The Alchemists: Three
Central Bankers and a World on Fire/Die Alchemisten: Die geheime Welt der
Zentralbanker
The
Penguin Press/Econ-Ullstein (2013)
"Wallstreet
je frekventna ulica koja počinje na groblju i završava u reci" - H.H.Mencken
Teza: Tehnički složena i kompleksna
rešenja ne mogu da se prepuste u ruke demokratskih institucija. Nekoliko
fragmenata i razmišljanja o knjizi novinara Washington Posta.
U kolevci demokratije, Grčkoj,
umrla je demokratija. Evropa je preživela. Koliko dugo? Istorija centralnih
banaka je i istorija civilizacije, istorija učenja na greškama prethodnika. "Kako
organizovati pravednije i bogatije društvo, da bi se korak po korak, dostigao jedan
bolji svet?".
Jean-Claude Trichetu,
Mervynu Kingu i Benu Bernakeu, guvernerima centralnih banaka Evropske Unije,
Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država, u uvodu nemačkog izdanja
knjige Alhemičari, pridružilo se i
ime Axela Webera, šefa centralne banke Savezne Republike Nemačke.
Razlog za to je verovatno
Trichetova izjava da možda svi Nemci ne veruju u Boga, ali zato svi veruju u centralnu
banku. Velika ekonomska kriza 2007 i 2008 godine, delom je posledica
zakazivanja mehanizama koje uspostavljaju i kontrolišu ove ustanove.
Upravnici ovih centara moći,
sastaju se jednom godišnje u Jackson Hole u Wyomingu, na rubovima globalnih
konferencija i pre svega u Bazelu, gde šest puta u dvanaest meseci ne razmišljaju
o politici, zaboravljaju žestoke međusobne, stručne razmirice i nesuglasice.
Njihova delatnost je često meta raznih teorija zavera. Nepoznanica za većinu običnih
ljudi. Po pravilu, u pitanju su briljantni ekonomisti. Za razliku od ministara
spoljnih poslova, finansija ili odbrane raznih zemalja, koji često znaju i privatno
da se druže i van granica međunarodnih foruma i uspostavljaju privatne veze;
oni su ljudi koji u velikom obimu razmenjuju poverljive informacije i čuvaju ih
ljubomorno i pouzdano u vlastitim krugovima.
Raspolažu nesagledivim polugama
moći. Kontrolišući procente i promile kamatnih stopa, otkupljivanjem i refinansiranjem
državnih obveznica i drugim alatkama (štampanjem novca), u velikoj meri nezavisno
od vladajućih stranaka i struktura; uspevaju da održe blagostanje unutar
zapadnih društava, upravljaju investicionim ciklusima i stopama nezaposlenosti,
pokreću talase "protesta" na ulicama svetskih metropola, pa i nekih
manje poznatih mesta na planeti. Koja kao što smo i mi bili, dođu pa nestanu iz
žiže javnosti.
Metronomy
Prva centralna banka je
osnovana u zemlji koja je danas poznata po minimalističkom nameštaju i treš pop
muzici: Švedskoj u sedamnaestom veku. Primat, zahvaljujući kolonijama i
industrijskom bumu -preuzimaju Britanci pre oko 150 godina, da bi ih sa trona
zbacila američka Federal Bank - neposredno pred početak Prvog svetskog rata.
Zanimljiva je i priča o verovatno
najgorem predstavniku struke: Rudolfu Havensteinu, šefu Reichsbanke. Nemačka,
kao izvoznik železa, čelika i hemijskih proizvoda, mnogo pre atentata Gavrila
Principa na Franca Ferdinanda; osetila je "potrebu" za finansiranjem sukoba
koji je mogao da se namiriše u vazduhu. Havenstein je u jednom momentu sazvao rukovodioce
banaka i saopštio im odluku da se likvidna sredstva u periodu od tri godine
moraju duplirati i da novac mora da cirkuliše, umesto da leži u trezorima i
sefovima. U njegovim očima, rat je bio, ne samo sudar
vojski, nego i ekonomija. Poznato je kako se ta avantura završila. Poslednju
ratu ratne odštete pobedničkim državama u iznosu od 132 miliona "goldmaraka",
Nemačka je uplatila 2010. godine. O tom vremenu svedočio je i John Maynard
Keynes u klasiku: "Ekonomske posledice mirovnog sporazuma".
Neposledna posledica rata je bila galopirajuća inflacija koja je trajala sve do
Havensteinove smene 1923. godine. Ljudi su u očaju ulagali novac u predmete:
bicikla, mašine za šivenje, motorcikla, koncertne klavire. Sa džakovima na leđima
ili u dečijim kolicima, transportirali su novac za najosnovnije potrepštine. Sve
dok na scenu nisu stupili novi guverner Hjalmar Schacht i ministar finansija
Hans Luther.
