Elektronski vaš, prvi deo – Martyn Ware

Elektronski vaš, prvi deo – Martyn Ware

Electronically yours Vol. 1 – Martyn Ware

 

Constable – 2023

 

Za mnoge od nas koji smo manje više odrasli i između ostalog uz MTV emisiju “120 Minuta” novoj pop muzici pomalo nedostaje razbarušenost, raskoš i bogatstvo ideja i produkcije 80ih i 90ih. Šta je tačno u pitanju, moglo bi se satima naglabati i raspravljati. Knjiga o kojoj je ovaj put reč, opisuje jedno vreme i jednu epohu gde je tehnologija diktirala zvaničnu scenu, scena tehnologiju, top liste i gde su interakcije između mejnstrima i andergraunda bile brojne, praktično nesagledive i guste po obimu, frekvenciji i opštem odjeku. Kako finansijski, tako i po lepezi zvukova koje smo uz vožnju, medije, u klubovima, uz radio i na mnogim drugim mestima upoznavali i susretali trendovi su se smenjivali brzo i dinamično, ali znali smo im ime i glavne aktere. Danas praktično, i nemamo neke određene i merodavne muzičke pravce. Oni postoje, ali totalno su irelevantni i retko ko im poznaje ime i domet. Klinci ljubomorno čuvaju i prikrivaju svoje afinitete. Odrasli nemaju vremena i strpljenjima da im se dublje posvete. Jaz između generacija, veći je nego ikada. Oldies i milenijals žive u paralelnim svetovima.

Martyn Ware lik je koji je početnu slavu stekao na prva dva albuma The Human League početkom osamdesetih. Silom prilika i pod prisilom lejbla Virgin Records, odvaja se od svog najboljeg prijatelja, autora i pevača Phila Oakeya i osniva paralelno Heaven 17 i British Electric Foundation. O nebrojenim produkcijama koje su sledile i prethodile, više reči biće u nastavku ove zanimljive i od srca ispisane knjige i posvete epohi. Prvi deo završava se praktično 1992e godine i albumom B.E.F. – Music of Quality and Distinction Vol II.  

Odrastao u skrominm uslovima, u Šefildu, poreklom iz radničke porodice, uz roditelje brata i dve sestre, Ware se uz pomoć muzike i druženja oslobodio sive svakodnevnice i materijalno situirao. Danas je to naravno mnogo kompleksnije i mehanizmi su drugačiji. Nekada bilo je dovoljno imati nekoliko albuma i singlova u Top 40 i uz turneje i radijske kvote, s manje ispada i uz dobro društvo, skrpiti dovoljno novca za penziju.

S tehničke strane zanimljivi su opisi tadašnje mašinerije koja se koristila u produkciji. Danonoćno programiranja sekvenci od par sekundi danas je uz softver rešivo u domenu od nekoliko sati. Banke zvukova na katridžima, a potom i CD romovima, bile su preskupe. Jedan CD je koštao i do 3000 funti. Danas je to uglavnom besplatno. Što se vidi, a i čuje. Studijski bubnjari su se primerice žalili Wareu da ne mogu uživo da reprodukuju deonice sa LynnDrum uređaja. On im odgovara da mu je to bio i cilj, da ne mogu da ga reprodukuju. Posle nalazi zajednički jezik i sa studijskim muzičarima i neverovatna je priča o nastanku i genezi velikog hita We don t need this fashist groove thang. Glavni junak je bio tada 17godišnji John Wesley Barker, dečko koji ne zna da svira bas, a potom odsvira neviđeno dobru i nezaboravnu bas deonicu, pa koji je ritam gitarista, pa malo i ritam gitaru odsvira, a na kraju kaže da uči da svira violinu…Veliki hitovi su nizovi slučajnosti i nastaju iz malih ideja...

…Heaven 17 je kako Ware tvrdi odstup od principa The Human League u smislu da se osim sintisajzera koriste i “živi” instrumenti. Dogovor je bio i da nema ljubavnih pesama, ali i to je prekršeno. Pravila su tu da se ruše i preusmeravaju.

