Dale Cooper Quartet & The Dictaphones: Quatorze Pieces De Menace (Denovali 2013)

"Kako to, sjene, da vas ne poznadoh? Kako ste došle u šutljivu ruhu? " John Keats , Oda Bezbrižnosti

Možebiti da će se Dale Cooper Quartet teško osloboditi referenci na David Lynch habitus (delom i zbog Twin Peaksovog agenta Coopera ) i povremena istresanja i provetravanja Bohren draperija (davni citat --> " we used to listen a lot to Bohren und der Club of Gore " ), ali na kraju tona i što bi, greška nije do njih; ovako (se) štede reči, a ne služi rdjavo u agit-propu i početnom razumevanju. Uostalom, DCQ znaju kako se prerasta taj kroj.

Novi album francuskih amigosa i naslovom najavljuje zlokobne komade, i DCQ briljiraju u direktnom prenosu samovoljnog polu/izgnanstva upravo iz Lynch/Bohren utočišta. Skroz domaćinski, nešto poput unutrašnjeg teskobnog jazz noir Tour de France-a, gde od početka otežanih nogu i u etapama broje milje i kilometre, tumaraju kroz vrste i tresišta, na nizinama i usponima odvrću i zavrću zavodljivost na potenciometru nelagodnosti. I zapisuju sve bas tamo, gde se dogovoreno monohromno širi u kolorit. Sve što (mi) treba od jedne jeseni je tu, i sve sto (mi) treba od jedne ploče je ovde.

Mileta Okiljević (oktobar, 2013)

Zvuk revolta

ili

Der Klang der Revolte

Christoph Wagner

Schott (2013)

"Radoznalost je najgora droga"

Prelaz iz šezdesetih u sedamdesete godine bio je uzbudljiv kao i putovanje iz zapadne u istočnu "Evropu" i obrnuto. Muzika briše granice koje crtaju stare i mudre glave.   

Knjiga Krautrock Sampler Juliana Copea je otvorila pandorinu kutiju i dugo držala primat na temu kosmičke muzike. Tamo gde su autori Hennig Dedekind i Nikos Kostopoulos svojim delima pokušali da se nadovežu nesto preciznijim tretmanom materije, susrećemo se sa više pitanja nego odgovora. Tek je Christophu Wagneru, nekadašnjem seoskom učitelju, danas sa stalnom adresom u Hebden Bridge, Zapadni Jorkšir, Zvukom revolta konačno pošlo za rukom da baci malo svetla na "magične godine zapadnonemačkog andergraunda".

 
Anima Sound Traktor Go Go Go

xhol Caravan - All Green

Imena poput Ton Steine Scherben, Ihre Kinder ili Frumpy i posle ovde izrečenog će da nose važan, ali ipak lokalni karakter. Lavina koju su pokrenuli Can, Faust, Kraftwerk, Neu, Xhol Caravan na globalnom, svetskom planu i dan danas može da se oseti u podrhtavanjima aktuelnih muzičkih zbivanja.

Embryo - Opal

Nemačka (kontra)kulturna i umetnička scena gurana snagom levice koja je kao i uvek u stanju da odlično proceni socijalnu situaciju, kritikuje i oštroumno oučava probleme, ali i da na te parametre ponudi najgori mogući odgovor, bila je i ostala motor u borbi protiv ogravničavanja individualnih sloboda. Ono sto se u ovom štivu nudi je pre svega snaga trivije, podataka skupljenih očigledno dugotrajnim i mukotrpnim istraživanjem, brojnim razgovorima sa ondašnjim akterima, ali i studioznim i analitičkim razmišljanjem.

Exmagma (1973)

Detalji poput cvrčka u studiju Conny Planka i teranja muzičara da improvizuju uz njegovo cvrčanje ili dolazak roditelja Chrisa Karrera u Amon Düül komunu i provobitnog šoka neredom u kuhinji samo su neki od indikatora krativnosti i haosa u kome se tadašnja mladost nalazila. Karrerovi roditelji nisu napustili stan dok nisu oprali suđe i sve doveli u kakav takav red.

