Remember: Kontekst je "The right stuff" - Bryan Ferry Mix

Roxy Music spremaju novi materijal godinama, decenijama. Novi album još nije ugledao svetlosti dana. Sa solo albumima njihovog pevača Bryana Ferryja, situacija je mnogo bolja. Njegov kreativni opus, više nego dvostruko veći je, nego s matičnim bendom. Mnogo obrada i opservacija o svetu koji ga okružuje, uvek spreman da zabavi i pouči. Berluti cipele, ponekad, Anderson & Shepard, odelo i košulja, Levi's 606. Savršene kombinacije, i spolja i iznutra, u rečima koje izgovara. Kaže da sa Roxy Music nikad nije uništavao sobe luksuznih hotela u kojima su odsedali na turnejama. Ali menjali su enterijer, vrhunski estetičari na granici i preko granica dobrog ukusa. 

Ferry je toliko apolitičan, da zna sve o politici. Valjda što joj se približava s druge strane i iz suprotnog pravca događanja i tako onom težom stranom kojom niko ne penje se, stiže do Mont Everesta. Kraljica ga je nagradila ordenom Britanske Kraljevine, a ne tako davno bio je oženjen, sa daleko mlađom ženom, drugaricom njegove četvorice sinova. Dobar lik?

Zašto je taj njegov vibrato tako poseban? Poslovno hladni Britanci, ne važe za nešto emotivne ljude i veoma su ekonomični u svojim ličnim postupcima. Kao i Nemci, kao i Rusi, kao i Balkanci, potrebno im je nešto "ljuto", ponekad, da se ugreju i otvore srca. Ili neka pesma koju svi vole. Teško je biti pored nekoga ko tako dobro izgleda i ima izgrađene manire. Nekoga ko je svoj stil i svoje ponašanje, kako na sceni, tako i privatno, gradio godinama. Imam utisak da običnoj publici u kakvu i samog sebe ubrajam, Ferry otvara vrata sveta koji je vekovima bio tajanstven i zatvoren. Uz njegove balade i pesme srednjeg tempa, muškarci mogu da zamišljaju žene koje zanosno plešu, žene likove koji bi da se potuku zbog njih s daleko jačima, ali sve rešavaju džentlmenski i diplomatski. Bryanova muzika tako je hetero, ne samo senzualna, nego i heterogenična. U njoj sve je podređeno trenutku i neponovljivosti. Vraća se ponekad  nekim lepim vremenima, diksi bendova ili protesta protiv nepravde i ratova. Prisvaja i odstranjuje od sebe. Sve okrutno, ružno i nepravedno. Ostavlja samo emociju, koja zna da bude istovremeno i niska i uzvišena. Kako samo on to zna i ume!

Vrlo britanski, vrlo poliglotski, veoma odmereno i svetski. Za uživanje i duboko razmišljanje. Svi smo robovi emocija, bez obzira koliko nekad bježimo od toga.

Slave to love 

As Time goes by

The Right Stuff

Limbo

Kiss and Tell

I put a spell on you

The Times they are a- changing

Sympathy for the Devils

What a Wonderful World

The price of Love

In your mind

Carrickfergus

Boys and Girls

Bete noire

Will you love me tomorrow

Gemini Moon

Falling in Love again

It's all over now, Baby Blue

Knockin' on heaven's door

Song to the siren

Avalon

Avonmore

Dance Away

Spotify PLAYLISTA 

Remember: "More than this" - Roxy Music Mix

Iako kritika kaže da su albumi Roxy Music, između ostaloga i "Kemp, poigravanje s kičem, ja ih slušam mrtav ozbiljan. Bolje rečeno, uživam u njima kao i većina smrtnika koji vole i cene ovaj bend i ne pitam se koliko sam žrtva svesne manipulacije pri tom činu. U izboru koji sledi, lako su svoje mesto mogli da nađu i solistički albumi pevača Bryana Ferryja. Deteta iz rudarske porodice, koji je kao i ostatak benda, preko umetničke škole prokrčio svoj put u svetlucavi svet glama i poznatih ličnosti sa stranica bulevarske štampe. Počeli su davne 1971e godine u Londonu. Zvuk im je uvek bio bogat i raskošan, zaista na ivici ekscesa, ali i pitak, dovoljno da za neistrenirano uvo nađu put i na listama popularnosti. Vokalne vragolije i fraze, netipične za okolinu i njihovo vreme, uzor su mnogima. Dovoljno je samo spomenuti Stuarta Staplesa iz Tindersticksa, Jarvisa Cookera iz Pulpa, Simona LeBona (Duran Duran), Davida Sylviana (Japan) i mnoge manje i više poznate sledbenike i lepotane. 

Omoti s vrhunskim modelima na njima, posebna su priča. I oni su diktirali pravac u kome se scena ili više njih, scena, razvijalo. Ferry i ekipa pakovali su svoje ideje i frustracije tako, da su našli prilično širok spektar publike, ali i poštovanje među kolegama muzičarima. Vremenom, pomerili su se iz glem rocka i eksperimentalnog bluza, u ambiciozne vode, sa atmosferom kao iz nekih kraljevskih venčanja u oblacima. Kako je produkcija i studijski ambijent napredovao globalno, tako je i njihova vizija postajala sve raskošnija. S druge strane, bili su uvek dužnici i umjetnicima s kojima su se družili i s kojima su zajedno stvarali i pevali. 

Pa i bivali jednostavniji za shvatiti, svariti, slušati, ukratko rečeno.

Znam da je to već tačka opšteg obrazovanja, ali scena karaoka iz filma "Lost in Translation", gde Bill Murray peva "More than this" - pokazala je svu njihovu univerzalnost i besmrtnost u svetu zabave i kontrakulture. 

Iako su još davne 1973e rekli da je sve "For your Pleasure", ima puno toga i za razmišljati. Dok glas Ferryja podrhtava, daleko lepše i gracioznije od jednog od njegovih najvećih uzora: Boba Dylana, ne možemo da se otmemo utisku jednog od najvećih klasika matorog Amerikanca: "A Hard Rain's A-Gonna Fall". Jednostavno, zaboravite se i prepustite Roxy Musicu. Mozak će podsvesno da odradi svoje i to vreme neće da bude izgubljeno. 

More than This

Avalon 

Ladytron

If there is something

In every Dream Home a heartake

For your Pleasure

A song for Europe

Psalm

Triptych

Sentimental Fool

Nightingale

Pyjaramama

Angel Eyes

Dance Away

My only love

No Strange delight

Spotify PLAYLISTA

Remember "Presets" - Stefan Goldmann Mix

u struci sam bio na prilično lošem glasu, jer sam skoro uvek i isključivo, podržavao "Default" podešavanja na svakom softveru koji sam koristio; uz minimalne korake, intervencije i zahvate na njemu. Ne zbog lenjosti, nego zbog lošeg iskustva sa "overconstrainingom", previše promena parametara ili kuvara, uvek pokvare čorbu... Tako da je bilo jako lako pratiti rezultate dizajna i simulacija, a i takozvani "log" fajlovi, kada bi, doduše retko, padao sistem, lako bi se tumačili. Ta moja "filozofija" nije ostavljala puno prostora za političke odluke i igre, pa sam ne tako retko dolazio u sukobe sa srednjim menadžmentom, marketingom i njihovim "satelitima" po raznim odelenjima. U pitanju je razvoj hardvera, da napomenem. 

Ako sam dobro shvatio, fabrički zvuci ili presets na sintisajzerima i programima za produkciju elektronske muzike, uveliko su obeležili karijeru berlinskog producenta Stefana Goldmanna. U istoimenoj knjizi "Presets", opisivao je tehniku i kako proizvođači poput Jamahe ili Rolanda (ili Akai i Waldorf?), proizvode recimo specijalne instrumente za Bliski istok i za folk muziku tih krajeva. Te klavijature uveliko koriste se i u balkanskim narodnjačkim krugovima i to je ponekad onaj zvuk ili prizvuk koji vas iritira. Grubo da vam pojasnim. U jednom poglavlju Goldmann piše i o svojim iskustvima sa bugarskim muzičarima i to može lako da se preslika malo zapadnije na naše krajeve. Iskustva su pretpostavljam približno ista. 

Po onome što Goldmann producira, ne vidi se nikakva ograničenost ni skučenost u mogućnostima i varijacijama. Moderan, pa i prilično pristupačan... Eksperimentalni tehno zvuk. Uz to još vrlo pogodan, ko voli, da se pleše uz njega. Dok vrtim njegove albume i EPjeve, igraju mi očni kapci i pokušavam da u istom ritmu završim deo posla kojem sam trenutno posvećen. Zabeleškama za sutrašnje predavanje koje držim studentima.

Nemojte da zaboravite, Goldmannov pristup produkciji koliko je andergraund, toliko i akademski. Koncept postoji i njemu, verovatno mnogo je lakše da ga reprodukuje na sceni i uživo da ga smiksa, nego nama koji se bavimo i Reverse engineeringom da sve to poulovimo i pohvatamo. 