Ware je jako ljubazan i korektan u svojim ocenama muzičkih partnera, čak i kad se ljuti što npr. ne dele njegove levičarske ideje i poglede kao npr. Bob Geldof, ostaje fer i nikoga ne vređa. Vidno u šoku zbog Garry Glittera, jednog od heroja svoje mladosti, deluje na trenutke i naivno, pa moramo da konstatujemo da i ima mnogo sreće zbog svoje zvezde vodilje. I da je srećan što može dobro da živi od posla koji voli.

Zanimljive su priče o susretima sa Tinom Turner, Chaka Kahn ili recimo nenadmašivim Bootsy Collinsom od koga u studiju kupuje ručno rađene kape. Od čega legende preživljavaju!!! 10 funti komad.

Produkcija debitantskog albuma Senanda Maritreye, nekad poznatog pod imenom Terence Trent D Arbyja donosi mu čekove od kojih i danas može komotno da živi. Balearistički remix hita Heaven 17 – Temptation donosi mu pristup novoj publici koja se provodi uz sangriju na plažama Ibice. Eurodisco, naime.

Detalja je stvarno mnogo i Ware pokazuje da su veze u sceni Šefilda trajne i isprepliću se. Ja lično čujem tu i buduću etiketu Warp i nenadmašne Cabaret Voltaire. Jedan za nas sasvim drugi svet, a u suštini jedno te isto, svet inovacija. Svet inovacija, jedno te isto. Čudna konstatacija, ali vredna razmišljanja. Wareova misija još traje i željno iščekujem nastavak ove jako zanimljive pripovesti.   

S glupim si – Bruce Adams

 S glupim si – Bruce Adams

You are with Stupid

University Of Texas Press – 2022

kranky, Čikago i novootkrovenje nezavisne muzike

 

Posle stotina pročitanih knjiga o popularnoj muzici sve nekako počinje da se ponavlja i vrti u krug. Da li je stvar u preteranoj količini informacija ili sumnji u verodostojnost istih? Ne znam. Odavno nije zabavno. Čovek pita se da li da veruje internetu, jer sve s čim se danas susrećemo, manje više stoji na serverima velikih kompanija i literatura pati od nedostatka dubljeg smisla, osim smisla da zabavi, zbuni i učini nam vreme i život podnošljivijim i smislenijim. I varljivog sećanja onih koji su radili i usput udisali dim na koncertima i bivali poliveni pivom iz nečije, možda i sopstvene krigle, onog sećanja koje nas vara i u koje nas svedoci iz različitih perspektiva različito uveravaju posle niza, sada može slobodno da se kaže, uzaludno proćerdanih godina koje su pojeli skakavci. Nije svako Ričard Brenson, Zakerberg i Elon Mask da svoje, a što da to i ne kažemo glasno – Zablude, debelo naplati i plasira nam svaki dan kroz brojne portale kao jedinu i baš jedinu i nezaobilaznu istinu. Smisao su, oni to dobro znaju, brendovi, suptilne reklame i skrivene poruke kojima popularna kultura zaista obiluje i zbog kojih varljive vrednosti skaču i devalviraju i čiji su mehanizmi sve manje suptilni, a sve više agresivni, navalentni i banalni. Danas popularna muzika boluje od banalnosti i potcenjuju se klinci, oni kojima je namenjena i koji za nju izdvajaju teško stečene džeparce.

Zato kada autor knjige „S glupim si“, bivša polovina dueta koja je stajala iza male, agilne i antologijske izdavačke kuće kranky, kaže da je sredinom 90ih prodao 3000 nosača zvuka glavnog akta, Labradforda, moramo da imamo u vidu da je to nekad bila velika cifra u kontekstu nezavisne scene, a mala i smešna za 6 tadašnjih takozvanih mejnstrim etiketa: Sony, MCA, WEA, Polygram, EMI, and BMG. Ko je od velikih preživeo potop i agoniju usled digitalizacije i slobodnog „šerovanja“ fajlova to možete da nađete i ako vas zanima - uz malo entuzijazma veoma lako. 3000 je danas i za ozbiljne izvođače iz njihovih redova ozbiljna i nedostižna cifra. Kako tu novac cirkuliše i na koje se sve načine muzičari izdržavaju i dovijaju, tema je za neku drugu priliku. A i mnogo toga je već opštepoznato i deo opšte (ne)kulture.