Agitation Free - You play For Us Today

Zvuk revolta počinje pričom o protestu protiv svega postojećeg, prvim albumima nekadašnjeg bubnjara Ude Lindenberga na maternjem jeziku što je u to vreme bio kuriozitet. Pevalo se i sviralo na Engleskom. Nevreme započinje mešovitim nastupima The Who i Jimi Hendrixa na festivalskim binama sa lokalnim bendovima. Neki su zadovoljni kopiranjem anglosaksonskog i afroameričkog idioma, dok drugi kreću u potragom za nečim novim i iskonskim. Basnoslovne sume izdvajaju Michael Hoenig (Agitation Free), bubnjar Tangerine Dreama Klaus Schulze ili Eberhard Schoener za Moog ili EMS VCS3 sintisajzere. U manifestu iz 1971 Florian Fricke kaže: "mi ne tražimo muziku u zvuku mašina, nego u nama samima". Florian Schneider, momak iz bogate kuće i talentovani flautista zajedno sa Ralfom Hütterom formira Organisation, a potom i Kraftwerk. Hütter se svesno udaljava od Hammond standarda i umesto konvencionalnog zvuka, perkusivne dinamike udarca, vibrato efekata, jazz blue notes i sinkopa, teži ka čistom i hladnom izrazu, izrazu bez ikakvih efekata. Postave se, kako u Kraftwerku, tako i u drugim bendovima s prelaza iz 60ih u 70e konstantno menjaju, rezultati su sve prefinjeniji. Neu!, Cluster, Kluster i Harmonija i pored slabih tiraža objavljuju albume koje autoriteti poput Brian Enoa poštuju i obožavaju.

Free jazz i radikalni jazz, nastali pod okriljem zvezda Ornette Colemana, Cecil Taylora i Alberta Aylera, sluša se i svira i u Zapadnoj Nemačkoj. Peter Brötzman i pored brutalnih kritika štampe, nemaštine, uz podršku supruge odlučuje da ne proda instrumente i krene u neki drugi život. Bubnjari Mani Neumeier (Guru Guru) i Jaki Liebzeit (Can) su zapravo započeli sa jazzom, pre nego što im je postalo tesno i pošto su se preselili u kosmičke vode. Wolfgang Dauner "autsajder među autsajderima" sa svojim EMS 100 uređajem promoviše totalnu improvizaciju, performance art i scenski hepening.

Eberhard Schoener - Meditation

Globe Unity Orchestra - Globe Unity 70

Od sredine pa negde do pred sami kraj Wagner piše o različitim aspektima andergarunda kao što su loše organizovani festivali, uticaji svetske world muzike (Embryo, Limbus 4), ulični trubaduri (F. J. Degenhardt), džemu Froesea (Tangerine Dream) i Kena Pinea (gitarista, The Fugs), veličanstvenim nastupima stranaca (MC5, Edgar Braughton Band, Alexis Korner,... ). Open air festival "Love & Peace" na ostrvu Fehmarn, sponzorisan sa 200.000 maraka od strane kraljice erotike Beate Uhse, prerastao je u totalnom haosu u "Hate & War" festival.

Limbus 4 - Mandalas

Komune u kojima su mahom na selu i u provinciji, iz ubeđenja, ali i ekonomskih razloga živeli neki bendovi poput Kraan, Checkpoint Charlie, Kikbit Information, Exmagma neslavno su završile. Često u svađama i psihofizičkim traumama. I uopšte, celokupna logistika se jako teško uspostavljala dok scena nije uzela zamaha i ubrala prve plodove uspeha. Treba izdvojiti zaslužne lejblove "Ohr" i "Pilz", sve dok mejnstrim nije prepoznao priliku za zaradu: "Brain" ("Metronome"), "Zebra" ("Deutsche Gramophon"), "Vertigo"("Philips") "Nova" ("Telefunken/Decca"). I pored svega, velika većina je teško mogla od turneja i nosača zvuka da skrpi kraj s krajem.

Nurse With Wound - Zero Mix

Definitivni kraj je rezervisan za poglavlja o animalnim zvucima Anime (Paul/Limpe Fuchs), gerilca Tima Belbea i Xhol Caravan i neponovljive Can. U epilogu sledi analiza eha i današnje percepcije, pre svega u Britaniji, ali i šire. Nezaboravni John Peel, čiji se nedostatak danas jako oseća, veličao je tokom svog života Faust-Tapes. Posle prve britanske turneje jednog nemačkog benda - Birth Control, sledili su Amon Düül 2 koji su npr. za vreme nastupa u Oxfordu imali probleme sa naci frikom koji je uz "tradicionalni pozdrav" veličao firera i mahao vodenim pištoljem. Totalno promašio temu.

Hallogallo 2010

Ovaj poslednji deo i jeste napisan nekako umorno i vidi se da je autoru ponestalo snage, pa da mu ne zamerimo na ironičnom podnaslovu: "Krautrock über alles". Shvatimo to na pozitivan način.

