandrak, Fantom "aspiracija, eskapizam", onda će svako ko je bio deo tog sveta posle čitanja ove knjige da zaključi ne samo da je "bio", nego da hteo, ne hteo, to još uvek "jeste" i još dugo vremena će da bide.

     

 Grant McLennan

Nebojša Krivokuća - Trideset i devet pesama

Booka (2013)

" sećanje iza sećanja"

"Klizi niz obalu", ali i zaranja i izranja prilično duboko, uvek kad se za to ukaže prilika.

Moram priznati, a zašto ustvari moram, Priznajem da sam uživao i u ovoj knjižici. Jasno i nepretenciozno, kako ja godinama pokušavam, a ne polazi mi za rukom, Krivokuća se podseća pesama koje su obeležile njegov život, a i živote osoba sa kojima je/smo povezan/i. Preko pesama ili obrnuto ili kako već, nije ni važno. 

Tu su i mejnstrim i andergraund i domaći i strani "hitovi", koje igrom slučaja uglavnom i sam poznajem, ili bar mislim da poznajem. OK, poznajem na svoj način. Moja lista pesama bi kao i kod većine "zainteresovanih" bila nešto drugačija. Tako bi se umesto "Čakaj me", Lačnog Franza, odlučio za "Ko si rdeče zvezde šivala". Umesto "Music is a Princess", podjednako cenjenih i poštovanih, Prefab Sprouta, odabrao bih "Hey Manhattan!". Kod Death Cab for Cutie, bi mi odluka mislim najteže pala. Neverovatan opus.

Pažljiva i analitički nastrojena publika, verovatno će uživati u mnoštvu zapažanja i intimi koja se u ovoj vožnji svetskom diskografskom scenom odvija. Meni lično, dovoljno je vreme provedeno uz tih 157 stranica. Sad se već "odmaram" uz poslednjeg Pynchona.

I pored drugačijeg ukusa, a svi ukusi su da ponovim, individualni i različiti i zbog toga po Byrneu liče, ne smeta da podjednako volim da slušam Sabbathe, La Stradu, Sylviana, PSB, Bauhause, Idole... Koga najviše? Pojma koliko imam, toliko i nemam. "..zašto pričam sa sobom sam?". "Ah, što ćemo ljubav kriti...". "...a gde bi nam bio kraj, još da smo se za ljubav borili...". Ovo poslednje je naravno samo vic.

Decembar, 2013