Da bi se objasnio fenomen krankya, jedne od tri potteme ove izuzetne knjige, druge dve su čikaška nezvisne scena 90ih i nezavisna muzika uopšte, moramo da se malo dublje pozabavimo nezavisnom muzikom od kraja šezdesetih pa na ovamo. Namerno ponavljam ovo „nezavisna“ jer Adams je izričit u tome šta je nezavisno, a šta ne i iako je dugo hleb zarađivao u Cargo distribuciji, jako eksplicitno iznosi sud i osudu nekih navodno moćnih imena tadašnjeg andergraunda. Neki bendovi i solisti, a da to nisu ni Beatlesi ni Stonesi ni Elvis ni Dylan, imali su češće mali, ređe veliki odjek u širem delu javnosti, a da se njihov opseg danas može teško realno sagledati i tako lako zaobići. Na primerima Stoogesa, Velvet Undergrounnda, Blue Cheer, Silver Apples, Slint ili kao u slučaju krankyja nešto mlađih Britanaca Spacemen 3, vidi se da je uz štampu i oralnu propagandu, jedan, ne tako mali broj muzičara delio sličan ukus i bio u stanju da se izdvoji entuzijazmom istražujući domaće zadatke koje su im ovi često igrom slučaja, slučajni inovatori postavljali. Tako su nastale, iz ranih klica mnogobrojne scene i grane - da bi danas u nedostatku adekvatnih imenioca, praktično sve završilo u nekom „krosoveru“, „“melanžu i da stilske definicije koje nam nude streaming servisi zvuče više nego komično i provokativno. Industrija jednostavno mora svoje konzumente da svrsta u neku fijoku.     

Spacemen 3 i njihovi derivati, svojim tretmanom psihodeličnog zvuka, pa i internim nesuglasicama, inspirisali su čitavu plejadu kranky izvođača od kojih se pored pomenutih Labradforda, izdvajaju Bowery Electric, Dadamah, Roy Montgomery, Jessamine, Magnog i Stars of Lid. Da i oni su ne samo audivizuelno oponašali i dograđivali ideje Spaceman 3, nego prihvatali i njihovu igru karaktera u stvaralačkom procesu. Budimo pošteni do kraja, i Spacemen 3 su imali svoje uzore, samo ne ide se tako duboko i daleko. Adams u knjizi nije obuhvatio sve glavne likove iz kranky priče, jer da je tako, bilo bi sve mnogo dosadno i suvoparno. Za razliku od mnogo većih etiketa iz istog kraja, kao što su Touch and Go, Thrill Jockey i Drag city i koje su se većim delom fokusirale na lokalne nade, kranky je išao i zaobilazio geografske granice tako da su se na njihovm repertoaru privremeno nalazili i Low iz Duluth, Minesote i Godspeed You Black Emparor iz Montreala. I to je već treća okosnica ove knjige. Globalni značaj i dooprinos za svetsko kontrakulturno dobro i nasleđe.

Ono što Adams nesebično iznosi je i evolucija takozvanog postrock zvuka oko čega je nezahvalno raspravljati se, a i mnogo je samozvanih stručnjaka na tu temu. Šta jeste, a šta nije post rock, to ni samozvani autor poskočice ugledni britanski novinar Simon Raynolds ni sam ne zna. Puno prostora posvećeno je, kako vreme prolazi, sve važnijem i važnijem čikaškom proizvodu, bendu Tortoise. Zašto ne nabrojati neke od pripadnika teške kategorije koji su prodefilovale u ovoj ekipi: John McEntire, David Pajo, Jeff Parker, Doug McCombs, Bundy K. Brown.. Da je izvesna solidarnost postojala u Čikagu, gradu sa ogromnom segregacijom i mestu iz koga potiču i Alligator Records, Chess Records, The Numero Group, Trax Records, Wax Trax! Records, pominje se, nekad uzgred, nekad eksplicitno i u ovom delu. Pominju se naime i ova imena važna za razumevanje industrije zabave koja se polako potiskuje u zaborav i dobar deo publike i zabavljača danas nema ni osnovna sredstva za život.          

