Slušanje muzike koju su proizvele mašine – Richard Evans

 

Listning to The Music The Machine Make/Inventing pop 1978-1983 – Richard Evans

Omnibus Press – 2022 studijski

 

Zašto su autori i kritičari iz Britanije toliko fokusirani na britansku muzičku scenu, pitanje je za neku drugu i bolju priliku. Tamo se ogroman novac i dalje vrti oko popa, jaki su sindikati, scena je bogata i raznovrsna, engleski jezik je rašireni vid komunikacije u celom svetu.

Krajem prošle godine pojavila se jako zanimljiva knjiga Richarda Evansa o razvoju popularne muzike sa pojavom novih muzički instrumenata, pre svega sintisajzera, a potom i sekvencera i drugih pomagala u studiju. I da nije toliko britanska, mogla je da bude i najbolja knjiga u širem smislu. Ovako ostaje da žalimo što ćemo na neko takvo integralno izdanje još da čekamo.

Kao što je i za očekivati, Evans, čovek koji vodi fan klub benda Erasure, a poseduje i zavidno iskustvo radeći za poznate firme i etikete kao što su MTV i Factory, piše o britanskoj sceni i britanskim top listama i počecima elektronike u tom domenu. U ovom 520 stranica dugom tekstu, nije mogao da izbegne uticaj Nemaca, kao što su DAF, Kraftwerk, Trio, Conny Planck, a ni Amerikanaca kao što su Sparks, Devo, Artur Baker i neki drugi drugi. Ipak, sve je to jedna „lokalna“ priča, priča likova iz iste ulice i koliko god se autor trudio da sagradi za čitače jedan objektivni svet sazdan od novinskih članaka, intervjua i slušalačkog iskustva, lokalno preovladava.

I. Sve je to jedan đavolji krug. Muzički sindikati brane prava radnika u studiju, tako da se npr. samo njihovi članovi mogu da pojavljuju u tada veoma popularnoj emisiji Top of the Pops. Emulatori, koji su na početku bili jako skupi, kao npr. Fairlight morali su da opravdaju sredstva uložena u njih. Posedovali su ih samo bogati, studiji i teški entuzijasti. Mogli su da oponašaju čitave orkestre i naravno da su se studijski muzičari osećali ugroženima. Rad u studiju bio je jako skup i zahtevan, tako da su ne retko originalni muzičari ustupali svoja mesta profesionalnim anonimnim kolegama, ili iskusnijim kolegama iz drugih bendova. Ili mašinama. Jako ilustrativan primer je album „Sweet Dreams“ Eurythmicsa na kome su uz duo Stewart/Lennox učestvovale i veličine poput Jaki Libezeita i Holgera Czykaja iz kelnskog benda Can i Roberta Goerla iz DAFa. Avangarda, anderground i mejnstrim, gurali su jedni druge, podele i granice u publici nisu važile i za autore i izvođače. Lično, zanima me da li postoji neko ko je u stanju da prati i sluša samo jedan pravac i jedan žanr.  

Sama elektronika svoj put ka top listama popločala je u megauspešnim singlovima Popcorn Gershona Kingsleya, Hot Buttera i albumima Wendy Carlosa. Ne mogu da se izmere hvalospevi naspram pionirskih koraka u nešto većoj meri Briana Enoa, koji je počeo na prvim albumima Roxy Musica, zatim solo i kao producent, i u nešto manjoj meri i stidljivije zvezde vične promenama i transformacijama - Davida Bowieja.

Dela naučne fantastike J. G. Ballarda su postajala deo virtuelne stvarnosti i svakodnevnice „The Normala, Bugglesa, Cabaret Voltairea, Joy Divisiona, Throbing Ghristlea“ pre nego što su neki drugi našli put do top lista i širih masa.

Nezahvalno je izdvajati imena iz ove knjige poimenice, stvarno je tu mnogo truda i rada više nego očigledno. Počevši npr. od analize skromnih i preskromnih Simple Mindsa koji nisu očekivali toliki komercijalni uspeh, pa recimo preko prikaza karijera Heaven 17 i Human Leaguea koji su od laika postali teški profesionalci. Veoma veliko mesto u knjizi zauzimaju Soft Cell koji su megahit obradom Glorie Jones „Tainted Love“ navukli armije tinejdžera na sintetizovani zvuk.