Gradacije i postepeni progres u Goldmanovim kompozicijama ne ističe se nimalo više nego na ostatku scene. Stvarno nemam tako dobro uvo da vam dočaram u čemu je posebnost njegovog zvuka. Definitivno postoji i odgovore možete da nađete i u njegovim jako dobrim intervjuima i tekstovima kojih je nekoliko postavljeno na internetu. Posebno bih istakao njegovo razmišljanje o distorziji u elektronskoj muzici, prednostima i mogućnostima koje on obilato koristi.

Goldmann koristi prilično retke uređaje i hardware u svojim setovima i što duže traju to su zanimljiviji i udaljavaju se od klasičnih idioma. Žao mi je što sam se oprostio od svojih vinila u kojima je bilo i nekoliko njegovih ostvarenja. U svakom slučaju i na tom planu, jedan od najzanimljivijih autora i izvođača današnjice koji itekako ima i zna šta da kaže. I od koga može mnogo toga da se nauči. A i za one koje ama baš ništa ne zanima osim dobre elektronske muzike više nego dovoljno. 

Five boroughs

Aleph-2

Can t Take my Eyes off you

The maze

Mesmerize

Constructor

Sweet protocol

End of the Road

Bribe

Manila Grind

Tanutamun Drift

Baufortschritt

Wolverine

The Associative engine

Zahir

Sofra

Echoes of an era

Ave Maria

Ayon

Enclosure

Lattice

Rotopad

Spotify PLAYLISTA

Čitao: Neispričane priče/Novo dopunjeno izdanje - Rajko Grlić (2023) Laguna

sećam se poslednjih ratnih vremena na Balkanu. Na glavnoj železničkoj stanici jednog evropskog grada, prodavala se međunarodna štampa. Jedan nepoznati lik kupio je neke hrvatske novine. Drugi nepoznati lik mu je prišao i rekao: "Izdajice". "Oprostite, ali ja vas ne poznajem", bio je odgovor. "Izdao si Jugoslaviju". Rastali su se nemo. Drugi put, čitao sam "Politiku" u metrou. Prišla su mi dvojica i počeli da mi psuju majku četničku. Premestio sam se u drugi kraj vagona. A bio sam i prilično glup što se nisam strpio da čitam srpske novine kod kuće. 

Grlićeve neispričane priče, mnogo su lepše, gorče, efektnije, pa i tužnije i emotivnije. Ali i neverovatne. Nijedan sistem nije milovao ni njega ni njegovu porodicu. A posle nagrade za debitantski film: "Kud puklo da puklo" (1974) na Filmskom festivalu u Puli, rukovao se i sa drugom Titom i drugaricom Jovankom. Bilo mu je čudno kako je bio nizak, niži za glavu od svoje tadašnje supruge. Ja sam kao mali dečak, video samo limuzinu druga Tita, a sećam se ili pričali su mi. Mama me tada digla visoko. U gustom špaliru. 

Grlić je poreklom, neka čudna mešavina, Hrvat, Srbin i Jevrejin, Zagrebčanin, kako se zapravo oseća. Najbolje tako. Građanin sveta i intelektualac. I kao takav najmerodavaniji da priča o svemu dobrom i lošem. Video je kao student Praške filmske akademije, ulazak Sovjetskih tenkova. Proputovao ceo svet na festivalima i osvojio mnoge nagrade. Upoznao puno važnih ličnosti iz sveta umetnosti i politike. Ima filmsku umetnost u malom prstu. Jako mi se dopao detalj kada kaže da filmska kamera može da bude pozicionirana nisko, visoko i iz perspektive režisera. Tako, vidi se na delu, kako je John Houston bio visok režiser, a Roman Polanski  prilično nizak je. 

Grlić rado se seća dobrih trenutaka sa svojim kolegama Srđanom Karanovićem i Goranom Markovićem i mnogim drugima. Pa i kada su rizikovali živote da završe "Virdžinu" i prolazili barikade u Republici Srpskoj Krajini. (Slobodno stavite navodnike). Sva državna uređenja su ih napadala, lično i grupno. Grlić jedino se dužnim oseća prema svojoj publici, koje je na svim stranama. I na svim meridijanima. Ponajviše među izbeglima. A zašto smo razbacani po ovoj planeti danas? To niko ne zna. Božiji priziv i Božija milost.

Mnogo neostvarenih scenarija i sinopsisa je na ovih 400 i kusur stranica. Stručnih detalja i malih preciznih, korisnih zapažanja.

 

Veliki poštovalac vina i dobre kuhinje. Žustrih i bistrih rasprava. 

Kao profesor realizovao je svetski priznat multimedijalni projekat školovanja mladih filmskih radnika u Sjedinjenim Državama i širom sveta. U društvu najboljih i najtalentovanijih. Običnih, nezasluženo zapostavljenih. Priče su nalazile Rajka, više nego što je on njih nalazio. Kratki portreti pokojnog Nebojše Glogovca i velikog Petra Božovića, glumačkog maestra Ive Gregurevića, majstorske su minijature nekoga ko priče veće od života zna da strpa s merom u kraće od dva sata.

Ukratko, i da ponovim dok ovo na brzinu kuckam. Grlić svetski je čovek i planetarna veličina. A tako skroman. Naklon i poštovanje za ono što je do sada ostvario i postigao. A i za moralnost i integritet koje ne poseduju retko koji pre i posle njega. Da još dugo poživi. Neponovljiv talenat. Zavidim mu na znanju i integritetu. Ne i na iskustvu. Ko normalan može sve to da preživi.

Remember. Sistem definitivno postoji. "While... Do... Return" - Oval Mix

Tokom burnih 90ih i nešto mirnijih 00tih godina, umoran od loših vesti i maltretiranja na radnom mestu, bio sam bukvalno rečeno žedan dobre muzike. A to, itekako koštalo je. Dovijao sam se na razne načine. Muzička štampa bila je skupa, vinili takođe, preostajali su Second Hand šopovi sa popularnim cenama diskova koje niko nije želeo, a na njima bilo je, što ono kažu: suvo zlato. Nekad bi me privlačili živopisni omoti, češće ime etikete. Kratko bi ih preslušao u prodavnici, a kad bih pazario, trčao bih kući da ih što pre preslušam, dok deca spavaju i otimam vredne trenutke vlastitoga sna. Bilo je tu lejblova imena tipa Mille Platteaux, Clear, Warp, Perlon i milion drugih kojih se više i ne sećam. To bi mi bio jedan od najvažnijih kriterijuma. A bilo je i nekih drugih o kojima ću drugi put. Creativne digging pre svega. Kolekcija je rasla. Vremenom, mesta kod kuće bilo je sve manje i manje, kao i vremena uostalom. Prodao sam skoro sve. Uključujući i dušu. Sistem definitivno postoji.

Oval, u početku trio, a onda samo solo projekat Markusa Poppa, jako sam voleo. "Glitch", koncept produkcije i lovljenja digitalnih šumova i grešaka, nisam preterano shvatao ni onda, a ne shvatam ni sada. Rezultati koji su izlazili iz Stereo uređaja, midija ili hardware-a, a potom skoro isključivo softwarea i biblioteka punih zvukova, davali su zavodljive kompozicije. Nemam pojma koju ulogu u svemu tome igrao je faktor slučajnosti i koliko je sam koncept mogao da se naučno ili bilo kako drugačije objasni spolja. Kad čovek nije 100% u tome. Sistem definitivno postoji.

Poppa, gledao sam na "Voa" (2013) turneji. Već tada, distancirao se od skupe opreme i sličnih akrobacija. Sedeo je pored jeftinog crnog laptopa sa prelepljenom pozadinom ekrana i nešto jako važno, bežičnim mišem, diktirao uređaju. Vizuelno, bilo je jako minimalno i prostor bio je ispunjen nekom toplinom južnoafričkih prašuma i japanskih kuća od papira. U skoro apsolutnom mraku, samo odsjaj njegovog lica i svetla simbola za izlaze u slučaju opasnosti, mogli su da se vide i naslute. Pomislio sam koliko znoja neke hard rock ili metal, Popp inače privatno sluša metal, koliko znoja bi bilo potrebno da dostignu emotivni i energetski nivo i katarzu, koji je u ovom slučaju samo jedan čovek postizao sa već spomenutim mišem i integrisanom tastaturom. Soundsystem bio je besprekoran. Da i to napomenem. Bilo je evidentno da sve se odvijalo u Real time-u. Igrao se verovatno sa različitim bojama i veličinama svojih datoteka. Koji je to bio sistem? Pitam se po ko zna koji put. Pa odustanem. Ne ulazim u detalje i ne zanima me. Podrum u kom smo se nalazili, mi, publika, uživao je u nečemu što se verovatno ne ponavlja tako lako. Ili nikako. Sistem definitivno postoji.