Da vam dalje ne prepričavam ovu malu enciklopediju imena i anegdota i ovaj mali konglomerat jednog velikog i potcenjenog iskustva nečega što nikad neće ući u udžbenike. Nema sumnje da je nova ekonomija preuzela mnoga iskustva iz ovog domena i miljea i da sve danas izgleda daleko neprofesionalnije nego pre 50 godina Uz želju da je više ovakvih dela na tržištu polako se opraštam od vas i posvećujem se nekoj drugoj knjizi. Nekoj drugoj temi i nekoj drugoj razbibrizi.

Joga – Emanuel Karer

Joga – Emanuel Karer 

Laguna – 2022 

 Emanuel Karer je veliko ime velike književnosti zemlje u kojoj je rođen i u kojoj živi. Nije to nešto maštovito i bajkovito. Imaginacije ima. Više dokumentarni pristup stvarima i stvarnosti koje se polako izmiču kontroli. Naizgled. Kontrola je sveprisutna, mnogi se ne snalaze i ne mogu da se pomire sa tom činjenicom. Svet je nesiguran. Mora se. Živi u svom starom kraju i sa svojim starim društvom. Verovatno. Seća se dobrih starih dana kada je bio anoniman i siromašan. Materijalno, ne i duhom. Mora dalje. Zašto baš „Joga“? Sadržaj me više podseća na trčanje, tzv. "džoging”, nego na drevnu kulturu i drevno verovanje. Nisam bio u stanju da se udubim. Ovaj izuzetno popularni bestseler vuče sadržajem, ne i formom na „Every“ Dave Eggersa. Čoveka koji gubi svoj identitet, traži se u firmi i na kraju završi u bolničkoj košulji. Jer dotiče opasne teme i opasan teren. Kako ostati na vrhu, Nepala, Kilimadžara ili Mon Blana? U smislu karijere, popularnosti, rejtinga. Mora. Pitanje je kako dolazi do informacija i tema? Pekić i Umberto Eko su godine i dane proveli s knjigama i upijajući informacije. Danas, sve je više i više u oblacima, manje i manje na papiru. Par ukucavanja na tastaturi i već smo negde daleko. Karer pokušava da se opusti usled sve očiglednosti i jasnoće. Jedan od stotinu odgovora je siguran. Pitanje je koji? Svi usled brzine pristupa znamo mnogo. Ljudi su hodajući leksikoni. U moru podataka i šumova. Karer opisuje do detalja tip žene koja mu se dopada. Da li smo to već prešli na objekte i objektivno razmišljanje? Da li to dolazi do raslojavanja društva? Na podelu na poželjne i nepoželjne. Prihvatljive i neprihvatljive. Podobne i nepodobne. Ubedljivo, ali na svu sreću ne delim njegovo mišljenje. Pomirujem se sa činjenicom da je knjiga stvarno „bestseller“ i da će mnogi da se upecaju u tom moru „ideja“. Da li je usled umnožavanja proizvoda njihova materijalna priroda ušla i u naš duboko potrošački karakter i mentalitet? Karer beži u drevnu metafiziku. Nematerijalnu stranu proizvoda. Softver? Noćna mora. Moramo da budemo obazrivi u osudama i ocenama. Sva sreća, pa čovek ne sudi, može samo da kaže šta mu se dopada i šta mu ne odgovara. Knjiga je lepa. Ne bojim se ružnih komantara. Trenutno. Moramo li da se odlučimo? Karer i Eggers su dve strane jedne medalje? Koja vam je draža i pristupačnija, to sami odlučite. Ili će to da odluči vaš džep? Premalo znamo da bi bili objektivni, previše da ostanemo ravnodušni. Nije problem što smo grešni i što grešimo, nego nešto drugo. Propagira se i prestupništvo i čistunstvo. Zakoni se menjaju. Literatura je borba između sadržaja i forme. Kome posvetiti slobodno vreme? Deci? Šefovima? TVu? Kareru ili Eggersu? Moral je u ozbiljnoj krizi. Od deset do jedan? Jedna jaka dvojka. Jedan je u ovom slučaju najviša ocena. Subjektivno. Moral prepuštam drugima da o njemu sude. Smoriše.