Tokom tridesetih, nešto slično se desilo i
u Sjedinjenim Američkim Državama. Ogromna nezaposlenost, pad berze. Ljudi su se
umesto ugljem, grejali pšenicom i kukuruzom, seljaci su davali novac samo da se
oslobode rezervi. I iz tog perioda potiče naravoučenije da: "kad centralne
banke podbace, onda se i društva raspadaju".
Dramatična je i epizoda iz 1971. kad
predsednik Nixon, da bi izvukao ekonomiju iz propasti, odbacuje zlatne rezerve
kao podlogu za valutu. I pitanje je u kom su odnosu ratovi kao npr. onaj 1973
za jevrejski praznik Jom Kippur i nagli skok cene nafte za 70% sa fiskalnom
politikom, odnosno šta je čemu uslovilo i/ili prethodilo.
Pad Berlinskog zida, poseta Jovana Pavla II
Vašingtonu 1979, dobre i loše setve, prirodne nepogode, terorizam... i alhemičari.
Još 1933 filozof Karl Jasper piše da je
sudbina Nemačke "u starom sjaju, moguća samo ujedinjavanjem Evrope, da je đavo
egoistički i uskogrudi strah Francuza; paktiranje s njima je neizbežno". Ekonomista
Rudiger Dornbusch sa MITija godinama kasnije govori o Ugovoru iz Maastrichta da
Amerikanci i Britanci imaju tri teze: "Neće da uspe. To je loša ideja. Neće
da traje".
I stvarno neka pređasnja logika
je nemilosrdna. Neminovni "asimetrični šokovi" koje preduzima američki
Fed, čije su posledice npr. migracije radne snage sa jednog na drugi kraj
kontinenta, veoma je teško sprovesti u Evropi podeljenoj na nacije, istorije,
jezike i države. Kako ujediniti novčanike? Sačuvati varljivi mir?
Nisu u pitanju samo
transakcije i dilovi između starog i novog kontinenta pretnja svetskoj ravnoteži.
Postoje i krize koje dolaze iz drugih krajeva planete kao što se recimo krajem
devedesetih nelikvidna japanska ekonomija obrušila na ostatak zapada. Pre tog
pada, dvorište jedne carske palate, na tržištu nekretnina, imalo je veću
vrednost od ekonomije Kalifornije.
Japan
Jednoglasna odluka ili
"great moderation" iz 2010 guvernerima vodećih centralnih banaka:
·
prepušta kontrolu
prihoda i rashoda iz poreza
·
jasno ograničava
upliv politike
·
obezbeđuje
stabilnost cena
·
borbu protiv
spekulativnih potresa ograničava bez sputavanja tržišta.
Indikatori kriza se kreću
i prepoznaju u knjizi u ponekad bizarnim detaljima, sferama i dimenzijama. Nepojavljivanja
na konferencijama, jelovnici, afere sa sobaricama... Ogromna moć u rukama
nekolicine. Koju ipak čine ljudi. Alhemičari.
Rizici investiranja u
nerazvijene zemlje sa nestabilnim političkim sistemima pride, rastu i kao takve
na sebe ih trenutno preuzima američki Fed. Kina i Indija nemaju posebnu volju
da monetarnom politikom utiču na globalne procese. Kao ni Brazil, Meksiko, Južna
Koreja i Singapur. Trenutno. Rusija ne želi da razdvoji centralnu banku od političkih
faktora. Pa je kao takva još uvek neprikladna. Trenutno.
Svet se uglavnom drma od
posledica propasti velikih banaka, osiguranja i koncerna. Ekonomije PIIGS ili
GIPSI zemalja se krpe kupovinama državnih obveznica i dramatičnim budžetskim
dijetama. Svi bi da nađu u svojim teritorijalnim vodama, naftu ili nešto slično.
2011., sastanak šefa
evro-grupe Jean-Claude Junckera sa Jean-Claude Trichetom, četiri ministra
finansija najvećih država evro-zone i kolega iz Grčke, iako planiran u tajnosti,
dopire do oči javnosti. Odgovor na tadašnje pitanje: da li će Grčka da istupi
iz zajedničke valute; danas (svi mislimo da) znamo.
Real Estate
U dramatičnom opisu događaja
iz skorašnje istorije, Neil Irwin navodi procente, datume, sate, jelovnike... Neverovatno
zanimljiva knjiga. Napeta do samog kraja. Koji je naravno otvoren. I kad
zatvorite knjigu.
Dugovi vlada jedne države
se raspoređuju na pleća poreskih obveznika drugih država. Sistemi polako
srastaju.
Koliki su politički
ustupci za takve korake? To će da pokaže vreme.
Mart, 2014
No comments:
Post a Comment