Roy Harper - Man and Myth (Bella Union)

3D = Depresija, Dosada, Dobro

 

Roy Harper je nadživeo svoju generaciju samoubica i akustičnih terorista, mrtvace Nicka Drakea, Tima Hardina i Tima Buckleya. Tako mu je izgleda s(l)uđeno. Ista je to otprilike liga. Afinitet. Kubikaža.
 

Ovaj uvrnuti sedamdesetdvogodišnjak ni dan danas ne jebe živu silu. (Možda su prethodna i sledeće rečenice plod moje uobrazilje, ali osećam se OK kad tako pišem.) Slava i karijera ga nikada nisu zanimali. Muzika je za njega jednostavno bila i ostala ventil. Prozor u svet. Povod za beg iz vojne akademije ranih šezdesetih i simuliranje duševne bolesti. Simuliranje koje ako ga slušate i (pre)poznajete duže vremena možda i nije simuliranje. Već jako zavodljivo simuliranje. Sad mi padaju na pamet Madonna i Gaga sa njihovim plesačima na koncertima i klipovima. I one zavodljivo simuliraju. Koliko dobro? To je već pitanje ukusa.

Mlađi po godinama, ubeđenju ili muzičkoj kilometraži/načitanosti koji možda vole It'll End in Tears - This Mortal Coila, verovatno se rado sećaju obrade Harperove Another Day. Vokalna interpretacija Liz Fraser iz Cocteau Twinsa. Original i danas daleko bolje zvuči. Da li je i to pitanje ukusa?

Ako sam zaboravio da brojim, Wikipedia nije. Dvadesetdrugi po redu, Man & Myth, objavljen za Bella Union Simona Reynoldsa (opet Cocteau Twins) deluje jako prirodno u društvu izdanja sa iste etikete: Johna Granta, Midlake i Father John Mistyja. Razlika u godinama ne igra nikakvu ulogu. Sa iskustvom je nešto drugačija situacija. I opet pitanje ukusa?

Sedam mini epova između četri i po i petnaest i po minuta, snimljenih delimično uz pomoć dvostruko mlađeg Jonathana Wilsona, daleko su od fastfood proizvoda koji nam se obično serviraju. Produkcija i aranžmani se kreću između decentnog ubacivanja sitnih medicinskih instrumenata i redukovanog folk "gitara/glas" idioma. Ima tu i unplugged elektrošokova kao sa davnog debija Sophisticated Beggar, približavanja filigranskom fraziranju sa Stormcock na koji su se decenijama posle pozivali Smithsi, Joanna Newsom (poslušajte Ys) i Fleet Foxes.

Jedino pomalo negativno odskače i iritira peta stvar: Cloud Cockooland. Na njoj se, uz '80s solo na saksofonu, momački razigrao "rado viđen gost" na gitari Pete Townshend (pitanje ukusa?). Ali opet, deluje kao dobar intermeco. Ne mora sve da bude dobro i da boli da bude dobro i da bude dobro da bude dobro...

Rezime. Površno slušanje ostavlja površan utisak. Đavo leži u mnoštvu sitnih detalja za koje smo zaboravili da postoje i koji stvarno zahtevaju dodatna dva minuta pažnje. A pitanje je da li imate toliko slobodnog vremena? M&M je u klasi oldtajmera pored ovogodišnjeg, Richard Thompsonovog - Electrica, odličan za konzumiranje predveče i ako vam deca po ceo dan pre toga u kući vršljaju uz Ylvise, Roar ili Derula.

 

Music Has the Right to (Grand)parents.

 

Dario Stajic, Septembar 2013