Voyage, Voyage/Eine Reise durch die Französische Popmusik - André Boße (2024) Reclam
Na početku mog izbeglištva, od lokalnih muzičkih časopisa i dok sam učio jezik, pratio sam pomalo Visions i Musikexpress, da bi posle prešao na nešto složenije, kompleksnije tekstove u Groove i Spex-u, kojih nažalost nema više na papiru. Naravno da su G. i S. stilski mnogo otvoreniji, nego recimo britanski Wire, dok, opet Musikexpress pokušava da stoji rame uz rame sa Uncut, Mojo i starim NME i ugašenim Melody Maker.
Boße, nemački žurnalista, očigledno jako dobro oseća puls vremena i publike, u nekim od navedenih časopisima pekao je i zanat, ali ovde piše ne samo profesionalno, nego i od srca. U njegovom književnom pregledu i kratkoj povesti francuskog popa, da nije dva poslednja poglavlja o rap- i rai-muzici, sigurno bi više bila u pitanju lična posveta nečemu, nego domaći zadatak, kakav prizvuk na kraju ostaje. Nekako pred sami završetak dela, verovatno zbog termina, ali i ograničenog formata, pa i iz nekog kompromisa, više daje oduška znatiželji publike nego samom sebi, kolekcionaru i hroničaru.
U svojim opisima autor se često, da bi stvar pojednostavio, češće koristi poređenjima nekih muzičara sa Davidom Lynchom, bendovima Elbow ili Radiohead, radije nego da ide u samu dubinu i srž. Postoji i jedan trenutak gde u 7 tačaka opisuje karakteristike francuskog popa, pa između ostalog kaže da npr. Francuski folk ne postoji. U šta 100% verujem. A krivac je verovatno ona nesrećna buržoaska revolucija.
Lično, poznajem možda petinu navedenih primera. Svakako Gainsbourga, Biolaya, Air, Phoenix, Daft Punk, pa i neke od "one" ili "more" hitmejkera. Svakako za pohvaliti je živopisni opis-neopisivih starih "alternativaca" kao što su Magma. Mesta bilo je čak i za Stereototal i Stromae. Skoro da sam se prepao da ga neće biti, ali pred kraj našlo se malo prostora i za Sebastiena Telliera čiji davni, odvaljeni koncert u srebrenim skafanderima, sve sa "scenografijom" i za klavirom, još ne mogu da zaboravim.
Šta je tu pre svega zajedničko osim naravno jezika. Francuzi mnogo više objavljuju solo albume, nego kao članovi bendova, sve je nekako srednjeg ili nižeg tempa i intenziteta. Najviše ubacuju šansone i to glasno, artikulisano i jasno kao što je pjevala i Edith Piaf. Mnogo se peva o ljubavi i ljubavnim geometrijskim telima, ima tu nadrealizma, socrealizma, stranih uticaja, zvučnih gostiju iz celoga sveta. Često neki snimaju albume u različitim ključevima i stilovima, malo post pank, pa Trip Hop, Pa klasični "jeje" rock, pa Jazz i reaggea, pa...
Pored Pfeilove knjige o italopopu - Azuro koja i nije tako davno objavljena, ova mala antologija, dokaz je nemačke temeljitosti i zainteresovanosti da se uvede neka bar delimična klasifikacija i bar u pisanoj reči spase mnogo toga od zaborava koji preti usled agresivne digitalizacije i opšteg granularnog nasilja nad istorijom i materijalnim nasleđem. Francuzi sami znaju da je pop važan, na sprovod Johnny Hallydaya došao je čitav Pariz i Makron držao je oproštajnu reč. Iako se radilo o liku sumnjive biografije, koji je bio osuđivan i zbog pritajivanja poreza. Ljudski je praštati i sagledati sve kad se povuče crta.
Naravno da neću ni posle ove knjige postati mnogo pametniji, ali prija. Lep stil, otmen. Ljudski i od srca ispisano. I naravno da nije istina da je "francuski rock, k'o englesko vino". ☺️
No comments:
Post a Comment