Slavoj Žižek - Quer durchs Reale

Kroz realno u potpunosti/Razgovori sa Fabienom Tarbyjem

Passagen Verlag (2010/2012)

"Moj vlastiti projekat je uvek bio da se vratim filozofiji."

Genetski modifikovana levica. Gledano iz laičke paralakse. Po-vršni/-grešni pop prikaz.

Običan čovek (, ne filozof,) ne može ni ovaj put da se otme utisku da se kod Žizeka mnogo toga dešava u "pseudo" spektru i ispitivanju terena/izdržljivosti tokom praćenja teksta. U trenucima kad se približava(mo) opipljivijem, konkretnijem zaključku ili kad ga u ovom slučaju/delu (pot)pitanjima na tanak led "realnog" pokušava da navede filozof Fabien Tarby, dešavaju se po pravilu nagli obrti, okretanje "bezopasnijim" temama kao što su seks, filmovi, dnevna politika, bestseleri... što je i najuzbudljiviji deo prilikom čitanja (za običnog čoveka, ne filozofa). Posle tog obavezno sledi padanje intelektualnog pritiska u minus beskonačno, načeta misao se do sledećeg poglavlja samozaglavi u domenu provokacije/spektakularnog. PR-ovokacija je definitivno teren na kom se Žizek odlično snalazi, ono zbog čega je ovaj šezedesetčetverogodišnji Slovenac popularan i van dometa svoje struke, a prilično omražen i osporavan u delu akademske zajednice.

Sam tvrdi da je jedan od limita njegovih dosadašnjih istraživanja paralaksa, antidijalektika, šta god mu to značilo.

Najkonkretniji je po pitanjima svog porekla i fenomena intimnog doživljaja socijalizma i razbijanja Jugoslavije (iznutra?). Ti su mu odgovori nekako i najbliži opšteprihvaćenim važećim stereotipima zapadnjačkog društvenog ambijenta. Koji ga zbog tih stavova verovatno i glanca u zvezdicu na mamuzama svojih kaubojskih čizmama.

Dobar sluh, vid i njuh u svakodnevnoj komunikaciji van granica jugoistočnog Balkana mu ne može niko osporiti. Istančanim čulima se i sam diči kad opisuje vožnju taksijem negde u Indiji; kad mu vozač postavlja zagonetku na koju on uspešno i ekspresno replicira: "Sigurno poznaješ čuvenu fotografiju Gandija, starog Gandija, kad ide od sela do sela u svojoj jednostavnoj odori i sa svojim štapom? Šta to znači?" "To je skroz jasno. To znači da želi da ga u sledećem selu mladi momci jebu u dupe. Inače to mora sam sebi da učini, svojim štapom, naravno." Taksista zaustavlja vozilo, izlaze obadvojica, da bi ga, kako se ispostavlja simpatizer lokalnih komunističkih gerilaca, Naksalitista, očigledno umoran od politički korektnih priča turista o multikulturalizmu oberučke prigrlio k sebi.

Na početku filozofskih raspredanja, Žižek divani o psihoanalizi i pojašnjava Lacanov ključ za čitanje, koji i nije ključ u kome čita dela drugih autora, nego možda samo gledanje kroz raster, ključaonicu iz različitih perspektiva, da bi posle i samog Lacana i njegove učenike napao u nekim stavovima. Hegela dalje čita kroz Lakanovu ključaonicu, da bi posle kroz Hegelovu ključaonicu čitao druge (Deleuzea npr.), da bi, kad mu dosadi, krenuo da se igra (rečima): "histeria-history" i drugim čigricama i doskočicama... Teoretska istraživanja nalaze potvrdu u kvantnoj mehanici, u kojoj nije moguće odrediti na kojoj se poziciji nalaze talasi/delići čestica. Ko se (bolje) razume u materiju (ja ne), taj će verovatno da se propituje kroz pojmove "imaginarnog, realnog i simboličkog", recimo u kontekstu "vernosti", kako u filozofski sledbeničkom, tako i u drugim aspektima "imaginarnog, realnog i simboličkog" zivota. Ako život može da se poveže sa "imaginarnim, realnim i simboličkim".