Eksplozije tonova koji tonu i izranjaju jedni iz drugih, oštri prekidi i preskakanja iz jednog u drugi registar, bez pauza, teško su mogli da se povežu sa mislima koje su vrludale iz jednog kraja u drugi kraj prostora ispunjenog publikom i nekim sitnim tačkama koje su se dizale naspram plafona. Nešto slično dešava se i kada su slušalice u pitanju. Nipošto ne hodajte ulicom, nemojte ni da radite nešto važno. Ova muzika transformiše starog u novog čoveka. Do sada nepoznato. Potražite na internetu intervjue i recenzije. Jako je teško sve ovo opisati i sažeti. I objasniti kako Popp dolazi do ovih rezultata i ovi rezultati do nas. Različiti su putevi. Dok se svi, na jednom mestu, istomišljenici, ne sretnemo i utonemo u Oval. A onda bez pozdrava raziđemo. Tiho. Beščujno. Sistem definitivno postoji.

The Politics of digital audio

Do while x

Momentan VR

Motif

Track 10

Track 6

Nofiction

Cry

Alpen

-dor

Id

Improg

Feeling

Okno

Glance

Spotify PLAYLISTA 

Remember "i think I know what he wants" - U2 Mix

Nekad manje, nekad više, u proseku, U2, muzički, dobar su bend. Ma šta mislili o njima. Njih ili voliš ili ne voliš. Niko nije ravnodušan. Megapopularni su, ali nije bio ni tako nizak broj onih koji su tražili da se album "Songs of Innocence" (jesen 2014) skine s njihovih iPhone telefona. Apple inženjeri, instalirali su "SoI" za nepoznatu cifru na preko 500 miliona mobilnih uređaja. Cela "akcija" koštala je oko 100 miliona dolara. I bilo je ne baš tako jednostavno deinstalirati taj album s telefona. 

Jedan moj poznanik, Britanac, kaže nešto u smislu: "Sve je dobro dok se ne pojavi Bono". I stvarno tamo gde se nađe, kao usput uslika, ovaj ne bar previsoki pevač, glave uvučene u ramena i s tamnim rejbankama zbog zdravstvenih problema sa svetlom, ne cvetaju ruže. Teško je ostati imun na politička kretanja, ekonomska previranja, novac mora da cirkuliše. Te teme kod U2 se smenjuju sa onim običnim životnim temama. I voleo bih da je ovih drugih mnogo više, jer to je njihova snaga i ono što ostatak ove četvorke rade mnogo ubedljivije i originalnije. Ali kao da su izgubili sluh za običnog čoveka i za obične ljude.

Prva tri studijska albuma: Boy (1980), October (1981) i War (1983) bili su nekako skromni, operisani od megalomanije, uglavnom i puni sirove energije, mladosti, iskrenosti i života. A onda, krenuli su u osvajanje Amerike i krenuli u studijske vratolomije sa "whoiswho" iz sveta produkcije i inženjeringa. Tamo negde oko "All That You Can t Leave Behind" (2000) vidi se da ne funkcionišu više u četiri zida i da im je čak i na stadionima vazduh postao redak i pretežak. Verovatno da bi se nekako smirili, sve više i više vremena provode, naročito Bono, pa i Edge, sa političarima, biznismenima, naučnicima i na nivou dvanaestogodišnjaka, verovatno njihove dece, opisuju svet koji ih okružuje. Sve je kod njih nekako "mega".

"Songs of Surrender" (2023) trebalo bi da u njihovim najsvetlijim momentima karijere, sa najosnovnijim elementima i u reinterpretacijama pokaže svu raskoš njihovog talenta. Uz logorsku vatru, akustičnu gitaru i pijano, kao na brojnim sedeljkama iz davnina. U2 će da postanu istinski veliki tek kada ih više ne bude na sceni. Po novinskim člancima. Ovako veliki su za mene, samo po ciframa. Pretpostavljam da je za njih veliki luksuz da se voze metroom, idu u kupovinu, bioskop, šetaju ulicom, a da ne budu prepoznati. A luksuz je i za one gde padaju danas bombe i rakete. Znam.

Bonove vratolomije mač su sa dve oštrice i prava je sreća i za njega i za njegove fanove što ga nema ovih dana na Bliskom Istoku gde gore i nebo i zemlja. Vekovima i milenijumima. U svojoj biografiji kaže nešto u smislu da čovek mora da se odluči, pa makar i za pogrešnu stranu. Problem je kako objasniti fanovima i poštovaocima sa suprotne strane da su pogrešni i loši ili da nisu pogrešni i loši. Svejedno. I njima duguju neko objašnjenje. Naročito svoj deci i klincima sveta koji ih slušaju bez obzira na sve.

Slabija strana verovatno je sklonija da oprosti, zaboravi i za U2 nema zime. A dan kada se vrate samoj muzici i prestanu da prozivaju okolo, biće spas i za njih i za njihove hitove. A i za naše i za njihovo zdravlje, za naše i za njihove uši.       

U2 - Night and Day
LMC - Take Me To The Clouds Above - LMC Vs. U2 / The Mashup Kids Remix
U2 - Ave Maria - Jacknife Lee Mix
U2 - Get On Your Boots - Justice Remix
U2 - What's Going On - Recorded at Neptune Valley, LA
U2 - Bang A Gong (Get It On)
U2 - In A Little While - Nightmares On Wax Remix
Frank Sinatra - I've Got You Under My Skin - Remastered 2023
U2 - Stories For Boys - Remastered 2008
U2 - Tomorrow - Remastered 2008
U2 - The Refugee - Remastered 2008
U2 - The Unforgettable Fire - Remastered 2009
U2 - Pride (In The Name Of Love) - Remastered 2009
U2 - Running To Stand Still - Remastered 2007
U2 - In God's Country - Remastered 2007
Bono - Silver And Gold
U2 - Angel Of Harlem
U2 - One
U2 - Even Better Than The Real Thing - Single Version
U2 - The Wanderer
U2 - Stay (Faraway, So Close!)
Passengers - Elvis Ate America
U2 - Staring At The Sun
U2 - The Fly
U2 - New York
U2 - All Because Of You
U2 - Cedars Of Lebanon
U2 - Cedarwood Road
U2 - Ordinary Love - Extraordinary Mix
U2 - Until The End Of The World - Live From The Fleet Center, Boston, MA, USA / 2001
U2 - Oh Berlin - Remastered 2021
U2 - I Still Haven't Found What I'm Looking For - Songs Of Surrender
U2 - Gloria - Live From Red Rocks Amphitheatre, Colorado / Remastered 2023
U2 - Atomic City - David Guetta Extended Remix

Čitao: Opravdanje ostrva - Jevgenij Vodolazkin (2020-2022) Službeni glasnik

Malo je reći da sam bio oduševljen romanom Lavr (2012), pričom iz davnih davnina o travaru koji je izgubio porodicu, svoje najvoljenije i krenuo u hodočašće, postavši živi svetac. Negde u tom delu, spominje se i plastična flaša, čuje se zvuk helikoptera, pa se naracija vraća u svoj prirodni tok i period davnina. Nekima je to zasmetalo, mala egzibicija ili dah nestrpljenja, fenomenalno odrađenog književnog postupka. A retko ko je mogao da odgonetne u čemu je stvar, uključujući i mene. Kao u Odiseji u svemiru 2001. Ili u "Bogovi su pali na teme".

Sa Opravdanjem ostrva, stvar je još složenija. Teško je prestići Lavru, Vodolazkin se i ne trudi preterano da to učini. Pisano u mnogo alegorija i aluzija, Opravdanje govori o istoriji vlasti, smeštajući radnju ili više njih - radnji, u period od nekoliko stotina godina. Neki likovi tako pređu 5, 6 životnih vekova i smenjuju se sa novim junacima. Priča je i "novozavetna", pa se tako na jednom mestu Vodolazkin pita kako je Hristosu uspelo da nahrani 5000 duša sa 5 hlebova, a da to njegovom "stvarnom" vođi u romanu ne polazi za rukom. "Pa nije Bog". Teško je, meni nemoguće, da pogodim paralele sa stvarnim događajima. Njih sigurno ima. Kraljevi, vladike, vojskovođe, predsednici. Ljubavnice i ljubavnici. Vodolazkin se igra i vidi se da je dobar deo života i profesije proveo uz prastare knjige na prastarom ruskom. Pisane rukom, štampane na prvobitnim mašinama. Pomeranje pasusa ne aludira na Office Windows, alatku s kojom je većina knjiga koje čitam u poslednje vreme - napisano. 

Stvarno, imam mali milion pitanja za autora u ovom trenutku, jer vidi se da je delo nesvakidašnje. Ako niste čitali Lavr, duboko preporučujem da to učinite što pre. A ako jeste, evo vam još jedan magični, misteriozni Vodolazkin. Pa mi objasnite na vaš način šta je hteo da kaže. 

Za mene ovo je jedna priča kojoj su okvir vreme i teritorija. Može biti Rusija, a spominje se i veća sila, verovatno Sjedinjene Države. Okruženo vodom, Ostrvo i jeste i nije fizički zaštićeno od pohoda stranaca. Da li se ili kopno ili voda šire? To ne znamo. Znamo samo da je u pitanju svet za sebe. Pa bili to samo jedna knjiga ili jedna stvarnost ili jedna vera ili jedan narod, sve je upitno i pod znakom pitanja. Za stranca. Ne, nije u pitanju zbrka. Samo jedan, donekle uspešan pokušaj, da se uspostavi konstanta, stabilnost. U skladu i naspram sklada. Čudna knjiga.

Malo je reći da me Lavr oduševio. A i dalje me oduševljava. I to je u principu jak razlog da i dalje čitam i pratim aktuelni rad i delo Vodolazkina.

Remember: "Nothing left to talk about" - St. Etienne Mix

Sećam se, kako sam povremeno, ne tako često, izlazio u klubove gde su puštali brit pop, acid house i sl. Već sam prerastao svaki hype, pa i taj, ali dobro ozvučenje, mlada lica, prijalo je sve to što ni blizu tako dobro nije zvučalo kao na slušalicama ili kod kuće, tačnije u maloj sobici studentskog doma. St. Etienne, trio iz Londona, bio je u nizu projekata gde je jedan član, Bob Stanley u ovom slučaju, prešao iz redova novinara i kritičara muzike, na drugu stranu - u autore muzike, a da se od ovog drugog nije u potpunosti oprostio. I to uspešno. I svaki put bi u tami klubova zavladalo neko pozitivno ushićenje kada bi pustili neki od njihovih melanholičnih hitova ili neki remix St. Etienne. A. Mnogo je više promašaja nego pogodaka na ove teme zamena strana i pravaca. Od uspešnih novinara muzičara, padaju mi trenutno jedino Neil Tennant iz Pet Shop Boys i Paul Morley iz The Art of Noise na pamet da su uspešni na oba plana. I dobro je da je tako.

Moram da priznam da je koncept St. Etienne stvarno mudro promišljen, sve je umereno nekako i u laid back atmosferi i glas Sarah Cracknell savršeno zaokružuje ovu mešavinu elektro i bubblegum popa, duba, ambijenta, Italo disco i sličnih podžanrova u jednom odlivku i komadu. Jasno je da je osim obrada, npr. Neila Younga ili "Dub be good to me", tu i mnogo drugih citata, sastojaka i surogata, neprepoznatljivih i anonimnih, pa do onih koje svi znamo. I kad recimo čujemo kako od Samanthe Mumbe, Natalie Imbruglie ili The Lighthouse Family konfekcije, skroje ultramoderna i luksuzna odela, sa malim i minimalnim zahvatima, prosto se izgubimo da nam i jedno i drugo i jedan i drugi original dobro zvuče. St. Etienne poseduju snagu i energiju da u svemu mogu da vide i izdvoje samo ono što je dobro i što vredi. Pozitivni i zdravi ljudi.

Podsetimo se samo još detalja da je Stanley napisao jednu od najboljih sinteza istorije popa "Yeah, Yeah, Yeah", a i čudnu, ali preduboku knjigu o opusu i legatu The Fall kroz prizmu razvoja lokalne društvene zajednice: "Excavate: The Wonderful and Frightening World of The Fall". Došao sam do pola ove druge knjige, jer je taj engleski gard tako jezgrovit i akademski, da sam prosto izgubio strpljenje. Ali nastaviću da je čitam, jednom. Kad stignem. I budem dovoljno motivisan i odmoran. Sitna slova, premudro.

St. Etienne su, dozvolite da primetim, opet toliko nenametljivi, da retko ko ih ubraja u omiljene bendove. I toliko su "britanski" da ne može bolje i više. Kako uspevaju u tome to samo oni znaju. Možda tu i nema tajne. Samo istrajan rad, dobre uši i dobar sluh, uz malo sreće i talenta, daju prave rezultate?


Only love can Break your heart
She's the one
Conchita Martinez
Like a Motorway
He's on the Phone
Sylvie
The Bad photographer
Just a Little overcome
Soft Like me
A good Thing
Driving Home for Christmas
My Christmas Prayer
I've Got your music
Popmaster
Out of My Mind
Music again
Coastal town
Nothing left to talk about

PLAYLISTA Spotify

Remember: "Don't forget me" - Mark Lanegan Mix

Za koji dan, biće dve godine kako je preminuo Mark Lanegan. Prirodnom ili neprirodnom smrću? Ne znam. Bio je veliki vokal, bez nekih bravura, blues roker. Stajao je na bini na izvolite, pa bi zauzeo gard i udarao glasom po svima nama. Pričali su i pisali da je bio jako neprijatan privatno. Prvi put sam ga gledao na "Bubblegum" (2004) turneji i nije mi leglo. Kao da je pokušavao da se nadoveže na svoje buce iz Streaming Trees i same početke, a bend je vukao na Monster Magnet i slične egzibicije. Ja sam tada već dizao " I ll take care of you" (1999) u nebesa. Drugi put je bilo pre nekoliko godina. U ulici Marlene Dietrich. Stajao sam u holu i neko mi reče na srpskom ili hrvatskom, "a i ti si tu". Pravio sam se da ne čujem. Kupio sam dva vinila, iz pijeteta, i tu se odjednom nacrtao on, glavom i kapom, Mark. Nosio je u kartonu picu. I ponudio mi komad. Uzeo sam ga nemo, a on je samo slegao ramenima, kao, "vidiš i sam". Laneganov glas nema neki bujan opseg, ali kad bi zaurlao, niko ne bi ostao ravnodušan. Toliko je života, preživljenog, kilometara, litara, prašine i ko zna čega sve ne, bilo u njemu. A nije izgledao kao snagator ili junak iz Marwellovih romana kao recimo Henry Rollins kome su izbijale žile na vratu dok je zapomagao. Lanegan, sa onim duboko usađenim očima, znao je da neće još dugo. Amerikanac, onakav kakvim sam ih zamišljao dok ih nisam bliže upoznao, stara garda. Džins i nesagledivo hrabar i širok. Imao je mnogo prijatelja u struci. Svi su ga zvali i da gledao sam ga jednom i sa Queens of the Stone age mislim. Ili tako nekako. Stres čini svoje. Treba mi jako puno vremena da se ponečega i prisetim. Kiša i sneg koji se davno otopio, izbrisali su skoro sve tragove. Mark je gorak kao crna kafa bez mleka i šećera. Čista desetka. Arabica. Diže iz mrtvih. 

The Lonely Night

Ugly Sunday

Where did you sleep Last night

Kingdoms of Rain

Last one in the World

Don t forget me

Blues in D

Carey Home

On Jesus program

Strange Religion

Ballad of the broken seas

Come on over

No place to Fall

Riot in My House

You only live twice

Death Rides a White horse

The wild People

No Bells on Sunday

Goodbye to Beauty

Upon doing something wrong

Churchbells, Ghosts

She Loved you

Nearly lost you

All i know

Standing on the Edge

Other Days and different planeta

The Second i awake

Yard Trip

Uncle anesthesia

Low Life

PLAYLIST Spotify

Čitao: Poslije zabave - Stevo Grabovac (2023) Imprimatur

Knjige dobitnika NIN-ove nagrade čitam skoro redovno. I često se ne slažem s odlukama žirija. Kao i većina ljubitelja domaće književnosti, imam skoro uvek neke svoje lične favorite i oni obično izgube u poslednjem ili krugu pre njega. Ovaj put mislim da je nagrada otišla u prave ruke. A kako vidim po naslovima u medijima, nisam jedini s takvim mišljenjem. Prvu proznu knjigu Grabovca: "Mulat albino komarac"   (2019) pročitao sam, uostalom kao i "Poslije zabave" (2023) u jednom dahu. Prva knjiga čitala se lako, nisam morao da se vraćam na pojedine delove, jer sve je tu bilo servirano i objašnjeno. S drugim romanom već je druga priča. Kao u nekom modernom Tarantinovom filmu, koji se meša sa dramama Gorana Paskaljevića ili Gorana Markovića, morate da budete pažljivi i ne preskačete pojedine delove. A ima ih pet velikih i puno puno kratkih u tih pet. I svi se sastaju u epilogu, raspletu Robert Altmanovske poetike. Ono, s izvinjenjem, po meni najvažnije, stil, svedeno je, ali ne i siromašno. Autor se poziva na Kiša, Bolanja i neka druga velika imena. U jednom, pa moglo bi se reći i Dovlatovskom isečku, susrećemo tako lep i precizan opis jedne stare i napuštene biblioteke i svih predratnih naslova koji su kao po pravilu krasili police svih bosanskohercegovačkih ustanova toga karaktera. Grabovac kako sam kaže, grebe po ranama prošlosti. Daje prilično preciznu sliku i stanje jedne od milion provincija na kakve nailazimo po Republici Srpskoj, pa i Federaciji. Tu je i opis najveće od njih - Sarajeva. Nesnalaženje stranaca i njihovi pokušaji mirne reintegracije teritorija, pa i politički trenjutak i momentum, očigledno bez jasne namere, ali neminovno i indirektno jako su precizno secirani i prikazani u par navrata. Tu bih mogao da navedem recimo lik oficita Manova, jednu od otvorenih epizoda i tema koja bi možda mogla da se objasni u nekom nastavku ili novom romanu.

