"razumni govore
da je moguć suživot
s čudovištem
treba samo izbjegavati
agresivne pokrete
agresivan govor
u slučaju opasnosti
preuzeti oblik
kamena ili lišća
slušati mudru Prirodu
koja preporučuje mimetizam
plitko disati
praviti se da nas nema..." (i tako dalje) - Zbigniew Herbert
Faruk Šehić
Knjizevno vece ili politicka tribina? Posle briljantnih i obecavajucih knjiga Hit depo i Pod pritiskom, kako autor sam kaze, licnih "terapija", na red je dosla Knjiga o Uni. Iako nagradjivana, u sustini bledunjava prica o ratu, miru, reci, mladosti, i kojecemu... sa jedva par blistavih trenutaka, sintaticki primer i svedocanstvo nestajanja jedinog zajednickog faktora na prostorima cetiri bivse jugoslovenske republike - jezika. Sta se desilo? Da li je zivot u miru tako tezak da se izgovoreno tesko prenosi na ekran i papir? Koliko redovne novinarske kolumne pomazu i odmazu da se misli i stil bruse i usavrsavaju? Da li je razum pomutio kreativni nemir i haos duse u kom se ideje bore da ne potonu u septicku rupu zaborava? Preporuka autoru - neka pise kao sto govori, jer zna da govori, bez obzira slagali se s njegovim stavovima ili ne.
I. Umesto da se prica o novim poduhvatima, predstave nepoznati autori publici, da na uvid par skica o teskom zivotu na Balkanu i postsocijalizmu, uopste, zvakaju se stupci zurnalistickih tekstova o dogadjajima koji su na zapadu ostali skoro neprimeceni. Ima i vecih nevolja i kriznih zarista. Voditeljka i prevoditeljka Hana Stojic vrlo kratko pominje Sehicevu pesmu o Opri i licnom prijateljstvu koje traje 10 godina. I to je mozda jedini trenutak iskrene intime ili uopste iskrenosti. Mozda prisutnih 70ak dusa i ne zeli da cuje drugu pricu?
Sehic kaze da se on podjednako cita u Zagrebu, Sarajevu i Beogradu. Sve je to isti jezik sa razlicitim imenima. Jedina pozitivna stvar koja se dogodila "tokom protesta u Bosni i Hercegovini", koji su krenuli iz Tuzle, je rusenje institucija kantona i sl. Na pomolu je bila direktna demokratija sa tzv. plenumima. I rusitelji nisu bili figurativno "seljaci", nego studenti, intelektualci... Ispostavilo se da je protivnik jaka policijska drzava i sistem. I da je ucinjen samo mali, ali dostojan korak vredan povracanja dostojanstva obespravljenih na sve tri strane. (Ovdje se suzdrzavam da iskazem moj licni stav, s obzirom na udaljenost i distancu, mozda ga i nemam, ali imam pravo da pisem o onome sto sam cuo, pa makar i pogresno.)
Najjaci momenat veceri je kad tamnoputi glumac na Nemackom recituje autorove stihove. I par puta rasiri ruke.
Saša Ilić
Ilić, ili po Hani, autenticni homo politicus, dotakao me, davno, romanom Berlinsko okno i to samo napisanim na dve stranice koje su mi nekako zapele za oko. Tu je pokazao ogroman spisateljski dar i talenat, koji je svojevrsnim autodestruktivnim cinom pokusavao da razvali i unisti u ostatku dela. Nije uspeo. Mozda je to bio kreativni postupak? Sta je pisalo na te dve stranice? Iskreno, ne secam se, a mozda i ne zelim da delim s drugima. Ali sam momenat je bio ravan velelepnom meditativnom opisu regala s knjigama u jednom delu Gajta Gazdanova.
Autor izgleda pokusava svojim agresivnim suprostavljanjem status quou da u sebi isprovocira neko novo delo, za koje ocigledno u ovom trenutku nema dovoljno snage.
Javno je procitao pricu nastalu verovatno nedovoljno pazljivim posmatranjem nepoznatog putnika na nekom nemackom aerodromu, mozda gresim. Mozda je posmatrao sebe samoga kroz neku drugu licnost? Sehica naime zanimaju takve perspektive.
Inspiraciju pronalazi u cinu jevrejske devojcice, ako se dobro secam na pomolu drugog svetskog rata. I mislim sve da je on u pravu, a ja da nisam, vise nas spajaju ljubav prema Hugo Pratu, Mili Manari i bendu Crni lilihip, borba za opstanak i egzistenciju, nego oprecni politicki stavovi. Koji se bajdvej ne jedu. U tom smislu prica o Kinezima jeste informativna, ali neizbrusena, preduga i bez efektne poente.
Iskreno receno, njegovo upozorenje da su aktuelne politicke elite susednih drzava na pocetku "bosanskog proleca" podrzavale Banja Luku i Mostar, ne pomaze, a ni ne odmaze nikome. Zapravo nista ne menja i nista ne kaze, sto se vec ne zna. Nego laptop ili olovku u ruke i posle napornog radnog dana, na kopanje. Cilj - novi roman.
Tesko je biti protiv establismenta. Slazem se. Ali. Kao da se "beton" stvrdnuo u glavi i ne daje mesta impulsima da kroz mozdane vijuge zapocnu dijalog. I sa istomisljenicima i sa protivnicima. Bitka/borba za i protiv demokratije su trajne i vecne. Kao i sve ostale bitke. Osim one za "doziveti stotu". Tu nema demokratije.
Clemens Meyer
Opusten, vickast, inteligentan. Voli pivo i ljutu, Edu Popovica (Edo ne pije vec godinu dana, mozda najvaznija informacija veceri) i Vladimira Arsenijevica. Vinetua. Uci Hrvatski. Upozoren u Beogradu da su nekog poljskog turistu napali u mraku, pa mu bilo malo neprijatno. Belorusi jos uvijek imaju svoje brendove, sampona, npr. Poslednji roman o polusvetu i prostituciji hvaljen u mnogo medija. Prevodjen i u Zagrebu i u Beogradu. Dobio nagradu Lajpciskog sajma. Bio na Velebitu. Voli voznju vozom. Seca se detalja, ali napominje da neke pogresno prenosi u tekstove. Nenamerno. I sve mu je nekako razlicito i isto kao u doba pre devedesetih. Klikeras. I da ponovim. Opusten.
Crni lilihip
Kadavar
I opet bez kvaka, crtica i krtica. Sve mi gori ovi tekstovi. Jbg.
No comments:
Post a Comment