Saturday, February 08, 2014

Will Gompertz  - 150 godina moderene umetnosti, na prvi pogled

ili

What Are You Looking At?: 150 Years of Modern Art in the Blink of an Eye

ili
Was gibt's zu sehen?: 150 Jahre moderne Kunst auf einen Blick
 Was gibt’s zu sehen?



Dumont (2012/2013)






"Belo na belo"(1918)/"Crni kvadrat"(1915) - Malewitsch

 

"Wreckers of Civilisation". "Čisto slikarstvo" (po Picassu) posmatrač procenjuje na osnovu kvaliteta "boja, linija i forme", a ne po iluzionističkoj varci. Alkoholizirani Pollock je na svojim platnima pokušao da prikaže "univerzalnu istinu". Rodčenko je "priveo slikarstvo logičkom kraju". "Sve je gotovo. Svaka površina je jedna površina i nema potrebe da se više drugačije predstavlja". I tako (sve) dalje i dalje...  





Najnovija generacija britanskih umetnika, odrasla je uz izjavu nekadašnje premijerke Margaret Tatcher: "Nešto što se zove društvena zajednica - ne postoji". Svako mora da se brine sam o sebi. 1988. godine, posle zajedničke izložbe "Freeze", postalo je jasno da će sudbinu vezanu za novac, estetiku, političke stavove... morati da izraze i preuzmu u ruke direktno kroz njihova dela. Preduzetnički, individualno. Damien Hirst je možda bio najdirektniji i najuspešniji od svih. Kao jedan od danas materijalno najbogatijih stvaraoca, promenio je pravila igre, septembra 2008., zaobišavši galeriste i galerije, direktno iz ateljea (pre)dao kući Sotheby's u Londonu 200 svojih radova i na aukciji "zaradio" 100 miliona funti. Kako se nekako baš u isto vreme desio krah velike banke Lehman Brothers, koji je u do tada neviđenu krizu povukao dobar deo finansijske elite, sumnja se da je ta suma ikad u potpunosti isplaćena. Pored državnih institucija, većina kupaca potiče naime iz tog miljea. Vest je ostala zabeležena.



Po Willu Gompertzu, autoru knjige o poslednjih 150 godina u modernoj umetnosti, to je bio kraj jednog doba kapitalizma, a ujedno i kraj jedne ere o kojoj je napisao delo. Kako su neposredno, sve do 1989, tvorci postmoderne revidirali sve dotadašnje tokove i izrazili razočaranost utopijskim idealima i društvenim promenama koje su inicirali njihovi prethodnici u struci, nauci i tehnici, tako su njihovi naslednici sveli svoje stvaralaštvo na stepen u kome je "nesigurnost jedino što je sigurno".



Ipak, i za jednima i za drugima ostaju mnoga svedočanstva koja će da traju kao vaza iz dinastije Han koju Ai Weiwei ispušta iz ruku. Krenuvši od ranijih epoha i stilova: pra-impresionizma (1820-1870), pa sve do konzumske groznice pop-arta (1956-1970), velikih gestikulacija apstraktnog ekspresionizma (1943-1970). minimal arta (1960-1975), krize identiteta postmoderne (1970-1989), igre misli konceptualne umetnosti (1952-do danas), svet se zaustavio u ogoljenim težnjama za slavom i/ili bogatstvom današnjih dana. 

The Beatles



Najveći deo opisanih dela nalazi se u galerijama Pompidou, Guggenheim, MoMA (NY), Metropolitan Museum of Art (NY) i Tate (Lo). To je okruženje u kome se nekadašnji medijski direktor ove poslednje navedene ustanove najbolje snalazi i čijoj se potencijalnoj publici obraća.



U priči koja opisuje i obilazi istoriju moderne i postmoderne umetnosti, pokušava da se objasni šta sve umetnost može da bude i zašto je to baš tako. Kompozicija kreće od "Fontaine" (1917), "Ready-made" remek-dela Marcela Duchampa koje je poznato samo po "replikama", fotografiji i nije sačuvano u "originalnoj" verziji. Lažno potpisani pisoar, kupljen u prodavnici vodoinstalaterskog materija, predstavljao je oproštaj i poslednji pozdrav objektu nastalom veštim potezima umetnika. Prelaz objekta u ideju. Uz Duchampa, po Gompertzu, rame uz rame po važnosti za tok istorije, stoje: Gustave Courbet, Claude Monet, Pablo Picasso, Frida Kahlo, Paul Cezanne i Andy Warhol.



Pored "Fontaine", čitavih opusa i pokreta, izdvajaju se dva (tri) ključna momenta u poslednjih vek i po'. Cezanne, po Davidu Hockneyu, prvi umetnik koji je za slikanje koristio oba oka, prvi je počeo da slika u više dimenzija: "Mrtva priroda sa jabukama i breskvama" (1905) i pejzaž "Mont Saint-Victoire" (1887).



Sledi čuveni "Crni kvadrat" (1915) Kasimira Malewitscha ruskog i sovjetskog genija supermatizma i konstruktivizma. Potreba za razmišljanjem se ukida. "Crni kvadrat" je crni kvadrat.

Kasimir Malewitsch - Das Schwarze Quadrat 
Malewitsch



Poslednji, jako upečatljiv momenat/susret, je (momenat) kad mladi i anonimni Robert Rauschenberg kuca na vrata ateljea tada svetski poznatog Willema de Kooninga i moli ga, sav u strahu, moli ga da mu pokloni jedan svoj crtež koji bi on izbrisao gumicom: "Erased de Kooning Drawing" (1953). Svrha te "vežbe" nije bio dadaistički akt uništavanja, nego pronalaženje puta i načina na koji bi nešto tako uvrstio u svoju seriju "belih crteža". Čin, preteču minimalizma i performanca, uvećao je sam de Kooning, "poklonivši" jedan od svojih najdražih crteža, nacrtan olovkom i ugljem. Ugalj se naročito teško otklanja sa papira.



Pikaso je izjavio da su mu četiri godine bile potrebne da nauči da slika kao Raphael, ali čitav život da nauči da slika kao dete. Veliki drugar i gospodin, branio je od umetničke okoline, golu nevinost slika bivšeg "carinika" - Henri Rousseaua, koga su usled "nesavršenosti" stila i tehnike, ismejavale kolege. Sud vremena, kritičara i tržišta, doneo je odluku da su dela samoukog hobi umetnika, svojevremeno bez kontakata i boemskog staža, vrhunci naivne umetnosti i postimpresionizma.  

Roxy Music



Knjiga je odlična za podsećanje, kao podsetnik; za uvod, loženje i sportski pregled najvažnijih momenata; za podsticanje na razmišljanje i za ne razmišljanje; razbibrigu. Pamćenje razlike između Maneta i Moneta, Edouarda (1832-1883) i Claudea (1840-1926). Zapravo i nije tako velika razdaljina između plakata Jeffa Koonsa i Ciccioline "Made in Heaven" (1989) i Gustave Courbetove "L'Origine du monde" (1866), Banksyjeve "Sweeping It Under the Carpet" (2006) i Matisseove "Životne radosti" (1905/1906). Na trenutak zaustavljeno vreme, a zatim ubrzano pušteno da još brže i dalje teče. Praznik za čula.



Zašto se u knjizi našlo mesto za braću Chapmen i Marcusa Harveya, a ne za COUM Transmissions, Gerharda Richtera, Toulouse-Lautreca i Bečki akcionizam, verovatno nije pitanje ukusa i nepoznavanja, nego poslovni i marketinški potez autora ovog bestselera.                   

        



Februar, 2014

No comments: