David Albahari - Male priče

Čarobna knjiga (2013)

"...stoje malo dalje i gvire kroz prste."

(Ne)pažljivo sabijanje reči, koje se poput harmonike razvlače u osmeh i zadovoljstvo.   

Da li je pisanje nudizam? Čitanje voajerstvo i egzibicionizam? Verovatno u istoj meri koliko su to ćutanje, ... , i ,..., i nepisanje. Odaju nas postojanje i nepostojanost. Svi smo odveć ogoljeni, tačno otkad smo prepustili vatru koju smo naložili u prvobitnoj nastambi - pećini, da sama plamti, tinja, neprestano nas doziva, opominje i dogoreva. Većina će u toj zbrci nagonskim, svesnim i nesvesnim podsticajima na višeznačnosti, pre nabasati na neku lažnu i varljivu pomisao, nego na suštinu koja se (ne)namerno, ogoljena do kostiju, smrzava između zareza i tačaka. Priključak za život, ono pre i ono posle. Ako ih ima.

U Albaharijevoj zbirci zadataka iz aritmetike minimalnog i maksimalnog pristupa stvarnosti i onoga što se iza nje "krije", "junaci prepoznaju nadmoć sudbine". A kukavice verovatno "pobeđuju". Kako čitati "male priče" izvan bilo kakvog konteksta? Listanje uz pomoć poveza za oči? Neotvaranje izdužene i spljoštene papirne opeke i posmatranje vetra na goloj betonskoj pisti. Neodolevanje. Nerazumevanje.

Neke su rečenice sećanje na detinjstva. Neke odblesci pronađenog u novinama, na netu ili ko zna gde sve u mnoštvu podataka, iskrojene u rane, kasne i one sate između. Neprimećenost je vrlina i obaveza, aforizam koji nikoga ne uspeva da nasmeje. Ili bar zamisli. D.A. je uspeo i uspeo se. Danas prestravljen posmatra sa visine. Sve nas. Iako tog straha verovatno ni sam nije svestan. Verovatno zato što ga je i on sam na neki način kreirao. Začeo, pa načeo.

Koji su to vrhunci? Mnogo ih je i malo. Ne vidim ih iz nizine od nagomilanih oblaka.

Tajne i ako je ima, "...iz nje ništa ne dopire, čak ni tišina." 

U jednoj rečenici sve bi bilo jednostavnije (iz)reći. Pa onda u svim ostalima poreći.   

 Portsmouth Sinfonia

Lazar Džamić - Cvjećarnica u kući cveća

Heliks/Jesenski i Turk (2012)

"Hip, sgniff, gnam, munch, munch, gnam, sgnaff."

"Moćni simboli su ideje, a ideje su energija." (Džon Hegarti)

Odlično i jednostavno napisano, bez mnogo, t.j. s malo nepoznatih podataka, maštovito i većim delom nepretenciozno. Tako bi se ukratko moglo opisati uživanje u ovom ne prevelikom tekstu sa obiljem primera i ilustracija. Bilo bi dobro da se više ovakvih kratkih i jezgrovitih dela pojavljuje, ako ne svakodnevno, onda bar u mesečnom turnusu, u aktuelnoj produkciji. 

Više u alegoričnom faktografskom, nego u faktografskom alegoričnom smislu, autor se podeća na vremena i mesta koja su ponekad (ređe) opšta, a ponekad (češće) vrlo određena. Glagolska, pridevska i imenična društva o kojima možete nešto više da saznate, ako CUKC uzmete u svoje ruke, koje ste pre toga oprali i osušili, danas su praktično deo svake moderne zajednice i dobro se uklapaju. Bez njih naime ne funkcioniše nijedna razumljiva i smislena rečenica. 

Sad, nekome je potrebno više, a nekome manje mašte da uz strip Alan Ford, koji je tema vodilja knjige, ubaci u igru Teslu, Ivu Andrića i Duška Kovačevića, ili da odlutamo još dalje, Benny Hilla, Žan-Pjer Ženea i Pitera Selersa. Ali zašto kočiti maštu? David Byrne je za smisao muzike u knjizi "How Music Works" rekao da se savršeno uklapa u izvesne (njemu poznate) šeme, pa verovatno je takav isti slučaj i sa humorom. (Tu sam prestao da se smejem.) Naročito u prvih 75 epizoda stripa koji je nastao pod palicom dua Magnus i Bunker.  

I ako je AF bio "inspiracija, realizam", a Zagor, Blek Stena, Mandrak, Fantom "aspiracija, eskapizam", onda će svako ko je bio deo tog sveta posle čitanja ove knjige da zaključi ne samo da je "bio", nego da hteo, ne hteo, to još uvek "jeste" i još dugo vremena će da bide.

     

 Grant McLennan

Nebojša Krivokuća - Trideset i devet pesama

Booka (2013)

" sećanje iza sećanja"

"Klizi niz obalu", ali i zaranja i izranja prilično duboko, uvek kad se za to ukaže prilika.

Moram priznati, a zašto ustvari moram, Priznajem da sam uživao i u ovoj knjižici. Jasno i nepretenciozno, kako ja godinama pokušavam, a ne polazi mi za rukom, Krivokuća se podseća pesama koje su obeležile njegov život, a i živote osoba sa kojima je/smo povezan/i. Preko pesama ili obrnuto ili kako već, nije ni važno. 

Tu su i mejnstrim i andergraund i domaći i strani "hitovi", koje igrom slučaja uglavnom i sam poznajem, ili bar mislim da poznajem. OK, poznajem na svoj način. Moja lista pesama bi kao i kod većine "zainteresovanih" bila nešto drugačija. Tako bi se umesto "Čakaj me", Lačnog Franza, odlučio za "Ko si rdeče zvezde šivala". Umesto "Music is a Princess", podjednako cenjenih i poštovanih, Prefab Sprouta, odabrao bih "Hey Manhattan!". Kod Death Cab for Cutie, bi mi odluka mislim najteže pala. Neverovatan opus.

Pažljiva i analitički nastrojena publika, verovatno će uživati u mnoštvu zapažanja i intimi koja se u ovoj vožnji svetskom diskografskom scenom odvija. Meni lično, dovoljno je vreme provedeno uz tih 157 stranica. Sad se već "odmaram" uz poslednjeg Pynchona.

I pored drugačijeg ukusa, a svi ukusi su da ponovim, individualni i različiti i zbog toga po Byrneu liče, ne smeta da podjednako volim da slušam Sabbathe, La Stradu, Sylviana, PSB, Bauhause, Idole... Koga najviše? Pojma koliko imam, toliko i nemam. "..zašto pričam sa sobom sam?". "Ah, što ćemo ljubav kriti...". "...a gde bi nam bio kraj, još da smo se za ljubav borili...". Ovo poslednje je naravno samo vic.

Decembar, 2013