Es interessiert mich
nicht, aber das kann ich nicht beweisen
Hoffmann und Campe (2013)
Pevač, gitarista, autor, (anti)lider i vođa,
hamburških Die Sterne i njegov literaturni prvenac. Na koricama knjige stoji natpis "Roman".
Harizma? Kao takva? Ne zanima ga, ali da dokaže? To ne može. Verovatno.
Spilker je, možda i verovatno,
jedan od najboljih nemačkih tekstopisaca među muzičarima i najbolji autor među (re)interpretatorima.
Što ne znači, da je ujedno, manje dobar muzičar i manje dobar interpretator. Iako
to sve ponekad i skoro uvek, zvuči, kao da mu je puna kapa svega.
Njegov bend Die Sterne, previše
su Nemci da bi bili internacionalni, čak su previše Nemci da bi bili poznati,
priznati i popularni u Nemačkoj, previše Nemci, da bi bili Nemci. Ujedno, sadržajem,
stavom, a i po zvuku, tako su internacionalni i univerzalni, da je veoma teško.
S njima? Bilo gde? I. Bilo kuda? Krenuti. Zavoleti ih. Ali ako vam je tako nešto
pošlo za rukom, da ih zavolite, nekako i na jedvite jade, onda vam je svaki
njihov novi korak, snimak, nastup u komšiluku - važan. Pa i neke stare stvari
koje ste hiljadu puta preslušali, ali ih još niste otkrili. Čine vam se
poznatim i nepoznatim. Bliskim i udaljenim. Istovremeno.
I tako su ležerni,
bistri, pametni, mladi (iako nisu više mladi, jer ni vi više niste mladi), očajni
(u svom očaju)... i ko zna šta još? I šta ne? Više. Kao što i sami u jednoj
staroj stvari kažu: "Hiljadu godina posle, još uvek ništa nije jasno/osim
da je polako svima postalo svejedno/Šta se desilo na početku" ("Anfang
verpasst"/"Propušten početak"). I naravno da vam nije svejedno
kad tako nešto čujete.
Literarni debi pevača Die
Sterne, nije prošao slavno u dnevnim onlajn i oflajn publikacijama. Prošao je neslavno. Kod kritike. Priča o
grafičkom dizajneru koji osmišljava omote muzičkih albuma i koji usred hronične
besparice, gubi krov nad glavom, koga ostavlja voljena osoba i koji u konačnoj
završnici, umalo, gubi i samu glavu - u prenesenom značenju i jeste priča u
prenesenom značenju. Priča u potrazi za značenjem. Nema tu velike gestikulacije,
efekata, postprocesinga. Jednostavne konstrukcije, ispaljene iz glave u ekran, očigledno
nisu previše ni ulepšavane ni poružnjavane. Autorski
ujednačenim ritmom i tuti tuki, teku, kao i dani ispred tastature. TV-a.
"Spikerka predviđa
porast broja novorođenčadi u Hamburgu krajem sledećeg leta. Daljinski opet ne
funkcioniše. Ustajem i izvlačim utikač."
Kraj kratkog i bolno skromnog romana. U negativnom smislu. Skromnog. U pozitivnom
smislu. Bolnog.
"In Einer Nacht Wie Dieser"
Maj, 2014
No comments:
Post a Comment