SBP4 – Ili pop muzičar u potrazi za najvećim prim iliti prostim brojem!

SBP4 – Ili pop muzičar u potrazi za najvećim prim iliti prostim brojem! 

Moram da priznam da sam se, ima tome sigurno najmanje 10 godina, pa i više, umorio od isključivog slušanja, uslovno rečeno, pop muzike iz zapadne hemisfere. Ponestalo je entuzijazma kod klinaca sa gitarama i laptopovima. Sve, postalo je uglavnom i prilično predvidljivo, bledo i proračunato. Jako mnogo toga svodi se na provociranje što više zabeleženih klikova na internetu ili manje ili više prikriveni marketing popularnih brendova, a neretko i političkih opcija. Nadmudrivanje svakojakih algoritama pretraživača, portala, društvenih mreža i softwera sličnih namena nameće nam istinu i stav samo jedne strane, ne i nešto dužeg roka trajanja. A šta ostatak civilizovanog i naprednog sveta misli, radi, privređuje, sve nam je manje i manje dostupno. Na svu sreću ili nečiju nesreću, istok daleko od toga da spava. Ne samo u nauci, tehnologiji i ekonomiji, kultura i kontrakultura nude nam više od jednog izbora i jedne, oh kako je to ružna i nepopopularna reč, ali ajde da je upotrebimo, više od jedne „alternative“. Tako da često i bez stručnog saveta, uz pomoć dostupne literature i par portala, pratim pomalo i ruske bendove, a i scenu bivšeg Varšavskog bloka. Tamo je već duže vremena daleko zabavnije, šarenolikije, inovativnije i zanimljivije, bar u produkcijskim rešenjima i ambijentu. Tekstove i političke pamflete nešto i ne razumijem, a nešto me i ne zanimaju. A da se dobro živi, ne bih se baš složio. A gde se to još dobro živi u ovo novo vreme? Verovatno i sigurno - nije sve krenulo od Зву́ки Му, Гражданская оборона i Kina, zaista fenomenalnih pokojnika Pjotra Mamonova, Jegora Letova i Viktora Tsoia. Ali mnogi u njima vide klicu ili ono što su poređenja radi subotički Boom festival, Paket Aranžman i zagrebački YURM festival predstavljali za razvoj i poticaj scena na našim prostorima. Današnja scena Ruske Federacije, ogromna je i raznovrsna i nesaglediva. Ponešto poput t.A.T.u. (2001) ili Simple Symmetry (2014) ili Nine Kravitz (2012) ili Kedr Livanskiy (2019) prođe komercijalno na neki svoj način i na zapadu, ali pravi reciprocitet između zapada i Rusije odavno nije uspostavljen i Rusija mnogo više konzumira tuđu pop muziku nego što je je to obrnut slučaj. Neracionalni animozitet još dugo će da traje. Bar na stupcima dnevne štampe i po internet portalima. Pa ko izdrži. Mene lično fasciniraju bendovi i projekti koji nisu baš nešto preterano originalni, koji koliko toliko neke davno i nedavno započete ideje dorađuju, unapređuju i osvežavaju na neki šarmantan način. Volim da čujem retro darkwave koji piče: ГРУППА ХМУРЫЙ i Мать Тереза. Elektronika i elektropop Softblade i Ennae, devojaka sa slatkim