Peter Brötzmann Chicago Tentet - Aziz

Svakako, radi se o nečemu sto možemo da okarakteristišemo kao "(Inter)national Treasure" i nadajmo se sličnim izdavačkim i autorskim poduhvatima i iz drugih delova planete. Reč je o jeziku koji svi razumemo. Jeziku muzike.              

Dario Stajić, oktobar 2013

Roy Harper - Man and Myth (Bella Union)

3D = Depresija, Dosada, Dobro

 

Roy Harper je nadživeo svoju generaciju samoubica i akustičnih terorista, mrtvace Nicka Drakea, Tima Hardina i Tima Buckleya. Tako mu je izgleda s(l)uđeno. Ista je to otprilike liga. Afinitet. Kubikaža.
 

Ovaj uvrnuti sedamdesetdvogodišnjak ni dan danas ne jebe živu silu. (Možda su prethodna i sledeće rečenice plod moje uobrazilje, ali osećam se OK kad tako pišem.) Slava i karijera ga nikada nisu zanimali. Muzika je za njega jednostavno bila i ostala ventil. Prozor u svet. Povod za beg iz vojne akademije ranih šezdesetih i simuliranje duševne bolesti. Simuliranje koje ako ga slušate i (pre)poznajete duže vremena možda i nije simuliranje. Već jako zavodljivo simuliranje. Sad mi padaju na pamet Madonna i Gaga sa njihovim plesačima na koncertima i klipovima. I one zavodljivo simuliraju. Koliko dobro? To je već pitanje ukusa.

Mlađi po godinama, ubeđenju ili muzičkoj kilometraži/načitanosti koji možda vole It'll End in Tears - This Mortal Coila, verovatno se rado sećaju obrade Harperove Another Day. Vokalna interpretacija Liz Fraser iz Cocteau Twinsa. Original i danas daleko bolje zvuči. Da li je i to pitanje ukusa?

Ako sam zaboravio da brojim, Wikipedia nije. Dvadesetdrugi po redu, Man & Myth, objavljen za Bella Union Simona Reynoldsa (opet Cocteau Twins) deluje jako prirodno u društvu izdanja sa iste etikete: Johna Granta, Midlake i Father John Mistyja. Razlika u godinama ne igra nikakvu ulogu. Sa iskustvom je nešto drugačija situacija. I opet pitanje ukusa?

Sedam mini epova između četri i po i petnaest i po minuta, snimljenih delimično uz pomoć dvostruko mlađeg Jonathana Wilsona, daleko su od fastfood proizvoda koji nam se obično serviraju. Produkcija i aranžmani se kreću između decentnog ubacivanja sitnih medicinskih instrumenata i redukovanog folk "gitara/glas" idioma. Ima tu i unplugged elektrošokova kao sa davnog debija Sophisticated Beggar, približavanja filigranskom fraziranju sa Stormcock na koji su se decenijama posle pozivali Smithsi, Joanna Newsom (poslušajte Ys) i Fleet Foxes.

Jedino pomalo negativno odskače i iritira peta stvar: Cloud Cockooland. Na njoj se, uz '80s solo na saksofonu, momački razigrao "rado viđen gost" na gitari Pete Townshend (pitanje ukusa?). Ali opet, deluje kao dobar intermeco. Ne mora sve da bude dobro i da boli da bude dobro i da bude dobro da bude dobro...

Rezime. Površno slušanje ostavlja površan utisak. Đavo leži u mnoštvu sitnih detalja za koje smo zaboravili da postoje i koji stvarno zahtevaju dodatna dva minuta pažnje. A pitanje je da li imate toliko slobodnog vremena? M&M je u klasi oldtajmera pored ovogodišnjeg, Richard Thompsonovog - Electrica, odličan za konzumiranje predveče i ako vam deca po ceo dan pre toga u kući vršljaju uz Ylvise, Roar ili Derula.

 

Music Has the Right to (Grand)parents.

 

Dario Stajic, Septembar 2013

 

Analog

Thomas Meinecke Michaela Meliàn

Verbrecher Verlag (2013)

"If you wanna sound cheap you gotta buy cheap".

Religiozna posvećenost savremenim muzičkim fenomenima. Postoji samo jedan način da se dostigne vrhunac: "to dig".

Vinil je nadživeo CD format. Thomas Meinecke u 33 kratka izlaganja prvobitno objavljena za nemački časopis, instituciju techna i elektronske muzike, Groove piše o svojim iskustvima: muziciranju, pisanju knjiga, DJisanju, kolekcionarstvu, prijateljstvima i još koječemu.

