Romani francuza Michela Houellebecqa ne propuštaju se tako lako. Jedino što se ponekad s nešto zakašnjenja pročitaju. "Poništeno" ima sve što imaju i njegovi prethodnici. Samo u možda malo drugim procentima i međuodnosima. Savremena politička scena njegove domovine, doduše pomerena u 2027u. Spletke i zapleti koji u nekim delovima ostaju nerazrešeni. Nove tehnologije i njihove implikacije na globalnu i lokalnu stvarnost. Teroristički napadi koji to možda jesu, možda nisu. Možda su to samo iskonstruisani medijski napori da se ukaže na neke gravirajuće probleme bliske budućnosti. Snimci potapanja broda punog izbeglica, nekoga ostavljaju ravnodušnim, a neko u njima vidi samo pad međuljudskih odnosa i etički sunovrat svetske zajednice. Jezik Michela Houellebecqa za neke je dosadan i suvoparan. Po mome mišljenju Michel vlada suvereno formom i kroz vežbu i eksperiment, pa i pomerenu poetiku samo potvrđuje svoj veliki talenat i nudi nešto što ima nivo. Njegova životna priča teška je i puna detalja koji su i završili i nisu završili negde u njegovim tekstovima. U poslednjem romanu jede se dobra hrana i piju se skupa alkoholna pića. I mnogo je tih opisa u kojima se zadovoljavaju čula njegovih junaka, da bi jedan na kraju završio prilično tragično. Možda baš zbog tog života na visokom nivou. Kao i u prethodnim delima, Michel preispituje stavove o starenju, religiji, odnosu prema slabim i nemoćnim i tu je možda najveći pomak u odnosu na prethodnicu. On počinje duboko da saoseća sa svojim junacima, koji možda imaju, a možda nemaju neku skrivenu vezu sa stvarnim životom. Jasno je da opisi opskurnih događaja, kao što je na primer sudbina teroriste Teda Kačinskog, velikog pomračenog uma, samo skreću pažnju sa toka radnje jer sumnja u neku veliku zaveru postoji sve dok se ne otkriju stvarni uzroci i ljudima svašta pada na pamet u međuvremenu. Te teorije zavere i zanimanje za njih često su teme koje okupiraju misli ljudi sa labavim psihičkim stanjima i svetonazorima. Oni pokušavaju da objasne neobjašnjivo i pokušavaju da nađu krivce za njihove psihotične reakcije u nekim globalnim katastrofama i npr. novinskim člancima i u ko zna sve čemu. Jasno je da običan čovek, pa ni oni najpozvaniji ne mogu tu ni malo da pomognu i da civilizacija ide svojim tokom. A sitne i nesrećne duše svoje nesnalaženje pravdaju nečim na šta ne polažu nikakvo pravo i na šta nemaju ama baš nikakav uticaj. Zato pazite dok čitate ovakve knjige. I nemojte mnogo da se smejete. A prva polovina zaista jeste toliko tragikomična da je tuga i osećaj koji vam nudi kraj dela toliko potresan i beznadežan, da vam je žao i onih koje ne bi trebalo da žalite. I da Michelu poželite još puno novih knjiga i da mu se zahvalite ovaj put što ne kritikuje tako puno, kao po navici. Mnogo empatije nazire se u ovom delu "Poništeno". Autor kao da se pomirio sa samim sobom. Svojim boljkama, manama i vrlinama. I polako oprašta se od svih nas koji ga uprkos svemu - volimo.
No comments:
Post a Comment