Priča je smeštena u 5 godina u kojima su časopisi NME, Melody Maker, Smash Hits, pa i-D, Face i još par drugih nedeljno i mesečno pokudama i hvalospevima obasipali singlove koji su dospevali u njihove redakcije. Od kritike prvog velikog koncerta Duran Durana sa heavy metal gitarama i solima na klavijaturama, pa do „pljuvanja“ singla „Blue Monday“ New Ordera, koji je danas već antologija, vidi se da pravilo da je i najgora kritika bolja nego nikakva kritika i uvek više pomaže nego što odmaže. Tada napominjem, nije bilo interneta. Novine, small talk i TV su bili glavni izvori informacija.

Dalje. Za veliki uspeh Tubeway Armyja i Gary Neumana zaslužne su delom i veoma uspešne provokativne kampanje njihovih etiketa. A čovek je slučajno čuo zvuk klavijatura u nekom studiju i odlučio da ih primeni. U moru imena koja su utisnuta u temelje i moje mladosti moram da izdvojim band Japan, Jansena, Barbierija, Karna i Sylviana. U više navrata knjiga se bavi i njihovim razvojem i putem od tinejdžerskih zvezda do ozbiljno shvaćenog benda. Lične trzavice su ih nažalost odvojile od veće publike, ali brojni projekti i solo albumi potvrdili su njihov barokni talenat i težak rad.

Tu su o Orchestral Manouvers in the Dark koji na nagovor prijatelja počinju da se ozbiljno ponašaju i kulturno oblače. Više pošalica nego pesma „Enola Gay“ postala je veliki hit, a njihovi albumi stvarno obiluju kvalitetom i za ozbiljnija slušanja. Moda je bila i ostala veoma bitan i važan deo koncepta mnogih likova na bini.

Zabavna je i donekle dobro poznata priča da je iza „projekta“ Silicon Teens i megauspešne obrade „Memfis Tennesee“ stajao sam samcat likom i bradom Daniel Miller vlasnik etikete Mute Records. Kada je stigao poziv za nastup na Peel Show i Top of The Pops, nekako se skupila ekipa za scenu, sve je bilo jedna velika šarena laža. Čitava priča o dva mladića i dve devojke iza imena Silicon Teens.

Ako se samo podsetimo kako su Ultravox divlje i raznovrsno zvučali sa vokalima Johna Foxxa da bi prešli u hladnu i softistficiranu elektroniku sa Midgo Ureom na mikrofonu, a potom krenuli opet nazad ka gitarama i koncertnom zvuku, vidi se koliko je varijacija moguće izvesti upotrebom električnih klavijatura. Brian Eno je jednom čak predvideo da će gitare da nestanu i da će sve preuzeti mašine.  Danas kad vidimo liste hitova na Spotify i Apple music vidimo da nije bio daleko od istine. I zaista mašine i algoritmi produciraju i komponuju zvuk iza koga se kriju svezde Disneya i K-Popa. Navlačeći i najveće skeptike da poslušaju ove surogate.

Poslednji deo knjige bavi se 1983om godinom, kada su u jednom periodu na američkoj top 40 bila 18 imena sa britanske scene. Amerikanci su prihvatali sve redom jer se zna da su oni bili taj inicijalni eksploziv koji je aktivirao ovaj vid kontrakulture u nebrojeno mnogo različitih pravaca. Može se reči da je osnova do pojave sintisajzera bio bluz, možda je bio country, rok end roll. Mašine i tehnologija  ponovo su izmešale karte. One i danas diktiraju pravce i razvoj popularne muzike.   

Na kraju, pridružio bi se mišljenju velikih autoriteta Simona Reynoldsa i Diedricha Diedrichsena. Sve je ovo bio i ostao pop. Iz najvećih grešaka i zabluda nastaju hitovi sledećih generacija. Generacija koje dolaze za nama i iza nas.

Pop will survive.