Teško je izdvojiti neku od pričica u ovoj knjižici vrednoj svake preporuke. Neke su vrlo direktne i neposredne, kao recimo omaž pokojnom prijatelju Marku Linkousu (Sparklehorse) kog je upoznao preko jednog drugog prijatelja, Davida Loweryja. Sva trojica su zajedno muzicirali na albumima F.S.K. (bend Thomasa i njegove supruge Michaele Melian). Mark im je pokazao privatni studio sa jeftinom opremom: "If you wanna sound cheap you gotta buy cheap". Posle snimanja su na njegovoj farmi zajedno grilovali (grilali?), svi muškarci osim Thomasa, otišli su punih stomaka u šumu da pucaju. Thomas, feminista, gromada sa svojih sto i kusur kilograma i markantnom pojavom, ostao je sam da sedi sa ženama. Sparklehorse je nekoliko godina kasnije provalila šira publika, naročito u Evropi; posle povrede u kadi u hotelskoj sobi, Linkousove noge su počele da otkazuju poslušnost i to uz velike bolove; analgetici su mu pomutili razum; supruga Tereza ga je napustila da bi konačno 06. marta 2010 presudio samom sebi, pucnjem direktno u srce.      

 (Sparklehorse/Fennesz)

Thomasova ljubav prema muzici je neizmerna, neke njegove analogije veoma specifične, a ponekad za laike i čudne. Tako sa zanosom piše o svojoj prvoj dečačkoj poseti s ocem jazz koncertu. Nastupala je impresivna ekipa: Dizzy Gillespie, Kai Winding, Art Blakey, Al McKibbon, Sonny Stitt i Thelonius Monk. Sa ovim poslednjim od nabrojanih, bio je i ostao naročito impresioniran. Njegov uticaj on danas čuje u delta bluzu Junior Kimbrougha, hausu Thea Parrisha. Iako poseduje sve vinile Parrisha, ne pušta ga u svojim DJ setovima. Bas je prenaglašen.

(Theo Parrish 45 min Boiler Room DJ set)

Sa setom priča kako se ekspresnom brzinom rešio promo verzije albuma princeze Stephanie von Monaco, da bi šlagerom i diskom inficirani Euro-Trash godinama posle stekao kultni status i poštovanje u širokim krugovima (od La Düsseldorf preko Chicks on Speed, Cracker pa sve do Gage i Kanye Westa). Posle je upravo taj isti vinil koji je prodao, kupio u nekom record shopu (Saturnu). Prepoznao ga je neotpakovanog po svojoj sitnoj beleški hemijskom olovkom na celofanu.

(FSK - Euro Trash Girl)

(Stephanie von Monaco - Irresistible)

Meineckeove opsesije i zanimanja pokrivaju prilično širok dijapazon tema. Od priče o kultnim masterinzima albuma Detroit techna, delima ruku Ron Murphyja (NSC), preko živopisnog opisa nastupa Prinzhorn Dance School, pa sve recimo do intimnih razmisljanja o gay sceni i privatnim političkim stavovima. Svojim homoseksualnim prijateljima se često obraćao sa "I am a male fag hag", sve dok mu isti nisu objasnili da postoje samo žene koje vole da se druže sa gayevima ("fag hag"). Kroz svoja univerzitetska istraživanja dela Huberta Fichtea, Andy Warhola, undeground filmova Jack Smitha i manjeg undergrounda Fassbindera, pa sve do disco ere, dekonstruktivističkog feminizma i queer studies, zbližio se sa jednom fascinantnom scenom kojoj, iako hetero, on sam po nekoj vokaciji pripada. O frustracijama "povijesne zbiljnosti" kratko kaže da ga je holokaust napravio onim što jeste - Nemcem. Na privesku za ključeve svog automobila stoji natpis na kom piše da voli Izrael. Osećaj krivice koji prati čoveka dok je živ.     

(Prinzhorn Dance School live)  

  

(Jack Smith - Flaming Creatures)   

Ponavljam se, ali stvarno postaje sve teže dalje izdvajati detalje i pojedinosti iz Analog. Mala po obimu, krcata znanjem i ljubavu, vredna prevoda na Srpski (BHS) i Engleski. Da ipak navedem još samo par imena i pojmova i tako privedem kraju ovaj šarenopis: Jerome Sydenham, Kerri Chandler, Shelter, Footwork, Agamben, Divine Horseman, Patrik Cowley, Omar S, hariken Sandy, Vaginal Davis, Payola, Ze Records, Relif, Moroder, Dr. Buzzard's Original Savannah Band.