i muzikalnim porukama, koje možda nešto više i konkretnije znače, a i ne moraju da nešto više i konkretnije znače. Dovoljno je da postoje i da su tu negde i da možemo da ih čujemo. Stvarno su osveženje u okeanu „hitova“ i ponude kojima smo više nego zatrpani. Nemam pojma šta znači Кобыла и Трупоглазые Жабы Искали Цeзи́ю, Нашли Поздно Утром Свистящего Хна, kako se zove višegodišnji projekat Antona Vagina, ali dok slušam njihov poslednji album „Поруха“ mogu sa velikom verovatnoćom da predvidim i osetim logičan i na neki način nesrećno prekinut razvoj nekih dalekih srodnika kao što su Amerikanci Mercury Rev i Flaming Lips. Na samom vrhu liste tajnih favorita jedan je drugi projekat: Самое Большое Простое Число ili SBP4, „Najveći prosti prim broj“ – u slobodnom prevodu. Jedini stalni član i osnivač je Kiril Ivanov iz Sankt Petersburga. Na svojih, ako se ne varam, 16 studijskih albuma, Ivanov je menjao ne samo postave, stilove, tehniku, nego i celokupnu zvučnu sliku. Na internetu mogu da se nađu detaljni opisi razvoja i evolucije SBP4. Preko Intelligent Dance Music/Hip Hop/Anti Hip Hop izraza i elektronike, pa do klasične indie pop postave sa pevačicom, izdanja su pratili efektni video radovi u savremenom ili retro umetničkom stilu. Mene su brojne asocijacije uz delimično razumljive, ali jednostavne tekstove, uz dužno izvinjenje na nepoznavanju tamošnje političke, kulturne i ekonomske situacije i scene, kako onda, tako i danas, asocirale na pitanja koja samo naša starija slavenska braća mogu tako dobro da postavljaju. Toga ima u ruskoj literaturi, nauci i umetnosti u obilju. Da samo pomenem neka imena koja nisu toliko u opticaju kao što su Harms, Ljeskov, Beli, Malevič, Kandinski, Kolmogorov, Lomonosov, Koši i tako dalje. Pitanja su toliko složena da na njih nije moguće odgovoriti tako lako, a često je nemoguće i bilo kako na njih odgovoriti. Iz dana u dan pronalazi se sve veća i veća najveća prim cifra tj. prim broj. A gde se sve ne koristi to znanje? Od kriptografije i ekonomije, pa do ovih malih uređaja što nam se svakodnevno motaju po rukama, prim brojevi su svuda okolo nas. U tom prim-arnom smislu, jedan od vrhunaca karijere je EP: „Выброшу голову — пусть думает сердце!“ (2017) („Bacam glavu, neka srce razmišlja“) i odvaljeni ples uz „Kraj sveta“ ili u originalu: „Конец света“. Ako se neko seća Beza iz Happy Mondaysa ili ako je neko slučajno posmatrao Erlenda Oyea kako pleše uz Whitest Boy Alive, zasigurno zna o čemu pišem. Aleluja! Još jedan od fenomenalnih „stejtmenta“ iz pera profesionalnog novinara Ivanova je i „Bilo šta“ - "Всё равно" (2020) sa istoimenog albuma: „Bilo šta.