Urbana legenda kaže da je pokojni Denis Džonson (1949-2017), sin američkog vojnog obaveštajca, rođen u Minhenu, isprobao sve poroke i okusio tamnu stranu života, s ciljem da njegovo potonje pisanje bude što ubedljivije i jasnije.
Kratka zbirka priča Isusov sin, bavi se gubitnicima, odaje jednu sasvim drugu Ameriku i zapadnog sveta, koju poznajemo još iz dela Bukovskog, Normana Mailera, Kerouaka i brojnih drugih istraživača ljudske patnje i tragedije.
Njegovi junaci, su možda i on sam u više verzija. Provode dane i dane po vlažnim i zadimljenim bircuzima. Njihovi razgovori daleko su istreniraniji i briljantniji, nego što bi to danas mogla bilo kakva AI da postigne u satima besomučnog proračuna na računarskim serverima i internet risorsima. Ima tu doskočica, naglih prekida i promena pravca i teme. Ritam skrojen, brzo i nemilosrdno.
Rečenice su kratke, ali efektne i svaka bi mogla da percepira neki sočan slogan za političku kampanju ili neki novi beskorisni proizvod koji po svaku cenu moramo da kupimo.
Opis automobilske karambolaže, teško da može da obuhvati i najdetaljniji i najbolji filmski scenario. Denis ulazi u "biće" fotografije. Ti rezovi i montaže, minijature, nisu tako inteligentni, jer bili bi laž i preterivanje; koliko prosečni u smislu da u sebi nose iskustvo i gorčinu borbe da se dočeka sledeći dan. Svake jedinke i svakoga junaka.
Džonson koristi jako malo literarnog prostora i na nekoliko stranica natrpa toliko sadržaja za šta su drugima potrebni tomovi i tomovi pisanja i prepisivanja.
Pitanje je da li bi taj gubitak i taj povratak samokontrole, ta lava koja izbija iz teksta, bili tako jasni i tako precizno ispisani da nema toliko ličnog i doživljenog? Kako li uspeva da se seti svega, pa i onoga "izmišljenoga"?
Ne mogu to poreći, u ovim pričama vidim likove iz svoga okruženja, betonskog geta u kome živim.
Denis gleda kroz prozore, pa i kroz beton. Vidi ono što većini promiče. Ili ga se tek "setimo" kad to pročitamo.
Kako je to uspevao? Zašto je ta njegova reč tako jaka i prevodiva na sve jezike sveta?
Ne znam. Zanat. Čula. Upornost. Talenat. Školovanost. Trud. Objektivnost. Iskustvo. Hrabrost. Pouzdanost. Mnogo toga i možda ništa od nabrojanoga.
Ne znam. Ali poverovaću. I trudiću se da koliko toliko budem dobar.
No comments:
Post a Comment