Sve je bulevar - Ko gubi svoju kulturu, gubi samog sebe

ili

Alles Boulevard - Wer seine Kultur verliert, verliert sich selbst

Mario Vargas Llosa

Suhrkamp (2012/2013)

 

Nobelova nagrada kao afrodizijak? Broj '77 nije samo ključna i poslednja godina punka, nego i starost, vreme otkako je u upotrebi i pogonu vešti peruanski p-isac/-rovokator. 

"Samo se pod bolovima dobro čita"

Svoju duboku razočaranost/zabrinutost svetskom kulturnom i političkom scenom, ali i volju da se ne predaje do poslednjeg daha, u poslednjoj zbirci zadataka iz predmeta esej, a objavljenoj pod motom: Sve je bulevar i nemačkim podnaslovom Ko gubi svoju kulturu, gubi samog sebe, rezimira Ljosa Nobelovac.

Završni moto u izlaganju pod imenom Zabraniti zabranu ili nešto slično: "Moramo da zabranimo nošenje marama (hidžaba) Muslimankama u francuskim školama - u ime slobode" objavljenom originalno u El Paisu juna 2003, samo je jedna od iskri o kojoj možemo jako dugo da razmišljamo i nakon svega ostanemo u dvoumici. Možda u nekom boljem društvu, društvu boljih nas, možda u tom društvu možemo sve da dozvolimo. Da recimo rame uz rame hodaju nudisti, zabrađene majke, zagrljeni homo parovi, frikovi naoružani do zuba... i niko nikome ne upada u oči i dobacuje. Pitanje je između koga/čega, ko i kako staviti znak (ne)jednakosti?

Sledeći primer: "Gospodin Asanž nije veliki borac za slobodnu reč. On je uspešan zabavljač, na neki način Opra Vinfri informacije". Tu bi moj komentar bio već malo duži. Ljosi prosto rečeno smetaju nestanak erotike, nestanak tajni i nestanak istraživanja neistraženog. Ne samo prilikom vođenja i otkrivanja ljubavi. Taj hendikep nastaje i u dinamici čitanja današnjih vesti i praćenjem savremenih medija; npr. e-buks. Nema šuštanja papira, listanja knjiga, lutanja knjižarama. Sve je tu, nadohvat ruke, a zapravo ništa nije tu. Rušenje zidova (auto)cenzure stavlja, doduše 100 stranica ranije, u neku istu i čudnu ravan, ne sa umetnikom, vec s "uspešnim trgovcem" Damienom Hirstom. Ne pomeranje, nego brisanje granica u kulturi, društvu i politici nastalo je između ostalog i zbog vakuma koji se ukazao usled naglog odvajanja religije od kulture, politike od religije i propratnih kontuzija i erozija. Individualnim protestantskim svođenjem etike na poštovanje zakona i balansom kojim se južnjački narodi protive istima (etici i poštovanju).

Taj, usled modernizacije i ubrzanja (nastali), nestanak erotike i vere se manifestuje i u kontrastu na primeru navedenom iz same književnosti. Dela Tolstoja, Tomasa Mana, Joycea i Folknera, pisana tako samouvereno i seksi da nadžive i same autore, nasledile su brazilske telenovele, bolivud filmovi, koncerti Shakire čiji doživljaj ne traje duže od jednog gledanja ili izvođenja. (Trudim se da pišem kratke rečenice, ali ne ide.)

Provokacija, izvorno obrađena i potaknuta u Debordovom delu Društvo spektakla, Marksovo "zastranjivanje" i "ospoljavljanje" čoveka manifestuju se u fetišizaciji robe i proizvoda. Obesmišljavanju samog čoveka. Sad bih malo opet tu ubacio i religiju, ali već sam se dovoljno zapetljao. Da budemo realni, kad je to čovek u svojoj istoriji bio razuman? Ipak, ovo je...

...jedna smela i oporo opaka kritika konzumerizma i površnosti. Delo starca koji je obišao svet, dobro sagledao situaciju, ali i pored svog autoriteta, svih bestselera i nagrada ne vidi način da konkretnije doprinese da se svi bar (po)malo (po)vratimo i preusmerimo; ako ne ništa, a ono bar jedan korak unazad. Opomena čovečanstvu koje iz minuta u minut ubrzano srlja u propast. Da mu se dâ bar jedna šansa za dostojanstven "Mainstream".

Vešto ispisano, (pa ko) čitko i (ko) pitko. Čekam da Gaga, Marina Abramović i Jay-Z kažu svoje mišljenje. 

Dario Stajić, septembar 2013