A Sound Mind/How I Fell in Love with Classical Music (and Decided to Rewrite its Entire History) – Paul Morley
Bloomsbury Publishing – 2020/2022
Ostao sam dužan objašnjenje iz jednog od prethodnih prikaza. „Pop muzika nije muzika“ – znači po definiciji jednog od teoretičara kontrakulture da je pop muzika buka i tišina, ne i muzika. Knjiga Paula Morley pokušava da dokaže suprotno i da uspostavi kontinuitet između onoga što se dešava na koncertnoj sceni još od XVI veka pa na ovamo, sve do same sadašnjice.
Paul Morley u svojoj obimnoj lekciji iz rock novinarstva, piše o svojim iskustvima kao ideolog, konceptualista i tekstopisac projekta Art of Noise, top listama i ponajviše o Mocartu i Beethovenu koji su svojedobno mučili muku sa lošim recenzijama, naravno u njihovo vreme. Danas se ne može zamisliti klasična muzika bez diskusije o veličini njihovog stvaralačkog opusa.
„A Sound Mind“ obiluje citatima i imenima, kako klasike tako i savremenog popa. Za Morleya podjednako je velika misterija u požaru nestalog Black Ark studija producenta s Jamajke Lee Perryja, kao i velikih sinfonija, partitura, opera, baleta, komada za pijano, gudačke kvartete.
Morley se kao novinar ogrešio o mnoga imena kojima se odužuje ovom knjigom. Negativne crtice nisu izdržale sud vremena, ali ono što uporno tvrdim je da je i najlošija kritika bolja od nikakve kritike. Publicitet je potreban, potrebno je udaranje u zvono i na sva vrata, da bi se zagolicala mašta i znatiželja probirljive i razmažene publike.
Na samom početku dela, srećemo sa sa partiturama Erica Satieja, koji se smatra velikim uticajem na polju produkcije i uz Ravela i Debussyja, autoritetom koga poštuju mnogi autori savremene ambijentalne muzike. Ambijent je podjednako značajan i u najglasnijim i najtišim delima, tako da se povlači paralela između dirigenata velikih orkestara i najpoznatijih producenata u muzičkim studijima. Taj evolucioni proces prouzrokovan razvojem tehnologije i novim zahtevima sredine traje i dalje, znamo da najzanimljiviji albumi trenutno nastaju uz laptopove i u spavaćim sobama klinaca koje priče kao što je ova malo ili nikako ne interesuju i kojima je i ovaj kratki tekst suvišan i neinspirativan.
Pored intevjua sa Brianom Enoom, otštampani su i razgovori sa Johnom Adamsom, Harrisonom Birtwistleom, Gavinom Bryarsom i Oliverom Knussenom između ostalih. Pričaju o raznim periodima života, najznačajnijim trenucima privatno i u karijeri. Small talk velikih likova.
Priča ide dalje sa Gustavom Holstom, reinterpretaciji njegovog opusa u popu i sponama između tradicije i savremenoga. Brojne su liste dela, pesama i albuma za koje Morley navodi da obimno koristi osim pisanih izvora i Google i internet uopšte. Morley ističe da se u svojoj pomalo haotičnoj i vratolomnoj vožnji kroz vremena i stilove, oslanja na mape koje crta na papiru i blockchartove i koje su različitih karaktera i struktura i koje služe nameni.
Da ne zaboravim, knjiga je inspirisana i serijalom na BBCju, za čije potrebe je autor ove knjige upisao dva semestra studija kompozicije na Londonskom univerzitetu. Koliko je veliki izazov napisati kratku crticu za gudački kvartet i pri tome ostvariti nešto neponovljivo stoji na dobrih 100 stranica ovoga teksta. Knjiga je mogla da bude u pola kraća i zgusnutija, ali to je žrtva koja može da se oprosti. Ne zaboravimo da je veliki Greil Markus na 300 stranica meditirao o jednoj pesmi Boba Dylana koji se za divno čudo u „A Sound Mind“ spominje na samo par mesta. Spominju se i brojni gudački kvarteti, pored široko poznatih Kronos Quartet, koji se u živim svirkama služe i amplifikacijom, pa do manje poznatih, ali ne i manje kvalitetnijih Arditti Quartet, Klangforum Wien, JACK Quarteti i mnogi drugi..
Još jedna spona između davnih vremena i sadašnjosti je široka
i sadržajna analiza dela Islanđanke Anne Torvaldsdottir. Komični su opisi dodele
nagrada na Brit Awards gde se uz Andrew Loyd Webera, našlo mesto na i za Andre Rieua
i brojne zabavljače i interpretatore najpoznatijih dela klasike. Da se vratim
na Torvaldsdottir, Morley ne štedi reči pohvale za opus ove mlade kompozitorke
i opisuje kako je njena zvučna slika jako ilustrativan pojam za podneblje iz
koga dolazi. I kako su i drevni i moderni britanski kompozitori u muzici ovekovečili tmurno britansko tlo.
Celo jedno poglavlje priča je o klaviru, pijanu, nastanku dela za pijano, gradacijama, usponima i padovima. Dalje - priča se razvija u više pravaca. Preko AMM, Corneliusa Cardewa, Henry Cow, Slapp Happy i mnogih drugih velikih imena improv scene dolazimo do posle Mozarta drugog najprisutnijeg kompozitora Johna Cagea. Na svu sreću pošteđeni smo široke analize dela za klavir 4:33, ali i ona je tu. U nekim zdravim granicama.
Morleyev stil, što bi rekli, eliptičan je kao i u prethodnim ostvarenjima, kruži oko teme koju sebi zada, da bi se u najpovoljnijem trenutku na nju obrušio i razbucao je svojim spisateljskim talentom i znanjem erudite.
Za kraj jedan detalj iz priče o Gaviny Bryarsu i njegovom delu The Sinking of The Titanic. Na krstarici Titanic, navodno, svirao je nesrećnim bogatašima oktet. I opet, navodno, nisu prestajali da sviraju ni dok su tonuli u vodenu masu. Bryars je pokušao da zvukom i partiturama opiše kako bi to izgledalo da su nastavili da sviraju i u dubinama okeana. Tako da je i nečija nesreća opevana u jednom trenutku koji je za nekoga samo trenutak, a za druge čitava večnost.
Ne znam koliko će ovaj papir i kartonski omot: „A Sound Mind“ da preživi vremena, ali trpi veliku težinu reči koje se nalaze na njemu i vredi sveg novca.
Morley je teški radnik, prepun znanja koje 99.99 posto ljudi ne znači ništa i nikad ništa neće značiti. Svet je pun nepravde. Otkrio sam Ameriku za kraj ove male priče o "A Sound Mind".
No comments:
Post a Comment