Najveća, možda veća i od navedene tragedije koja je centralna nit i vodilja, tema, je odnos s roditeljima, prvo s ocem, pa zatim i majkom. Mnogi od nas koji su izgubili roditelje ili jedan deo, dele isto mišljenje da za njihovog života nismo pokazali dovoljno ineteresovanja ili da nismo dovoljno pitali o pozadini života i odrastanja, tih, za nas veoma važnih ljudi. Pre u preispitivanju nego u nagađanjima, ti pasaži nose jednu duboko posvećenu, pa možda i religioznu notu. Pitanja krivice i pitanja da li smo svu nesreću koja nas je u manjem ili većem obimu zadesila zaradili i zaslužili iako neki nisu bili ni punoljetni u to vreme. Sam fiktivni junak Grabovac, kako u više navoda tvrdi, nije nezainteresovan, nego jednostvano ne seća se. Bio je trinaestogodišnjak te sad već poludavne 1992. godine. Pije, puši, duva, radi, naravno, čupa se i tone u virove i iz virova balkanskog beznađa. Njegova odluka da ostane tamo gde je rođen, ili u blizini mesta rođenja, jasne su. Neko mora to da uradi za sve nas i hvala mu.

Sama tragedija o kojoj se ovih dana mnogo priča. Opisana je efektno i mnogo je tišine i mere u tim spisateljskim naletima saosećanja. Ne bih mogao sada da kažem da je ušao u tamu psihe pojedinih likova, pa i u nevinost i krhkost jedne od žrtava, ali dao im je više nego jasan i lični pečat. I svi ti izleti Steve pisca, u Stevu lik iz knjige, mogli su prilično da se zapetljaju i naprave velike probleme. Ali Stevo autor majstorski se izvlači iz tih zapleta i indirektno objašnjava zašto se baš odlučio na takav pristup. Većina pitanja koja mu ovih dana postavljaju novinari, imaju odgovore baš u ovoj knjizi. Naravno vredi sve proveriti jer ne znamo šta je stvarno, a šta fikcija. Intrigantna literatura.  

Nekoliko sitnica su mi zasmetale, i neću da vam kvarim ugođaj, ako se spremate na čitanje. Sve u svemu, "Proslije zabave" knjiga je koju ćemo još dugo da pamtimo i kojoj ćemo i mi i neke novije generacije da se vraćamo. Sve paralele sa (kontra)kulturom i drugim civilizacijskim vrednostima nisu nikakvo opterećenje za ljude koji nisu u kontaktu s njima ili ih ne poznaju. Tako da u sebi zamišljam da se s ovim delom mogu lako da sporazumeju i stranci i svi ljudi dobre volje. I nemam želju da bilo šta iz nje izdvajam. 99,9% pun pogodak.  

Remember: "Reflections" - Brian Eno Mix

Čitao sam dnevnike Briana Enoa i jednu debelu biografiju o njegovom liku i delu. Kao i obično, ničega se ne sećam. Njegov značaj za savremenu pop scenu, kao autora, producenta, biznismena, muzičara, pa i šire - neizmeriv i nesaglediv je. Dovoljno je samo podsetiti se njegovog rada na albumu "Joshua Tree" U2. Svih onih emulacija i ambijentalnih pasaža koji mogu da se u punom sjaju i veličini, samo na pristojnom uređaju čuju i osete, retki su toga svesni. I ja sam to nekad davno s jednim kolegom muzičarem uz pivo i u tami dečačke sobe analizirao i uverio se po ko zna koji put u njegovu veličinu. Legenda kaže da gitarista Roxy Musica, Phil Manzanera, često na njihovim prvim nastupima nije znao šta izlazi iz njegovog instrumenta. Eno je vredno sve zvukove benda propuštao kroz svoje uređaje, još tih davnih 70ih godina. Kao i kod klasičnih autora modernog vremena, Johna Cagea ili Philipa Glassa, pa i nekih velikih imena kraut rocka, elemenat slučajnosti tu igra veliku ulogu i najbolji rezultati često ne mogu da se objasne tako jednostavno. Eno nije profesionalni muzičar, ali način na koji koristi enterijer studija, arhitekturu, tajming, savremene uređaje, celokupni pristup i pripremu terena daleko su od amaterskog i neprofesionalnog. U brojnim produkcijama, na brojnim albumima, u razgovorima i intervjuima, on poput recimo Raya Kurzweila, anticipira razvoj ljudskog razmišljanja i daje pregled u kome bi pravcu čovečanstvo moglo da ide. Njegovi najnoviji politički angažmani, bez obzira koliko mi nije drago što ih iz njegovih usta čujem, imaju težinu i pažljivo se slušaju i komentarišu. Nadam se da neće previše uticati na celokupnu percepciju njegovog obimnog dela. Nije važno ko je u pravu, a ko nije. Pop ambijent je neprolazna kategorija, pa i pop bez ambijenta. Ambijent bez popa ne postoji. Slike aerodroma i javnih ustanova koje prolaze kroz glavu dok slušamo te nepregledne i velike pejzaže sagrađene od zvukova i šumova inspirišu i motivišu. I nisu ona pozadina koju npr. čujemo kad uđemo u ordinacije luksuznih medicinskih ustanova ili liftove oblakodera multinacionalnih kompanija. Da se razumemo, Eno je i od njih uzimao novac. Od nečega mora da se živi i finansira ceo taj njegov svet. Ali mora i za nešto i neki bolji svet da se žrtvuje. Pogotovo ako imamo potomke. Eno je u jednom trenutku ulovio taj njujorški No Wave, u drugom duh semplera i onoga što su prozvali world music. A u nekom stotom momentu dao savršenu podlogu za neke od nezaboravnih scena "Trainspotinga". On je uvek tu negde i nema ga. U potpunosti posvećen atmosferi i funkcionalnosti. Nemamo pojma koliko je sveprisutan. Dovoljno je da uključimo računar i da ga čujemo negde u daljini. Njegov mozak jednostavno radi drugačije. I nije deo mase kojoj većina nas pripadamo. Kad samo pomislim kakve greške 99% nas činimo i ponavljamo. Eno i dalje uči. Dok većina nas stojimo. Na ulici. Gledamo u male ekrane. U nadi da usporimo vreme. 

Brian Eno - An Ending (Ascent) - Remastered 2005
Fred again.. - Cmon
Brian Eno - Emerald and Stone
Fred again.. - Secret
Brian Eno - On Some Faraway Beach - 2004 Digital Remaster
Brian Eno - The Great Pretender - 2004 Digital Remaster
Brian Eno - St Elmo's Fire - 2004 Remaster
Brian Eno - Fullness Of Wind (Variation On 'The Canon In D Major' By Johann Pachelbel) - Remastered 2004
Cluster - Wehrmut
Brian Eno - Energy Fools The Magician - 2004 Digital Remaster
Brian Eno - 1/2 - Remastered 2004
Harold Budd - Not Yet Remembered - Remastered 2004
Jon Hassell - Delta Rain Dream
Laraaji - The Dance No. 3
Laraaji - Meditation No. 1
Brian Eno - A Secret Life - 2006 Digital Remaster
Brian Eno - The Lost Day - Remastered 2004
Brian Eno - Signals - Remastered 2019
Brian Eno - Dark Waters
Harold Budd - Against The Sky - 2005 Digital Remaster
Brian Eno - On Some Faraway Beach
Brian Eno - Empty Frame
Brian Eno - Empty Frame
Brian Eno - Alhondiga
Brian Eno - What Actually Happened?
Brian Eno - Steam
Brian Eno - Block Drop
Brian Eno - 2/1
Robert Fripp - Lyra
Robert Fripp - Gasp
David Byrne - Life Is Long
Brian Eno - Foreign Affairs
Harmonia - By the Riverside
Brian Eno - Small Craft on a Milk Sea
Brian Eno - dreambirds
Brian Eno - LUX 2
Brian Eno - Discreet Music, Pt. 4
Brian Eno - Fickle Sun (i)
Brian Eno - Reflection II
Tom Rogerson - Motion in Field
Brian Eno - Kazakhstan
Robert Fripp - The Heavenly Music Corporation III
Roger Eno - Celeste
Brian Eno - We Let It In
Brian Eno - Floating On Sleep's Shore
Brian Eno - Surbahar Sleeping Music 2

A Random Walk Down Wallstreet - zašto uspeh na berzi nije slučajnost. Dokazana strategija za uspešno investiranje - Burton G. Malkiel (2023) FinanzBuch Verlag

Jedan period života proveo sam čitanjem knjiga o psihologiji uspeha, biografija uspešnih poslovnih ljudi, ukratko o zapadnoj ekonomiji. Nije mi mnogo pomoglo, tadašnji šef mi je zamerao lošu komunikaciju i postavljao mi ciljeve koje nisu imali ni menadžeri sa 250K++ godišnje - evra. Ukratko, nije me voleo, a nije znao kako to da mi kaže. U jednom trenutku kada se moj bivši kolega iz istog odeljenja teško razboleo, a ja odavno našao drugi posao, nazvao me i zamolio da brinem o njemu, kolegi. Ne znam kako je došao do mog novog broja telefona. Ukratko, griža savesti i nekompetentnost, umalo su zbrisali nedužnog čovjeka sa lica zemlje i napravili od njega doživotnog invalida. Toliki je strah imao od te, da je tako nazovem, bivše, firme, da mi je pomalo išao na živce. To zovu "Corporate Identity", teško se odvići od toga. Jedna u nizu firmi koja je gajila taj "shareholder value" mentalitet. 