   

(The Martian - Star Dancer)

Dosta je bilo kopanja za danas.

Dario Stajić, septembar 2013

Sve je bulevar - Ko gubi svoju kulturu, gubi samog sebe

ili

Alles Boulevard - Wer seine Kultur verliert, verliert sich selbst

Mario Vargas Llosa

Suhrkamp (2012/2013)

 

Nobelova nagrada kao afrodizijak? Broj '77 nije samo ključna i poslednja godina punka, nego i starost, vreme otkako je u upotrebi i pogonu vešti peruanski p-isac/-rovokator. 

"Samo se pod bolovima dobro čita"

Svoju duboku razočaranost/zabrinutost svetskom kulturnom i političkom scenom, ali i volju da se ne predaje do poslednjeg daha, u poslednjoj zbirci zadataka iz predmeta esej, a objavljenoj pod motom: Sve je bulevar i nemačkim podnaslovom Ko gubi svoju kulturu, gubi samog sebe, rezimira Ljosa Nobelovac.

Završni moto u izlaganju pod imenom Zabraniti zabranu ili nešto slično: "Moramo da zabranimo nošenje marama (hidžaba) Muslimankama u francuskim školama - u ime slobode" objavljenom originalno u El Paisu juna 2003, samo je jedna od iskri o kojoj možemo jako dugo da razmišljamo i nakon svega ostanemo u dvoumici. Možda u nekom boljem društvu, društvu boljih nas, možda u tom društvu možemo sve da dozvolimo. Da recimo rame uz rame hodaju nudisti, zabrađene majke, zagrljeni homo parovi, frikovi naoružani do zuba... i niko nikome ne upada u oči i dobacuje. Pitanje je između koga/čega, ko i kako staviti znak (ne)jednakosti?

Sledeći primer: "Gospodin Asanž nije veliki borac za slobodnu reč. On je uspešan zabavljač, na neki način Opra Vinfri informacije". Tu bi moj komentar bio već malo duži. Ljosi prosto rečeno smetaju nestanak erotike, nestanak tajni i nestanak istraživanja neistraženog. Ne samo prilikom vođenja i otkrivanja ljubavi. Taj hendikep nastaje i u dinamici čitanja današnjih vesti i praćenjem savremenih medija; npr. e-buks. Nema šuštanja papira, listanja knjiga, lutanja knjižarama. Sve je tu, nadohvat ruke, a zapravo ništa nije tu. Rušenje zidova (auto)cenzure stavlja, doduše 100 stranica ranije, u neku istu i čudnu ravan, ne sa umetnikom, vec s "uspešnim trgovcem" Damienom Hirstom. Ne pomeranje, nego brisanje granica u kulturi, društvu i politici nastalo je između ostalog i zbog vakuma koji se ukazao usled naglog odvajanja religije od kulture, politike od religije i propratnih kontuzija i erozija. Individualnim protestantskim svođenjem etike na poštovanje zakona i balansom kojim se južnjački narodi protive istima (etici i poštovanju).

Taj, usled modernizacije i ubrzanja (nastali), nestanak erotike i vere se manifestuje i u kontrastu na primeru navedenom iz same književnosti. Dela Tolstoja, Tomasa Mana, Joycea i Folknera, pisana tako samouvereno i seksi da nadžive i same autore, nasledile su brazilske telenovele, bolivud filmovi, koncerti Shakire čiji doživljaj ne traje duže od jednog gledanja ili izvođenja. (Trudim se da pišem kratke rečenice, ali ne ide.)

Provokacija, izvorno obrađena i potaknuta u Debordovom delu Društvo spektakla, Marksovo "zastranjivanje" i "ospoljavljanje" čoveka manifestuju se u fetišizaciji robe i proizvoda. Obesmišljavanju samog čoveka. Sad bih malo opet tu ubacio i religiju, ali već sam se dovoljno zapetljao. Da budemo realni, kad je to čovek u svojoj istoriji bio razuman? Ipak, ovo je...

...jedna smela i oporo opaka kritika konzumerizma i površnosti. Delo starca koji je obišao svet, dobro sagledao situaciju, ali i pored svog autoriteta, svih bestselera i nagrada ne vidi način da konkretnije doprinese da se svi bar (po)malo (po)vratimo i preusmerimo; ako ne ništa, a ono bar jedan korak unazad. Opomena čovečanstvu koje iz minuta u minut ubrzano srlja u propast. Da mu se dâ bar jedna šansa za dostojanstven "Mainstream".

Vešto ispisano, (pa ko) čitko i (ko) pitko. Čekam da Gaga, Marina Abramović i Jay-Z kažu svoje mišljenje. 

