sećam se poslednjih ratnih vremena na Balkanu. Na glavnoj železničkoj stanici jednog evropskog grada, prodavala se međunarodna štampa. Jedan nepoznati lik kupio je neke hrvatske novine. Drugi nepoznati lik mu je prišao i rekao: "Izdajice". "Oprostite, ali ja vas ne poznajem", bio je odgovor. "Izdao si Jugoslaviju". Rastali su se nemo. Drugi put, čitao sam "Politiku" u metrou. Prišla su mi dvojica i počeli da mi psuju majku četničku. Premestio sam se u drugi kraj vagona. A bio sam i prilično glup što se nisam strpio da čitam srpske novine kod kuće.
Grlićeve neispričane priče, mnogo su lepše, gorče, efektnije, pa i tužnije i emotivnije. Ali i neverovatne. Nijedan sistem nije milovao ni njega ni njegovu porodicu. A posle nagrade za debitantski film: "Kud puklo da puklo" (1974) na Filmskom festivalu u Puli, rukovao se i sa drugom Titom i drugaricom Jovankom. Bilo mu je čudno kako je bio nizak, niži za glavu od svoje tadašnje supruge. Ja sam kao mali dečak, video samo limuzinu druga Tita, a sećam se ili pričali su mi. Mama me tada digla visoko. U gustom špaliru.
Grlić je poreklom, neka čudna mešavina, Hrvat, Srbin i Jevrejin, Zagrebčanin, kako se zapravo oseća. Najbolje tako. Građanin sveta i intelektualac. I kao takav najmerodavaniji da priča o svemu dobrom i lošem. Video je kao student Praške filmske akademije, ulazak Sovjetskih tenkova. Proputovao ceo svet na festivalima i osvojio mnoge nagrade. Upoznao puno važnih ličnosti iz sveta umetnosti i politike. Ima filmsku umetnost u malom prstu. Jako mi se dopao detalj kada kaže da filmska kamera može da bude pozicionirana nisko, visoko i iz perspektive režisera. Tako, vidi se na delu, kako je John Houston bio visok režiser, a Roman Polanski prilično nizak je.
Grlić rado se seća dobrih trenutaka sa svojim kolegama Srđanom Karanovićem i Goranom Markovićem i mnogim drugima. Pa i kada su rizikovali živote da završe "Virdžinu" i prolazili barikade u Republici Srpskoj Krajini. (Slobodno stavite navodnike). Sva državna uređenja su ih napadala, lično i grupno. Grlić jedino se dužnim oseća prema svojoj publici, koje je na svim stranama. I na svim meridijanima. Ponajviše među izbeglima. A zašto smo razbacani po ovoj planeti danas? To niko ne zna. Božiji priziv i Božija milost.
Mnogo neostvarenih scenarija i sinopsisa je na ovih 400 i kusur stranica. Stručnih detalja i malih preciznih, korisnih zapažanja.
Veliki poštovalac vina i dobre kuhinje. Žustrih i bistrih rasprava.
Kao profesor realizovao je svetski priznat multimedijalni projekat školovanja mladih filmskih radnika u Sjedinjenim Državama i širom sveta. U društvu najboljih i najtalentovanijih. Običnih, nezasluženo zapostavljenih. Priče su nalazile Rajka, više nego što je on njih nalazio. Kratki portreti pokojnog Nebojše Glogovca i velikog Petra Božovića, glumačkog maestra Ive Gregurevića, majstorske su minijature nekoga ko priče veće od života zna da strpa s merom u kraće od dva sata.
Ukratko, i da ponovim dok ovo na brzinu kuckam. Grlić svetski je čovek i planetarna veličina. A tako skroman. Naklon i poštovanje za ono što je do sada ostvario i postigao. A i za moralnost i integritet koje ne poseduju retko koji pre i posle njega. Da još dugo poživi. Neponovljiv talenat. Zavidim mu na znanju i integritetu. Ne i na iskustvu. Ko normalan može sve to da preživi.
No comments:
Post a Comment