O ukusima ne vredi mnogo raspravljati. Nije loše ipak podsetiti se nekih stvari. Početkom 90ih jako sam voleo album The Cruel Sea - The Homeymoon is over (1993). Pesma Blame it on the Moon mi je bila posebno draga. Tada. A danas mi skoro ništa ne znači. Isto tako u pogovoru svoje knjige o 24 godine australijske nezavisne scene Stranded, pop rock kritičar Clinton Walker tvrdi da albumi benda Howarda Devotoa Magazine isto kao i Metal Box (1979) - PiL, nisu izdržali sud vremena. S čim se naravno ne slažem. A da Devo recimo i onda i sada podjednako, možda danas i više - vrede, opet prilično stoji. I s tim se slažem.
Australija ima prilično konzistentnu i homogenu scenu koja održava izvesan reciprocitet sa ostatkom sveta. Mejnstrim ostvarenja INXS, Midnight Oil, Crowded House, nešto ranije Bee Gees ili AC/DC ostvarili su globalne uspehe. Slično je i sa nekim imenima s druge strane ulice. Za Nick Cavea, ili kako to danas neki mediji u Srbiji tvrde "Leonarda Cavea" retko ko nije čuo. Boys Next Door, Birthday Party, a potom i Bad Seedsa deo su opšte kulture, iako u svom bazičnom genu nose izvesnu pa i prekomernu dozu subverzije, pa bila ona i na temu bluesa ili croonerske poetike velikih gestova i neumerene gestikulacije. Pod dozom narkotika, bogu za plakati.
Njihovo "porodično stablo" povezano je sa nekim drugim lokalnim zvezdama kao što su The Dirty Tree, Crime And The City Solutions ili The Feral Dinosaurs. Ovi drugi, meni posebno dragi, zadržali su svoj zvuk decenijama i ne švrljaju previše po neistraženim i zabranjenim prostranstvima kontrakulture kao sam Cave, koji nekad zvuči kao da se još traži. Clinton opisuje detaljno, uz mnoge intervjue Caveove paralele i parabole. Za Tender Pray (1988) tvrdi da je prekretnica u karijeri, dok je i pored velikog komercijalnog uspeha - Henry's Dream (1992) "kreativni pad" i razočarenje.
Da je centar šubiznisa, pa i onaj u svetu andergraunda, lociran, pre svega u Britaniji i Americi, ili Berlinu, nije se samo Cave uverio u to. The Go-Betweensi u kojima je kreativna osovina Forster/McLennan iznedrila neke od najsofitikovanijih ostvarenja 80ih i posle, okusili su svoju sreću u Evropi, sa veoma skromnim uspehom. McLennan, živeo je poročno i žestoko. Svi su se divili njegovoj konstituciji, koja na kraju ipak nije izdržala.
Knjiga bavi se i sa Radio Birdman i poznatim pionirima Edom Kuepperom i Chrisom Baileyom i njihovim The Saints po čijem debi albumu sama knjiga nosi ime. Utrka sa datumima, ko je pre i kada snimio šta, diskusija je koja se vodi i do današnjih dana. Svi se pitaju odakle taj i taj zvuk i ko ga je patentirao? Odgovori zbunjuju. Theo Saintsi i drugi projekti ovoga kreativnog dvojca, ipak jako vrede i ispisali su deo globalne istorije popa.
Naravno, tu su i neke stvari koje samo Australijanci razumeju kao Tex Perkins, Paul Kelly, Beasts of Bourbon... Što se opet ne može tvrditi za zaista fenomenalne The Scientists oko Kima Salomona. Taj jako individualni zvuk, kao uostalom i The Triffidsi, daju poseban šarm i dinamiku tom vrućem kontinentu. Pa i samoj knjizi.
Centri zbivanja su uglavnom Perth, Adelaide, Sydney i možda najviše Melbourne. Oseti se vrućina u ispisanim rečima.
Autor opisuje situaciju na polju izdavaštva, promocije stranih i domaćih koncerata. Stvarno mnogo detalja, dokumentarnih, trivije mnogo manje. Zato sada ništa više ne izdvajam posebno. Pisao kritičar natprosečne inteligencije i memorije, da otrgne od zaborava, jedno vreme, jednu epohu.
Uspeo u tome. Plus jako dobre crno bele fotografije, koje ne možete nigde drugo da vidite i nađete, nego u ovoj knjizi.
No comments:
Post a Comment