Dario Stajić, septembar 2013

Federico Durand - El idioma de las luciérnagas ( Desire Path Recordings 2013 )

U želji da se distancira od (svog) narastajućeg muzičkog snobizma, prijatelj - negadljiv na ambijente i field recordings - na preporuku presluša diskografiju Federica Duranda i kaže ono što Argentinčevi prenumeranti odavno znaju ---> čovek ima Midin dodir. Prošireni post-audio zaključak je da Durandove ploče ( od obe fele -> @ = solo i @@ = kolaboracije --> # Every Hidden Color sa Nicholasom Szczepanikom ( Luz ,2012 ) & ## Melodio sa Tomoyoshi Dateom ( Saudade, 2013) šta god se dešavalo do tada - prekidaju monotoniju dana, čiste zagušenosti u utisak prozračne neminovnosti.
 

El idioma de las luciérnagas nastavlja kontinuitet -> novom pričom, jezikom zrikavaca (što i jeste naslov albuma). Suptilna, utočišna elektronika i materijali sa lokacija u Argentini ( Muñiz, La Serranita ) i Švajcarskoj ( Zürich ) idu u(z) teoriju, da umetnička dela prestaju da budu vlasništvo stvaralaca od trenutka kada se završe!

El idioma meša živote i jezike u večerima koje nemaju kraj, puni ih i prazni i zlatom i srebrom i svetlom i mrakom i ako ikad ostari, ostariće zrelo. Na nešto treba misliti, a to je da pri slušanju ne treba na nešto misliti, i rezultati možebiti, mogu biti spektakularni. 
 

 

Mileta Okiljević ( septembar 2013 )

i am running in circles - Sleepwalking  ( noisy arcade 2013 )

U vremenu pseudonima muzičkih jednoseda, Eli Smith za psihodelični drim pop aktivizam koristi  i am running in circles. (Drugi) EP Sleepwalking je razrada debija Haikus iz 2012, i okolostojeći merka Slowdive i rane Bark Psychosis (period za CHE etiketu). Slowdive su opšte mesto časti i pravovernosti ovakve muzike, a Smith se obazrivo dozira, pre uz uticaj nego kićenje legatom. Pitanje Bark Psychosis je činjenica koja pravi razliku i višak ideja na najdelikatnijim delovima terena, uz blagodatan istančan ukus.

Sleepwalking je u ovako ranom Smithovom životnom dobu, dok počinje da korača u multitasking živote kako to zapoveda moderno vreme, nesumnjiva reminiscencija na detinjstvo, odrastanje i pripremno kreativno lenčarenje. i am running in circles, kao i mnogi pre njega, naslućuje da se to doba ne primećuje, barem dok ne nestane i (p)ostane čežnja. Umetnuti snimci dečijeg žagora, vode koja teče naokolo, samo još i relaksiraju fragilnost i neznost izraza.

Net etiketa NOISY ARCADE podrazumeva  fraj download, što na klik svima (etiketa, bend, publika) daje privilegiju davanja/primanja. Koliko god svaka sekunda bila upečatljiva, shodno svakodnevnoj prenapučenosti fajlovima ovo izdanje će ostati uglavnom nepoznato, te nije zgoreg najdražima uciniti forward sledećeg stajališta.

   

Okiljević Mileta  (septembar 2013 )

Pop. 1280 - Imps of Perversion  ( Sacred Bones 2013)

 

Jesen lagano stiže u sokake New Yorka, a ima tamo voljnih da kao zalog za dobru mentalnu zimnicu, jaču hranu za bistriji um, svoje meso i kosti potope u (post) embrionalno 4AD sirće.  

Pop. 1280 uz takve grimase i počinju drugi album, kao da Jesus Lizard ( poredjenje koje ih ne napušta! ) otvaraju In The Flat Field (Bauhaus) tribjut. I nadalje, gas se samo dodaje. Kao na vetrometini i ravnom polju uhvaćene Lizarde na svoju stranu vuku i čereče rane 4AD ekstravagance Birthday Party i Bauhaus, i to (iz)mešateljstvo uopšte nema milosti i ne gubi hitrost. U celoj toj gunguli izgleda da Peter Murphy ima najjače ruke. Naravno, ovaj opis možebiti nekom zanimljiv, nekom sigurno ne, ali je ustvari golemo --> velika preporuka. Kao i činjenica da je Imps of Perversion producirao Martin Bisi, koji mi odmah u pamet prizove Sonic Youth i Swans.