Na knjigu o "slučajnom kretanju", statističkom pojmu koji se koristi u svetu finansija, naleteo sam slučajno. U pitanju je trinaesto, prerađeno izdanje, popularnog priručnika čuvenog profesora i direktora u jednom od najvećih investicionih fondova na svetu. Prvo izdanje, pojavilo se još davne 1973. Do sada je prodato preko 1.5 primeraka. U akademskoj, ali jednostavnoj studiji tehničke analize portfolija koja se bavi prošlošću, cenama i volumenom akcija i fundamentalne analize, koja zadire u sve sfere, kao što su konkurencija, "assets" i svi vidljivi i nevidljivi podaci o firmama i parametri o tržištu, autor se ne libi da da dovoljno dokaza u prilog ove druge hipoteze. Ona svakako zauzima oko 90% tržišta i uz pomoć Random Walk metode koja je uverena i kreće od toga da tržište kao sveukupnost, mora da raste i nadigra faktore kao što su rat, vremenske i druge nepogode, pa i inflaciju. Detaljno su opisane i razne metode kojima se fondovi i institucije dovijaju da dođu do svežeg novca potencijalnih investitora. Jedna od glavnih stavki je da je psihologija, kako masovna, tako i pojedinačna, odlučujuća za uspeh i neuspeh na tržištu kapitala. Da veliki i najveći kupuju kada vrednosti padaju u nadi da će situacija da se preokrene, a ogromna masa investira kada vrednosti rastu. Savet koji mogu i ja sam da vam dam je da ne slušate savete o "odličnim" investicijama u crkvi i na porodičnim i privatnim slavljima. Nevjerovatna je količina podataka sa kojima Malkiel raspolaže i žonglira, a u razumnoj meri s njima i špekuliše. Opisi malih i velikih rizika, konzekvenci, ustrajnosti, idu u prilog tezi i faktu, da je jedan dolar uložen u akcije 1801. danas na berzi vredniji od miliona i da se vrednost slike Leonarda da Vinčija, Salvator Mundi povećala uz godišnju stopu samo od oko 1%. Zlatno doba investiranja su bile pedesete i šezdesete prošloga veka kada su svi očekivali da se vrednost njihovog portfolija podupla i na opšte iznenađenje mnogi to i doživeli. Danas se tržište još oporavlja od pucanja balona sa novim ekonomijama između 1999 i 2001. Propasti banaka, fondova, energetskih firmi, dovele su do povećane regulacije, pa i državnih kontrola. Šefovi paze sa kakvim podacima izlaze u javnost, ali nesreće u kojima mnogi gube čitave teško zarađene imetke, i dalje se dešavaju. Za kraj, realno je očekivati rast od 10% godišnje sa osmišljenim i dobro uloženim novcem. Tu su i neizbežne takse i porezi, da napomenem. Cene zlata su najnepredvidljivije od svega mogućega, bez obzira voljeli ga ili ne. Sa godinama ulaganje u nekretnine sve je atraktivnije, dok mlađi mogu i više da rizikuju, ali da razmišljaju dugoročno kao jedan od najvećih Warren Buffett i ređe prodaju svoje akcije. A možda i najveći (Buffett). Teško će biti zameniti ovoga stratega i tribuna slobodnog tržišta, sa tolikim iskustvom i znanjem. Izuzetno zanimljivo štivo, kao i svaki put kad su pare u pitanju. Lično, ulažem samo u knjige, a nekad odem i do biblioteke sa minimalnom uštedom. Ako je 95% informacija do kojih dolazimo svakodnevno bezvredno, a samo 5% vredi. Učim svaki dan. A šta vredi od toga? To moraju drugi da odluče. Imam dovoljno za spavanje, hranu i posao. Sve ostalo mi je teški luksuz, uključujući i samo spavanje - ponekad.

Hvala: "Извештај без тона и слике/Концерт Deerhoofa 10.02.2024 HP8"

Први концерт који сам посетио у овој години. Намера ми је била да по други пут у животу гледам Radian, Аустријанце који свирају неку верзију техно музике као класична рок постава. Неко из групе се разболео, тако да је све спало на једно слово: Deerhoof из Сан Франциска. Бенд са 16 или више дугосвирајућих издања, необичним решењима око, како ми другар рече, ехо гитаре Џона Дитриха и "Јоко Оно" вокала Јапанке Сатоми, свирао је отприлике 90 минута. Надао сам се да ће Radian после њих да улете на сцену, али тек око 22:50 неко ми рече за оно што сам већ написао у уводу.  Тако може да се каже да сам цео наступ Американаца гледао у некој нади, која ће да се испостави лажном. Прва песма је имала рефрен у коме се по три пута понавља: "Грлс". Нагле промене ритмова, тема и рефрена су испоставило се стил, опште расположење позитивно је. Бубњар, који је и муж певачице и басисткиње, стварно улаже огроман напор на свом скромном сету и стварно баца ритмичке петарде у публику која се све више вијори и таласа. После сваке треће песме оде до микрофона и исприча нешто на мешавини енглеског и немачког. "Ово је фестивал?, Ко је фестивал?, Ја сам фестивал?" Онда опише дојмове и утиске о до тада одсвираном и на пример напомене да је погрешио пред крај једне песме или да су му по пети пут вратили палице које је бацио у публику и како је немачка публика поштена и добра. И нико му за дивно чудо не замера када нешто погрешно изговори. На захтев бенда, сви смо носили папирне маске против короне, тако да сам познанике препознао тек кад сам оголио усплануло лице у холу. Као и они исто. Четврти члан бенда изгледа како лепа Индијанка, да би се после испоставило да је у питању мушкарац. Свако мало, замахивао би дугом косом и чудио се и питао се да ли до нас допиру звуци његове чудне гитаре. Металци за микспултом, одржавали су на јако високом нивоу звук у прилично фенси простору HP8. Недавно преминули новинар рекао је да критика мора да описује музику, али и да "удара у главу" онога ко је чита. Тако је и са музиком, и музика мора да удара у главу, ако жели ишта да запамтимо и да остави било какав утисак. И то ми је сметало док сам раније слушао албуме Deerhoofa. Ударали су и ударају, а ја сам некако с годинама смекшао и јурим неку атмосферу и неке више сфере. Deerhoof би у некој другој констелацији и у неком другом односу снага били питкији и житкији. Нашминканији и конфекција, а они управо беже од тога. У њиховом звуку има и патоса и лепоте, али само у кратким интервалима и комбинацијама. Требало је да их више слушам код куће и научим и ту лекцију. Овако, пао сам на поправни и већ трећи дан ништа друго не иде на мојим слушалицама осим њихових албума. Сумњам да ће после овога што пишем још неко да им да шансу. Неописиво искуство. 

Hvala: "О једној младости и неузвраћеним љубавима: Музика кафића и „Сарајевска школа попа“ – лични угао, пета лична грешка."

O једној младости и неузвраћеним љубавима: Музика кафића и „Сарајевска школа попа“ – лични угао, пета лична грешка.

 

Тешко ми је започети овај текст јер тема буди у мени мали милион асоцијација, a и по коју емоцију. Недавно сам с једним добрим духом Панчева, дошао до закључка да је целокупни опус словеначког бенда Лајбах, не у потпуности, али бар 90%, посвећен „Америци“ и визијама Америке. Довољно је само напоменути да се "Нова Акропола" (1986), с омота њиховог истоименог ремек дела, налази вероватно у Вашингтону, не у Атини или Риму или где смо само замишљали да би могла да буде. Можда Берлину? Не, ни у Берлину.

 

Даље. Шта се дешава када уђемо у неки кафић који држи неко с простора бивше заједничке државе? Прво што упада у очи су преноси и снимци: или утакмице Енглеске „Премијер лиге“, или неки „други“ фудбал, а понешто ређе, на ТВ-у врти се НБА баскет, понекад и такмичења у снукеру или дарту. Зависи од доба дана или ноћи.

 

Оно на шта не обраћамо тако пажњу је музика која иде из, по неком неписаном правилу, добрих, јефтиних ЈБЛ звучника и са неког великог лаптопа. То су углавном мање-више популарне интернет радио станице које уз рекламе за ВЦ папир и разноразне кућне потрепштине пуштају „наше“ хитове из 80их и 90их, када је још постојала солидна и професионална музичка продукција размештена по разним политичким и културним центрима бивше заједничке државе. У последње време ту се прошверцује и понеки нови трап рап или турбо хит. Што је добра вест. Некако сви смо се пожелели урбане атмосфере. Одавно је престало да се организовано гради и асфалтира, тако да морамо да пазимо док пролазимо кроз блато и каљугу, чак и кроз ужа градска језгра места виђенијих имена.