Izvlačenje iz konteksta i retekstualiziranje, nesto u čemu je poetski gledano Žižek majstor, zbunjuje npr. kada na jednom mestu govori o Hegelu i kraljevima koji su samo kraljevi i ništa više, a potom nekih 60 stranica kasnije o ukidanju klasa, kasti koje bi po nekoj negativnoj logici morale da budu klase, kaste i ništa više. Ali to je samo razgovor. Francuska revolucija, koja naravno nije bila krvava, posmatra se sa znatno manje kritičnosti od recimo Njegoševe kulturne i oružane borbe za slobodu, koja je odjedanput nelegitimna, iako znamo da gandijevske metode nisu tada puno pomagale protiv osmanlijskih vladara.

I sam na neki način skriboman, primećuje da je Derrida pisao knjige po stilski istom dekonstruktivističkom obrascu i zbog toga je mogao tako mnogo da piše. Po običaju, stari favoriti: Mao, Lenjin, Staljin, spominju se sa manjkom kritičke distance i perverznom dozom nostalgije, dok je Chavez, verovatno zato što se ne zna u koju fioku njegov simptom da se smesti - mit za porugu.

Kontingencija, kao jedna polovina definicije slučaja, koji opet može da se tumači i kao slučajnost po Žižeku apsolutno postoje, što mogu da potvrde i učenja savremene nauke. To njegov veliki prijatelj Badiou osporava svodeći, prosto rečeno sinhronicitet, na matematičku formulu. I po pitanju religije, ubeđeni ateista neprekidno priča i izlaže svoje poglede, očigledno u pokušaju da zaustavi vreme -neprestanom pričom. Kritički posmatra svaki fetiš kao oblik odnosa prema predmetima. Tvrdi da za njega novac ne poseduje nista magično.

Politika. Po Hegelu deo istinitog univerzuma, ne nečega lošeg, beskonačnoga, nečega što se stalno i iznova pronalazi. Konačno i priznanje frustracije da je u današnje doba, paradoksalno, teže nego ikad pronaći nešto novo, nešto za sta se isplati boriti. I tu je Žižek jednostavno ono što najbolje ume, neko ko interpretira i ne pronalazi ništa novo u shvatanju večnosti u njenom večnom ponavljanju. Neko ko sa džepnom lampom hoda po antikvarnicama sećanja. Neko ko često ubode dobro pitanje, ali retko i tog pitanja dostojanstven odgovor. U najboljem slučaju izleti mu neka efektna doskočica, aforizam ili reklamni moto.

Iz ove perspektive mu izgleda tragikomično to što je pripadao "Liberalno-Demokratskoj" partiji i usput upoznao većinu političara sa slovenačke političke scene. Svi do jednog su korumpirani i verovatno nesposobni. Na pitanja domaćih novinara odgovara provokativno. Recimo da je njegov politički ideal "Pol Pot". Napadaju ga kod kuće i s leva i s desna i iz centra. "Nacional-nihilist". Nihil-nacionalist. On potom poznatim dijapazonom đonova pokušava da nagazi (u Francuskoj popularnog) Kusturicu, potom i (ne u Francuskoj popularnog) Njegoša. "Državni režiser". Pri tome ne govori o ulozi koju sam igra ili režira? Verovatno slabljenje/kontrolisanje levice, s leva i s desna i iz centra. "Levica 20. veka kao čist državni socijalizam je prošlost. Stvari moraju iz osnova da se započnu." Džaba ste rušili.

Razvodnjanje: Lars von Trier, Sloterdijk, Debord, Lynch, Kung Fu Panda, Avatar, Star Wars, bioskop koji najviše od svih umetnosti nosi "hegelovsku dimenziju nesvesnog.", Cassavetes, Kieslowski, Hitchkok, Karadžić (ne u Francuskoj popularan), Bigelow, Lanzmann, Coppola...

Žižeku se između pomisli o životinjama koje nisu ništa drugo, nego nego ljudska bića, samo preobučena u životinje i ljudima kao maskiranim životinjama, ipak odlučuje za ovu prvu.

"Čovek je životinja kojoj je potreban gospodar". (Kant)

Sa ovakvim Žižekom, definitivno: "A new world is" not "possible". Što možda za njega i nije tako loše. Ako se ne varam, to mu i jeste trenutno cilj.   

   

   

Decembar, 2013