Pop. 1280 "Lights Out"

Ima i zanimljivih biografija ovde, posebno je takva ona Chrisa Buga koji žonglira izmedju nomada i vagabunda, ali nije neophodno kvariti baš sve radosti otkrivanja i benda i ličnosti.
 

Mileta Okiljević , septembar 2013

Coding Freedom - The Ethics and Aesthetics of Hacking

E. Gabriella Coleman

Princeton University Press

Kako opisati celu knjigu u tri i po' reda i pritom što manje propustiti?

"...without a context, difficult to evaluate..." - Joanna Russ, How to Suppress Woman's Writing

Omiljena skraćenica u duhovitim forumskim diskusijama između iskusnih i novopridošlih "entuzijasta" u svet Open Source programiranja je "RTFM" (Read the Fucking Manual). Drugim rečima: "kroz trnje do zvezda". Oni koji su proveli i provode sate u čitanju uputstava za upotrebu, loše napisanih dokumentacija i/ili recimo kriptičnih Linux "man pages", možda najbolje znaju o čemu pričam. Uključujući i slučaj da kao i autor ovih redova ne pripadaju svetu koji antropolog Gabriella "Biella" Coleman opisuje u svojoj kratkoj i zanimljivoj studiji. Geekove i slične osobenjake svakodnevno viđate na poslu, u prodavnici, na raznim mestima: izložbama, koncertima npr.

I pored frustracije, novajlije su u svakom slučaju dobrodošli u samoorganizovanu kliku bez jasnih i zapravo vrlo dinamičkih i likvidnih struktura (uput primetimo da je Coding Freedom najvećim delom nastala pre pojave čuvenih Anonimusa). Da bi zaslužili poštovanje starosedilaca i prvoboraca u haotičnim online redovima boraca za abstraktnu i nenadjebivu pravdu, svi moraju dobro da zavrnu rukave. Bez ikakakve materijalne nadoknade. Uljezi se naime vrlo brzo lociraju i uklanjaju iz ekipe. Hakeri su tako dobro tehnički potkovani, da bez problema i uglavnom legalno dolaze do sredstava za vođenje lagodnog zivota. Neka viša sila ih ipak tera da se i dalje znoje i razbijaju glavu nad novim problemima.

Delo bazirano na Gabriellinom doktoratu iz 2005 godine: "The social construction of freedom in free and open source software: Hackers, ethics, and the liberal tradition", po prvi put baca svetlo na mesto gde po pravilu njega (svetla) zapravo ili nema ili vrlo malo ima. Izrazimo se poetički: recimo da je to odsjaj monitora u mračnoj sobi sa razbacanim flašama, knjigama, garderobom, ostacima hrane starim xx dana...

Postulat: "liberalno" se nameće više iz sociološke, nego "(neo)liberalne" političke i ekonomske perspektive, više u smislu da se loš pojedinac što efikasnije onemogući da nanese zlo zajednici.  

Postoji više ključnih momenata u knjizi od kojih navodim dva. Jedan je kad autorka opisuje prelaz iz "slobodnog" u "otvoreni" princip (F/OSS) i otvaranje mogućnosti da se software ipak (zlo)upotrebljava u komercijalne svrhe uz (za mene) problematični mehanizam "free beer for free speach". Drugi se odmah nadovezuje na ovaj i opisuje kako tehnološki giganti odbacuju vlastita rešenja u korist Debian distribucije.

Posle čitanja jedne knjige, više se trudim da što pre pređem na sledeću, nego da kukam, oduševljavam se i kontempliram. Uz to, tu radnju često upražnjavam pred spavanje i u hodu, tj. u javnom prevozu i sa slušalicama u ušima, dakle vrlo ograničene pažnje. Ponekad čak želim da zaboravim sadržaj prethodne, da bih ostavio više mesta za sledeću literaturu. Tako, sve i da hoću, nemam nameru, t.j. neću  da vam otkrivam više detalja. RTFM :).

Jedino što u ovom trenutku otkinutom od dragocenog vikenda još mogu da učinim je da vam preporučim da se prepustite uživanju u tezama Coding Freedom. To je moguće čak i u slučaju da vas mukotrpno ostvarivanje digitalne slobode i/ili Creative Commons (CC) uopšte ne interesuju. Ako nemate sredstva da kupite knjigu ili jednostavno ne želite da ih izdvojite za papir, možete je sasvim legalno skinuti sa stranice autorke.