“. U slobodnom prevodu: „Opasno je tamo gde nas nema, idemo, pa dokle stignemo“. Da li je u pitanju ljubavna poruka nekoga „ko na sve pristaje“? Ili daj da se po koji put opet iznenadimo? Ili samo jedno prosto: deja vu? SBP4 su odabrali da stvaraju i pevaju na svome jeziku i nisu u tom smislu tako komunikativni kao recimo Moskovljanin Mujuice s čijim se elektronskim izrazom nekada prilično tangencijalno dodiruju, a od koga se zatim muzički dijametralno udaljavaju. Dok je u početku izdavačke karijere i u ranim radovima zvuk bio prilično sveden i repetitivan, s vremena na vreme, mogli smo da slušamo i kompleksnije strukture i sam razvoj nije u tom smislu bio linearan. SBP4 su bend kontinuiteta i bend promena i bend koji sublimira celokupnu istoriju i svoga podneblja i podneblja iz koga dolazi elementarni i osnovni izraz kojim vladaju i koji umnogome unapređuju. Omoti su i pratili svetske trendove, i ličili na moguće zapadne uzore, i zadavali zagonetke. Sve je i novo i staro i ovdje i tamo. Prepoznajemo i motoriku evropskih Kraftwerka i ritmiku južnoameričkih Os Mutantesa i eksploziju boja i harmonija duhovnog sabrata iz Džordžije Kevina Barnsa iz Of Montreala. A i oni znaju i prepoznaju dokle idu i odakle su njihove misli i izrazi. Pored te već pomenute, na trenutke nedostižne dubine i poriva iz vlažne stepe i ko zna odakle sve ne, SBP4 kao nekad i Zappa, ne mogu da održavaju monotoniju i vozaju gore/dole, brzo/sporo - dobrovoljnu i dobrodušnu publiku kao male srećne majmune. Bar tri ili četri minute monotonije dok traje jedan singl, koji mora uspešno da se vrti na radiju ili koliko traje pažnja današnjih klinaca na časovima matematike. SBP4 su slobodni i kao umetnici i kao ljudi. I to je ono što se čuje i što kod njih vredi. Ne boje se oni nikoga i ničega. Na „Greški“ – „Провал“ iz 2018e čujemo posetioce klubske zabave kako jedni drugima govore da su najbolji na svetu, kako je njihova ideja greška i kako sve što je moglo da krene pogrešno krenulo je u pogrešnom pravcu. Zar to nije super, draga braćo i sestre? SBP4 su toliko fatalni, duboki, dobrodušni, i pristupačni i nedodirivi istovremeno - da teško je ne voleti ih. Samo dajte im dovoljno vremena. Zbog vas u stanju su da obiđu i pola sveta, da odu i do ruba Afrike, samo da osvoje vašu ljubav. Problem je što ostatak razvijenog sveta ljubomorno čuva svoju poziciju i svoje tržište. Toliko i toliko znakova po tekstu. Ti i ti fontovi. Bihejvioristička ekonomija i ispiranje mozga. A ako neko to dobro poznaje. To su oni. I to smo mi. Ako zaista volite i cenite pravi i istinski kvalitet, ljudski rad, SBP4 su rešenje za vaše probleme i problem za vašu konkurenciju i vaše neprijatelje ako ih imate, a sigurno je da ih imate, jer znam da ste jako uspešni u tom što radite. Nema sumnje, još jedan u nizu odličnih neotkrivenih bendova koji strpljivo čeka da mu poklonite svoju pažnju sa ove strane zavese koja je kažu davno podignuta. Samo napred!