 

Ту је онда и послуга која увек има довољно ситниша да уситни за покер аутомате. Савршено влада ентеријером док брише столове и пролази између њих и шанка. Повремено изађе вани да посматра саобраћај и запали понеку. Наравно да зна и познаје најновије филмске хитове. Разговара са сталним гостима на другачији и приснији начин него са случајним посетиоцима. И понекад у себи, а понекад тихо, певуши хитове које чује по хиљадити пут за редом.

 

Кад су у питању звучна имена, екс Ју поп сцене, скоро ми је пала на памет једна конструкција из термина домаће пресахле рок критике, да је осовина Љубљана-Загреб-Београд, уствари гајила културни наклон и паралеле, у смислу да је подржавала линију Берлин-Лондон-Њујорк. Београд је наравно био Њујорк у тој причи. Поређења која следе, наравно да су преувеличана, јер зна се где су били центри монденских догађања, а шта су биле рефлексије и последице. Има логике, јер кад се сетим само концерата које сам као клинац гледао, рецимо: ДуДуА и Пеђа Д Бој бенда, то ми је за разлику од њихових испегланих снимака с радија, звучало на бини, баш као да слушам ЕСГ, Мартина Рева и Алана Вегу. Тада наравно нисам знао ко су они, сада јако добро знам. Легенде. Тек после свирке „Вајт Рабит Бенда“, нисам могао као 16огодишњак чак три ноћи да спавам, колико ми се то допало и колико је другачије звучало у оном малом месту Сарајеву. Њима ни данас не могу да нађем пандан у свету естраде. А сви су имали неке узоре. Па зар и Седморица младих нису били српски и југословенски Темптејшнси, све са оним баритоном и тужбалицама берача памука.

 

Наиме оном Сарајеву, слепом цреву система који је издржао 7 од 8 офанзива у Другом светском рату и да се којим случајем десио још који велики напад фашистичких сила и домаћих сарадника, попуцао би по свим шавовима - неповратно. Долазили су нам из разних делова СФРЈ, да нас забаве, обавесте, успавају и узму нам коју пару. А оно чиме су се локални музичари бавили, било је узвраћање здравог за готово. Хтели ми то или не, Велико Дугме снимало је као и Чорба, у најскупљим студијима у Лондону и када су им се причињавале "липе" која цвату. Индекси и Чола, узимали фестивалске награде, овај други ломио срца све, од клинки, времешних тетки и чистачица, па до модела и партијских гласоговорница.

 

У једном тренутку појавили су се и Мерлин, са одличним бубњарем и тада очајним, данас много бољим - певачем. Бубњар је зарађивао за живот наплаћујући паркинг код хотела "Европа", а чиме се Дино бавио? Немам појма и не занима ме. ОК, занима ме помало. Данас "пуни", толико знамо сви. И још знам само да смо се после тог њиховог дебитантског наступа у „Дому младих“ зезали: "времена су к., а ти си б., јелите в., мени д.". Наиме волели смо у гимназији скраћенице. СК (Савез Комуниста), ГК (Градски Комитет), СРБиХ (Социјалистичка Република...), МУП (Министарство Унутрашњих Послова) и многе друге. Ништа немам ни данас против њих, таква била су времена. И пола моје фамилије и пријатеља били су у тим редовима.

 

Гледали смо и Плави Оркестар, када је вокал попио од неког увређеног џибера шамар на сцени. Нејасна и надреална епизода, ко зна зашто и ко зна због чега? Легендарни Тена из бенда СЦХ, деловао је грозније него грозни Ивица Чуљак, кога сам случајно "у нехату", очешао раменом, дакле у пролазу и на сву срећу преживео тај случајни сусрет. Никоме није јасно како је Тена Хаџимусић успео да се у двадесет и некој пензионише као бивши полицајац позорник па и да обавља ту часну дужност. Страјдер - Саше Хемона, био је хладан као Генг оф Фоур за које сам и тада знао да постоје негде у Лидсу. А Гимпел Луда и Гари Гаринча као да су сишли с неког од омота комерцијалних остварења Токинг Хедса. Све то данас можете да нађете и чујете на YouTube-u. Верујте снимци и нису некога квалитета, уз колу и у првим редовима клубова ЦДА и "Црвена галерија", угођај био је много бољи.

 

Елвис и Пушење пуштали су и за оно време „виралне фазоне“ преко радија и гимназијских забава. И сви би их знали пре него што одемо на њихову свирку. Како? Немам појма, није било ни интернета, ни социјалних мрежа, новине биле су скупе... Вероватно су комшинице једна другој куцале у радијатор, да се нађу на кафи и партији трача, па би тако кренула прича.

 

Друг из клупе, свирао је у непрежаљеном Сну и Кори, лепим рок посветама младости, безбрижности и детињству. Све набројано, морам да поновим, на преживелим демо снимцима много лошије звучи него "на живо". Други колега, на концерту, као певач "Мајора" почео је да рецитује на руском, па одмах потом добио шут карту. Браћа Ћеза Мајонеза и Слоно, гитарски дуо ко зна које по реду од реинкарнација Бомбардера, певали су треш метал химну: "Чувајте се невјерници нашминканих лица", вероватно упућене тада модерном глам и свит металу. А чувено солирање и гитарска пиротехника, оно у трансу, лежећи на поду, Формуле 4 или 5, бенда за који никад нисмо веровали да ће да нестану, будило је у нама Ричи Блекмуре и Стеве Мариоте, за које смо били 100% сигурни да их никад нећемо срести ни у једом од следећих девет живота. Мој кум дувао је у шишке и уздисао на басу, док су Ерогене Зоне сањале неку нову револуцију и неки бољи свет. Бољи и од најбољега у коме смо тада живели. Таква била је директива. Постојало је и тајанствено Црно вино, толико тајанствено да их се скоро нико не сећа данас, а знали су да свирају. Бенд. Наравно. Па Конгрес, Ватрени Пољубац, Резонанса...

 

Иако се сада пишу нове историје попа и рока, а старе бришу, мени је београдска Алиса рецимо била далеко занимљивија концептуално, него далеко популарнији сарајевски Плави Оркестар. Са ликом попут Роберта Смита на гитари, вокалу и сличним имиџом, могао сам криомице, да се дружим, док су их пуштала средства јавног информисања. Реално - Београд и београдски Мекдоналдс били су нам недостижне дестинације и узори, све док не би открили моћну војвођанску кухињу и подједнако јасно и гласно окренули главе и од истока и од запада. И жао ми је што је Сарајево тако лоше пролазило, прошло и пролазиће - све док се неки лош дух који и даље влада, не врати у боцу. Младост је ипак једна и увек је се радо сећам. А то што скоро 30 година ништа не иде напред и све је пука имитација нечега што само у нечијим тупим главама и мислима постоји и даље ми је тешко објаснити. Свет дефинитино стоји. Па и иде уназад.

 

Знало се некада. По гардеробу и кафу ишло се у Трст и Истамбул. Плоче су некима стизале из Копра или Лондона. То и некако. Али шта да се ради када се по конкретне директиве и скупе савете иде на милион страна света, преко океана и меридијана? А не код комшије и некога ко ти је најближи душевно и географски? Свака вам част на издржљивости, истрајности и тврдоглавости. Није ми свеједно, али не знам решење. Дефинитивно. И не разбијам главу више. Чувајмо здравље и чист ваздух.

 

Дони Дарко, 07.02.2024

Remember: "The Name of this band is..." - Talking Heads Mix

Jedan od prvih američkih new wave bendova koji je zahvaljujući MTVju i dobrim poslovnim potezima dospeo na top liste su Talking Heads iz Njujork Sitija. Spajali su umetnost sa popularnom kulturom, zvuke i ritmove s raznih krajeva planete sa laganim i pamtljivim refrenima. Tekstovi su bili prava mala čuda jezika i mogu da uspešno pariraju sa ozbiljnijim i priznatijim poetama. Kod kritike, lider benda ili prvi među jednakima, David Byrne pokazao se uticajnim zahvaljujući jednom od prvih albuma sa semplovima i world music citatima, koji je snimio sa Brianom Enoom: "My Life in The Bush of Ghosts" (1981). Uspešna bila je i njihova zajednička kolaboracija: "Everything That Happens Will Happen Today" (2008), ali opet ni blizu kao prethodna saradnja. Ni drugi članovi TH nisu bili lenji u pauzama. Bračni par Tina Weymouth na bas gitari i bubnjar Chris Frantz kao Tom Tom Club, imali su veliki klubski i zapažen andergraund disko hit: "Genius of Love" (1981). Multiinstrumentalista Jerry Harrison proslavio se kao producent: The Verve, No Doubt, Violent Femmes, The Von Bondies, etc.  