Jedno od osnovnih pitanja antropologije, "šta je (to) čovek" u ovom slučaju može da se tumači kao "šta je (to) geek" i posmatra u pravcu: "Čovek" - "Geek" - "Čovek" - "G... Neke od odgovora na pitanje iz kog pravca dolazi i u kom pravcu se kreće i razvija ljudska zajednica mislim da možete da naslutite. Prepustite se (digitalnoj) mašti.    

Dario Stajić, septembar 2013

KEBRA - FACEBOOK CRTEZI

 

Dal' je to Kebra ili PAINT mašina ? Reci mi nešto o akciji koju si provodio na FB profilu, sto crteža --> sto dana ! Meni je lično svaki dan počinjao zagonetkom..!

KEBRA - Pa nemam šta da kažem o tome, hahaha, samo sam crtao, svaki dan, da bih u 8 i 30h okačio na svoj FB profil. Bilo mi je jako zanimljivo tih sto dana - jedno novo iskustvo, super !

                                                                                        

 

Onomad mi Rakeza (znan u populusu kao Zograf) reče da ćeš možda da vizitiraš PAnčevo sa crtežima i upriličiš nam hepening. Imaš li još nekih planova oko toga?
 

KEBRA - Sigurno ću napraviti nešto iz ove serije crteža, verovatno neku izložbu ili šta već - nešto će se desiti. A gde i kada, to stvarno ne znam u ovom trenutku. Javiću sigurno ako se bude nešto u tom smislu dešavalo ;-)

 

 



Mileta Okiljevic, septembar 2013

foto ZOGRAF

crtezi KEBRA

AL CISNEROS - Ark Procession / Jericho (Drag City 10" 2013 )

 

 

OM dubonaut nastavlja ličnu spoznaju kroz post apokaliptičnu & post industrijal ekskurziju.Dvodelna celina, izmedju kojih skidanje i vaspostavljanje 10 inchnog vinila na gramofon podrazumeva i drugačije imenovanje (skoro pa) iste pesme. Ljudi koji očekuju nešto bliže regularnijem dubu i/li skorasnjim OM dub remiks avanturama, ne moraju da beže od ovog, dosta toga za kreativno slušanje igla naposletku izgrebe...

Lajt motiv odsviran na organama kao izleteo sa Ralph kompilacije opskurnih snimaka. Ili kao izleteo iz horor soundtracka. Ili smrznute kontamirane baruštine koja u slow-motionu puca....

 

 

 

Al Cisneros "Ark Procession" 

 

Mileta Okiljević , septembar 2013

Money - Shadow Of Heaven ( Bella Union 2013 )

 

Konstantu mančesterskih bendova koji konfiskuju hajp muzičke štampe mogli bi da nastave Money. Mnogo im toga ide u korist. Upražnjeni prostor, harizmatični lider u najavi, ugovor sa nezavisnom etiketom, najpre muzika --> materijal bogomdan kada nema bendova koji mogu da imaju i jare & pare, i mejnstrim & nezavisnu i publiku & kritiku. Plus, nije nemoguće anticipirati Money za par godina u najšarolikijim kontekstima i neumoljivo odricanje hard/core fanova. Dal' će sve to dostići ili će ostati na statusu bendova sa zatvorenom bazom, koji ne prati adekvatna popularnost kao sto su, recimo, Puressence, samo će vreme i strpljenje da pokaže.

 

MONEY - SO LONG (GODISDEAD)

 

Momenat koji mi je odvojio pažnju za Money je pesma A Letter To Yesterday. Čuo sam bend koji ne može da odluči dal' će da zasvira Atmosphere (Joy Division) ili Stolen Property (The Triffids), a onda u hipu prelazi u nešto za šta bi wannabe nobelovac Bono Vox i njegova sabraća iz istog kruga besmisla (neka to budu Coldplay) dali mnogo čekova da mogu da dotaknu ili bar spoje slike sa tonovima. I uglavnom DA! Money imaju potencijal da se kreću uz popularnost i globalnu raspoznatljivost, a opet dovoljno daleko od Coldplay i sličnih koji pokušavaju da podmuklim genetski modifikovanim korporacijskim pop streberizmom otupave intelektualni i artistički potencijal konzumenata. Razlika je u tome da Money ima i poetiku i da autentično pripada pop kulturi. Ako sve ovo nije dovoljna vredna preporuka, savršeni komentar sa youtube/a je Money opisao kao bend u kome se susreću Verve ( iz Storm in Heaven perioda ) i Sigur Ros. Ko ne veruje, tu je So Long (GodisDead), koja otvara album i samo je jedna od nekoliko omiljenih numera.

 

MONEY - Goodnight London

 

Mileta Okiljević, septembar 2013