Stanovnici Istočnog Londona, pogotovo mlađe generacije, s ushićenjem pričaju o Canary Wharf, ekskluzivnom delu blizu centra grada. Tamo, nalaze se luksuzni tržni centri, skupoceni stanovi i biroi, oblakoderi. A sam Istočni London, pored muzičkog pravca "grime" i politike, glavna je tema gore navedene knjige. Oblast u kojoj živi skoro dva miliona Britanaca, poznata je po socijalnim blokovima, velikom broju migranata iz afričkih, istočnoevropskih i azijskih zemalja, pa i po dosta nižem standardu od ostatka grada i države. Sam "grime", potiče baš iz te sredine i grubo i prosto rečeno, ubrzano je repovanje, sa neobičnim bitovima, koji se ukrštaju sa "2 stepom", "jungle", "UK Garage" i nekim prethodnim modernim pop fenomenima, kako iz ove evropske države, tako i iz Amerike i majke Afrike. Zvezde poput Dizzie Rascala, Skepte, Willeya, Stormzeya, Jmea najpoznatiji su lideri pravca. Ovaj prvi, već je na rubu tog usmerenja. Pomerio je sa svojim hitovima ("Bonkers", "Lucky Star", "Temptations Greets you Like your naughty friend" ) kako sam mejnstrim, tako i svoje "ganaejske" i muzičke korene i granice izražavanja. Poslednji od nabrojanih, Jmea, fotografisao se sa sindikalcem i jednim od lidera Laburista, Jeremyjem Corbynom. I ta slika nalazi se u ovom delu. Postojao je neki tajni i javni pakt između "grimera" i upravo te političke grupacije. S jedne strane imate studente koji plaćaju sve veće i veće školarine i ulaze u velike dugove, s druge opet, tu su muzičari. Skoro čitava scena 00ih, pa i kasnije, živela je na "socijali". Država je finansirala instrumente, probne prostore, izdavačke kuće. To je donekle imalo smisla. Valjalo je povući svu tu sirotinju i njihove potomke s ulice. Ipak, dok Tony Blair nije sklopio primirje sa velikim kapitalom, šanse za dolazak na vlast bile su nikakve.
I konzervativci pokušali su da ostvare poene i upliv u scenu i pokupe neke zasluge kod mladih. Kada je konzervativni ministar kulture rekao da u automobilu sluša i "grime", bio je zatečen pitanjem da nabroji bar nešto od onoga što sluša. I tu je sve spalo na mrtvo slovo, ostao je potpuno nem. Koliko nervira to potenciranje političkih odnosa jedne kraljevine koja bledi u očima sopstvene i svetske javnosti, iako se seća nekadašnjeg sjaja veoma rado, toliko umešan i nenametljiv stil Hancoxa tera nas da mu bar malo verujemo i da izrazimo saosećanje. Opet, mnogo su zanimljivije opaske o samoj sceni i socijalnoj pozadini svega. Knjiga grca od nabrojanih imena i kratkih usputnih biografija sa odmerenom dozom ironije, pa i vernosti pokretu i poreklu. I autor je na neki način propagator "grimera", zna insajdere, zna celokupan ekosistem i logistiku. Zato ne zamara kada negde krene da spominje: "Swindle, Royal-T, Faze Miyake, TRC, S-X, Preditah, Mr. Mitch, Spyro, Slackk, Logos i Murlo" pored "Terror Danjah i Spooky"ja. Ima tu mnogo pojmova i imena i prsti sami krenu da ispituju po Google-u i YouTube-u. Jezik je kao što i samo ime kaže "prljav", pun uličnog slenga i poštapalica. Nas strance naravno i prvenstveno zanimaju bitovi. Ali može ponešto i da se razume. Stoga je ova knjiga namenjena kako insajderima, tako i nama starijima, neupućenima, radoznalima i nama koji nismo u stanju da shvatimo sve iz prve. Za kraj da kažem samo i to, da i ako nemate neko posebno zanimanje, pa ni sluh za ovakve stvari, vredi investirati 4,5 sati u čitanje. Otvara se jedan sasvim novi, neistraženi svet pred vama. A zašto muzički kritičar Simon Reynolds tako često citira "vunderkinda", Mocarta "grime"a, Dizzie Rascala, i moj lični razlog za čitanje "Inner City Pressure", ostaje i dalje neodgonetnuta tajna i velika nepoznanica za mene. Nekadašnjeg dečka koji je obećavao, iz male bosanskohercegovačke provincije.
No comments:
Post a Comment