Po čemu su Talking Heads tako posebni? Verovatno po tome što su sve četvoro žrtvovali svoje talente i bacili ih u drugi plan, da bi zajednički zvučali organskije i kompaktnije. Naravno da je Byrne sa svim svojim neurozama, ambicijama i ispadima snosio najveći deo tereta i štrčao ne štedeći glasne žice. Ipak valjalo je zajedno izdržati celu priču koja je krenula još od nastupa po legendarnim mračnim klubovima davne 1975e godine. Osim new wavea, čuje kod njih i country i soul i rhythm and blues, a o kasnim eksperimentima sa elektronikom i udaraljkama nema potrebe raspravljati. Naravno da su njihovi poslednji albumi "Naked" (1988) i "True Stories" bile kratke posvete američkom načinu života, pa i doživele svoje filmsko dočaravanje. Uvek u kontaktu sa najboljima u struci, TH su i iritirali i intrigirali. Željno su se čekala njihova ostvarenja, da bi se posle posle slušanja na radiju singlova kao "Wild Wild Life", razočarano vraćalo LPjima "Remain In Light" (1980) i "Fear Of Music" (1979). Sa ove vremenske distance moraće verovatno da se ispravlja i nepravda i naspram kasnijih ostvarenja. 

O tropikaliji i oduševljenju Byrnea brazilijanskim i južnoameričkim autorima može da se ispriča posebna priča. Njegova knjiga "How Music Works" iz jednog posebnog ugla osvetljava stvaralački proces, a i objašnjava iz jednog novog svetla dosadašnji način rada kako solo, tako i sa TH. Ostatak benda bez Byrnea pokušao je 1996 pod imenom Heads da se nadoveže na čitavu dotadašnju karijeru, ali nije komercijalno uspeo. Ali dobar je i taj album. Nadajmo se da će prevazići dosadašnje nesuglasice i ponovo i zajedničkim snagama objasniti ovu novu sadašnjost kako su to radili na prethodnim ostvarenjima. Pa makar ta stvarnost i sadašnjost bile samo američke.

Za kraj samo konstatacija da je pisanje prikaza, pisanje uvek iste priče o uvek drugim temama, a sa istim sredstvima. Tako čovek se pomalo usavršava, ali i odmara i zaoštrava moć zapažanja. Veliko je čudo bilo što smo u onoj maloj državici skoro svi znali za muziku Talking Hedsa, kao i za Pink Floyde ili House of Love. Stoga ne čudi širina ove teme i obim asocijacija koje nastaju. A i ne čudi što se o TH i dalje pišu knjige i eseji. David Byrne sa svojim šašavim vokalima i pojavom, stvarno je bio dobar zabavljač i često brisao tako tanku i nejasnu granicu između alternative i mejnstrima. Takvi bendovi nedostaju u ovo vreme. Ima ih, ali jako malo. Ko mi sada pada na pamet? The Smile? Arcade Fire? Dragi čitaoče nastavi ovu misao. Hladi mi se ručak... "Road to nowhere", "stop making Sense"... Stara priča ponavlja se? Ili?

Talking Heads 

Talking Heads - Give Me Back My Name - 2005 Remaster
Talking Heads - No Compassion
Talking Heads - Don't Worry About the Government
Talking Heads - The Girl Wants to Be with the Girls - 2005 Remaster
Talking Heads - I'm Not in Love - 2005 Remaster
Talking Heads - Life During Wartime
Talking Heads - Electric Guitar
Talking Heads - Born Under Punches (The Heat Goes On)
Talking Heads - Houses in Motion
Talking Heads - Psycho Killer - Live at WCOZ, Massachusetts); 2004 Remaster
Talking Heads - The Book I Read - Live at WCOZ, Massachusetts
Talking Heads - This Must Be the Place (Naive Melody)
Talking Heads - Thank You for Sending Me an Angel - Live
Talking Heads - Television Man - 2005 Remaster
Talking Heads - Road to Nowhere - 2005 Remaster
Talking Heads - Wild Wild Life - 2005 Remaster
Talking Heads - Dream Operator - 2005 Remaster
Talking Heads - People Like Us - 2005 Remaster
Talking Heads - Totally Nude
Talking Heads - Democratic Circus
Brian Eno - America Is Waiting - 2006 Digital Remaster
David Byrne - Under the Mountain
David Byrne - Social Studies
David Byrne - Dirty Old Town
David Byrne - Machu Picchu
David Byrne - A Walk in the Dark
David Byrne - A Self-Made Man
David Byrne - Dance on Vaseline
David Byrne - Like Humans Do
David Byrne - Haitian Fight Song
David Byrne - Tiny Apocalypse
David Byrne - Everything That Happens
David Byrne - The Rose of Tacloban (feat. Martha Wainwright) - 2023 Remaster
David Byrne - Dinner for Two
David Byrne - Dog's Mind
David Byrne - Gypsy Woman (She's Homeless) - Live 1992
Tom Tom Club - Genius Of Love
Tom Tom Club - Under The Boardwalk
Tom Tom Club - Lorelei
Tom Tom Club - This Is A Foxy World
Tom Tom Club - You Make Me Rock and Roll
Tom Tom Club - Happiness Can't Buy Money
Jerry Harrison - Fast Karma / No Questions
Jerry Harrison - Breakdown In The Passing Lane
Jerry Harrison - I Cry For Iran
Jerry Harrison - Rev It Up
The Heads - No Talking Just Head
The Heads - Don't Take My Kindness For Weakness
The Heads - Papersnow
The Heads - Punk Lolita

Sound within Sound/A History of Radical TwentiethCentury Composers - Kate Molleson (2022) Faber

Knjiga britanske novinarke s BBC 3, Kate Molleson ima par detalja koji, meni lično, kvare opšti utisak i o njima neću pisati ovaj put. Više ću se koncentrisati na vrline ovoga dela, kojih zaista mnogo ima. U 10 priča o nekim od najznačajnijih kompozitorskih imena prošloga veka, Kate praktično obilazi celu zemaljsku kuglu. Kreće od Meksika i Julliana Carilloa, pa stiže do Amerike i Ruth Craford. Onda se spušta do Brazila i Waltera Smetaka i njegovih ručno rađenih originalnih instrumenata. Nastavlja sa Filipinima i orkestralnim delima Jose Maceda, koji je stvarao pod jakim uticajima evropske kulture. Prelazi u bivši CCCP, St. Petersburg i neobične instrumentalne kombinacije i klavirska ostvarenja Galine Ustvolskayae. Tom prilikom autorka podseća se i svoga dede koji potiče s tih prostora. Čarobne su kompozicije Emahoy Tsegue Mariam Gebru, monahinje iz Addis Ababae, koja, ako se ne varam, još živi u Jerusalimu. Jedna od pionirki elektronske muzike, ujedno, bila je i zatvarana i mučena članica pokreta otpora u WWII iz Danske: Else Marie Pade. Zatim, vraća se u Ameriku i piše o zanimljivim delima na tragu Skota Joplina i afroameričkih autora: Muhala Richarda Abramsa. Živa legenda eksperimentalne scene, Eliane Radigue, dobro je opisana sa svim stanicama njenoga živopisnog života. Na kraju dolazimo do Annea Lockwood, Novozelanđanke sa britanskom adresom koja je npr. podvodnim mikrofonima snimila veći tok reke Dunav. Svojim neobičnim konceptima, lirski, opisivala je instrukcije koje je davala muzičarima. Moglo bi se reći da je to preteča ambijentalne muzike koju danas poznajemo u svim njenim oblicima.

Školovana muzičarka Molleson, biranim rečima opisuje koncepte, kao što su 12tonalna muzika i musique concrete. Ne zamara pojmovima, nego u kombinaciji vlastitih iskustava i zapažanja, daje jasnu sliku ovih s nekim čudnim razlogom, rubnih, a veoma značajnih kompozitora. Objašnjenja mnogih dela, jako su slikovita i potvrđuju se kratkim slušanjem na internetu. Teško mi je da izdvojim ličnog favorita, jer svi su i pored ponekad jako komplikovanog bekgraunda, prijatni za uvo. A i nude nešto novo i nekad neopisivo iskustvo. Ovih dana prilično sam utonuo u klavirske kompozicije Etiopljanke Gebru. Ona kombinuje motive folka i reliogiozne pesme Etiopije  sa klasičnim uzorima i pronalazi nikad do tada upotrebljavane zvukove na pijanu. Radigue je kao jedna od prvih žena u tom domenu, sarađivala i učila od Pierre Schaeffera. Kaže da joj je prirodna lepota pomogla da se snađe među tolikim muškarcima. I uopše, jedna je od prvih kompozitora i kompozitorki koji su ispitali i pomerili granice elektronskih sintisajzera i raznih analognih  oscilatora, izvora šumova, etc. 

Kao što sam napomenuo, mnogo podataka na jednom mestu. Nema tu pominjanja opštih tačaka i vraćanja na sažvakane teme. Fokusirano i stručno, iz jednog vlastitog ugla, Molleson piše posvetu nezasluženo zaboravljenim i bačenim u zapećak, velikanima i uzorima budućih generacija muzičkih stvaralaca.