Први концерт који сам посетио у овој години. Намера ми је била да по други пут у животу гледам Radian, Аустријанце који свирају неку верзију техно музике као класична рок постава. Неко из групе се разболео, тако да је све спало на једно слово: Deerhoof из Сан Франциска. Бенд са 16 или више дугосвирајућих издања, необичним решењима око, како ми другар рече, ехо гитаре Џона Дитриха и "Јоко Оно" вокала Јапанке Сатоми, свирао је отприлике 90 минута. Надао сам се да ће Radian после њих да улете на сцену, али тек око 22:50 неко ми рече за оно што сам већ написао у уводу. Тако може да се каже да сам цео наступ Американаца гледао у некој нади, која ће да се испостави лажном. Прва песма је имала рефрен у коме се по три пута понавља: "Грлс". Нагле промене ритмова, тема и рефрена су испоставило се стил, опште расположење позитивно је. Бубњар, који је и муж певачице и басисткиње, стварно улаже огроман напор на свом скромном сету и стварно баца ритмичке петарде у публику која се све више вијори и таласа. После сваке треће песме оде до микрофона и исприча нешто на мешавини енглеског и немачког. "Ово је фестивал?, Ко је фестивал?, Ја сам фестивал?" Онда опише дојмове и утиске о до тада одсвираном и на пример напомене да је погрешио пред крај једне песме или да су му по пети пут вратили палице које је бацио у публику и како је немачка публика поштена и добра. И нико му за дивно чудо не замера када нешто погрешно изговори. На захтев бенда, сви смо носили папирне маске против короне, тако да сам познанике препознао тек кад сам оголио усплануло лице у холу. Као и они исто. Четврти члан бенда изгледа како лепа Индијанка, да би се после испоставило да је у питању мушкарац. Свако мало, замахивао би дугом косом и чудио се и питао се да ли до нас допиру звуци његове чудне гитаре. Металци за микспултом, одржавали су на јако високом нивоу звук у прилично фенси простору HP8. Недавно преминули новинар рекао је да критика мора да описује музику, али и да "удара у главу" онога ко је чита. Тако је и са музиком, и музика мора да удара у главу, ако жели ишта да запамтимо и да остави било какав утисак. И то ми је сметало док сам раније слушао албуме Deerhoofa. Ударали су и ударају, а ја сам некако с годинама смекшао и јурим неку атмосферу и неке више сфере. Deerhoof би у некој другој констелацији и у неком другом односу снага били питкији и житкији. Нашминканији и конфекција, а они управо беже од тога. У њиховом звуку има и патоса и лепоте, али само у кратким интервалима и комбинацијама. Требало је да их више слушам код куће и научим и ту лекцију. Овако, пао сам на поправни и већ трећи дан ништа друго не иде на мојим слушалицама осим њихових албума. Сумњам да ће после овога што пишем још неко да им да шансу. Неописиво искуство.
No comments:
Post a Comment