Byung-Chul Han  - Transparenzgesellschaft

ili

Transparentno društvo

 

Matthes & Seitz Berlin (2012)

"Transparentno društvo je društvo bez pesnika, bez zavođenja i bez metamorfoze... pesnik... se protiv golih činjenica suprostavlja artefaktima i antifaktima."

 

Odstojanje i stid se ne uklapaju u sliku kapitala, komunikacija i informacija. Svet se ubrzano ogoljava. Prvo čitanje ide glatko, a posle drugog ništa nije jasno... ipak... "I like".

"Živim od onoga što drugi ne znaju o meni", citat Petera Handkea kojim počinje ovo kratko delo južno-koreansko-nemačkog profesora filozofije i teorije medija, sintaksom se, levo-desno-gore-dole, savršeno uklapa u kod kratkih rečenica koje se dugo čitaju i o kojima se razmišlja u nedogled. Kritika javnog života u kom svi manje više učestvuju. Neko manje dobrovoljno. Neko više dobrovoljno. Neko zlovoljno.

U suštini, ne bavi se ni manje ni više kvantitetom. Ni manje, ni više. Da konačno stane ova perverzija reči... Bavi se sveopštim trendom ogoljavanja.

Pridevi koji se najčešće ponavljaju u poglavljima: Pozitivno-/Izlagajuće-/Evidentirajuće-/Porno-/ Ubrzavajuće-/Intimno-/Informaciono-/Razotkrivajuće-/Kontrolisano-Društvo su opsceno, pornografski. Deluju nadmoćno u moru pojmova koji im se suprostavljaju, koje ogoljavaju. Fotošopirane guzice u tangama na twitteru u pauzi za ručak ne pospešuju lučenje pljuvačnih žlezda. Pogled kroz prozor na gradilište zaraslo u šikaru; daleko bolje utiče na apetit. 

"Ni istina, ni privid nisu providni. Potpuno providna je samo praznina. Da bi se proterala ova providnost, u protok se pušta masa informacija..." u kojoj se providnost i dalje nazire i koja i dalje uspešno krči svoj tok.

I vreme koje se provodi u pisanju ovog ne-prikaza je "vreme bez sudbine i događanja". Ono što budi nadu ostaje izgubljeno u prevodu i javnom prevozu (mestu čitanja knjige). Ne može ni da se objasni, ni opiše. To je ono što autor ne zna o sebi, papir i slova ne znaju o sebi. Tastatura i prsti ne znaju jedni o drugima. Razmišljanje bez računanja i logike, iako će i to jednoga dana da svedu na hemijski proces, proglase manje-više, zdravim, bolesnim, korisnim ili suvišnim. Suprostavljanje brutalnom sloganu berze singlova Meetic: "Jako je lako biti zaljubljen i ne patiti".

Digitalna fotografija je i pored sve granularnosti uništila negativ, postala pornografija koja zatire eros i seks. Postala izlog tela i duše. Na kojem stoji cena: ništa. "I like". Transparentnost svaku tajnu proglašava dijaboličnim i opasnim presedanom.

Telo postaje glatko meso. Kad svi saznaju tajnu. "I like".

Kraj teatarske predstave. Sloboda skida masku i istovremeni, ni manje ni više, žrtve/zločinci, prepoznaju je kao imaginarnog policajca, carinika, kontrolu. "I like".

     

    

Januar, 2014