Surrender - Bono

 

Predaja – Bono

Alfred A Knopf – 2022

 

Irski pevač Paul Hewson, poznatiji pod pseudonimom Bono Vox, lider četvorice jednakih, benda U2, povukao je toliko nepopularnih poteza, ne za jedan, nego za sto i jedan život običnog smrtnika. Voljen, još više osporavan, uspeo je sa svojim timom da stekne  prilično bogatstvo i iza sebe ostavi nekoliko evergrina koji će još dugo da se kreću u eteru, na najpopularnijim radio stanicama vozača, automehaničara, zanatlija  i ugostitelja širom planete. Da se ne lažemo, iza većine tih poteza, stoje uglavnom vešto promišljeni koncepti menadžera Paula McGuinessa i čitavog tima medijskih eksperata i spin doktora. Problem je, gledajući realno, više u načinu, eksponiranosti i interpretaciji društvene stvarnosti, nego u samoj formi i izražavanju. Reklamirajući svoje pesme, Bono, od sebe udaljio je dobar deo stare publike. Ne može svima da se udovolji, to je jasno, ali zar mora toliko da se iritira? Da li je to onaj mladi sused iz ulaza koga srećemo na ulici kada idemo da prospemo smeće i koji nam ljubazno otpozdravlja.        

Knjiga u kojoj Bono kroz prizmu 40 pesama iznosi i razotkriva samoga sebe, stvarno je mučna literatura, delimično degutantna, s druge strane, veoma važna i informativna adresa za nekoga ko ima želju da ponešto i razume. A da to odmah bude jasno, znaće nešto više, razumeti i dalje – uglavnom neće. I to su i dokaz i naravoučenije.

Muzički šoubiznis bio je i ostaće i dalje iracionalna kategorija. Za površne površno, za duboke izluđujuće koliko sve je postalo očigledno i opet pojma nemamo. Tamo gde je novac, vlada sila. Sve ostalo, manje više, nikoga ni ne zanima. Budi glasan, budi uporan, ponavljaj se dok možeš i koliko možeš i dok ne upali.

Na trenutke, staložen čovek oseća se stvarno neprijatno. Autor i ghostwriter, u stalnom su pokušaju da odbrane neke tako labave stavove i ideje. Novi i materijalno prebogati prijatelji znaju dobro da bez njih ništa ne ide i ništa ne funkcioniše. Dva sveta koja se stalno mimoilaze. Svet moćnih, duboko proračnatih, politička i ekonomska elita s jedne strane. I svet onih koji ništa nemaju i koji nikada ništa verovatno neće ni imati, nemilosrdno udaljavaju se jedni od drugih. U prelaznom periodu, desi se pokoji transfer ključnih igrača, čisto da nam se zamažu oči. Obični ljudi, u nadi da ih neko važan snima, glume svoje šefove. A šefovi u nadi da će da im bude oprošteno, u nekom od narednih svetova, plaćaju pokoju turu svima, ali mora da se vidi i registruje. 

Nema teme koja nije dotaknuta i obrađena. Tu su i pank i pola tajkuna Silicijumske doline, Vol strita, i Bela kuća tu je. Groteskni su, banalni, pa i tragikomični opisi na koji način Bono za par dana ulazi u suštinu američke političke scene i kako na primer na mobitelu objašnjava... Obami, da za tu i tu ideju moraju da pridobiju i... Republikance.

Ne mogu da opišem koliko je to sve 80ih i 90ih bilo nisko i iritantno, da bi poslednjih godina doživelo još bolniji vrhunac, tj. bolnije i dublje dno. Svi su uskočili u taj War Child voz, i Radiohead i Manic Street Preachers i Brian Eno i U2 i Sting i ko zna ko sve još kome smo mi sa svih različitih strana verovali. Došli su i u naše krajeve, pokupili novac, nagrade, diplomatske pasoše, medijsku pažnju. A da li su zaista nešto pokrenuli na bolje, na sveopštu korist? Nisu, duboko su se precenili i sada svi jedemo... ono što su nam za sobom ostavili. Da i mi smo deo civilizovanog sveta. A pre to nismo bili.

Neka i dalje sviraju po metroima, neka i dalje hodaju bezimenim ulicama sa sumnjivim facama i gorilama koje ih čuvaju, ovaj svet spasiće oni koji danas ćute, trpe, rade koliko mogu i mudro sede kod kuće.

Pročitali smo i ovu knjigu. Toliko može da se izdrži. Čovek nije ni svestan koliko jak je i koliko sve otišlo je predaleko. Ova knjiga odlično podsećanje je i na to koliko smo i dalje glupi i koliko i dalje ponavljamo iste greške, kako smo jeftini i kako svako može da nas kupi. A da to često ni sami ne znamo. I sami toga nismo svesni.

Svi smo mi Bono, bez obzira koliko trudili se da budemo nešto bolje i pametnije i više od toga. I što kaže njegov veliki pokojni prijatelj, bez imalo ironije i stida: „Sve je u božjim rukama.“

Stvarno. Svi smo mi Bono. Glup sam jer i dalje čudim se.