Ivan Ivačković - Kako smo propevali - Jugoslavija i njena muzika

Laguna (2013)

"Ako je to rešenje/promeniću bravu na vratima/ako je to rešenje/oteraću te inatima
Al' ne znam kako /da te iz srca izbrišem/kad pomenu ti ime uzdišem
Ko duh iz lampe se pojaviš/al' nikad želju mi ne ispuniš/da iz mog srca ispariš

...

reci da je kraj/al' nesvesno/padam ti u zagrljaj" - Duh iz lampe/Jana

Istoriju muzike sa prostora bivše zajedničke države, mogla su da ispišu i imena: Padot na Vizantija, Doktor Spira i ljudska bića, White Rabbit Band, Sexa, Rokeri s Moravu, Trobecove krušne peći, Borghesia ili Bora Spuzić Kvaka. Bila bi daleko zanimljivija. Iako bi to danas retko ko hteo/mogao/voleo da kupi/čita/prizna? Ova knjiga uspešan je kompromis između komercijalnog, konvencionalnog i njihovih antonima. I po ko zna koji put, pitamo se, da li je i onda, 90 "i neke", kompromis bio moguć?

Treća knjiga novinara Ivana Ivackovica, hrabar je i mudar potez. Duh je napustio lampu. Na osnovu pročitanog, teško je proceniti da li je (danas) autora bolje oslovljavati sa "gospodine" ili "druže"? Ta (hrabra i mudra) perspektiva doprinosi izoštravanju slike i panoptikuma, zbog kojih je i posle dve decenije od raspada SFRJ jako teško nepristrasno pristupiti ovoj materiji, a ne nositi emitivni naboj i to samo zbog porekla sa ovog "trusnog područja". Pera, mača i tastature, latili su se i mnogi stranci, ali sa katastrofalnim rezultatima.

Slovenske antiteze u analizama karijera Vice Vukova, Bore Đorđevica i Prljavog kazališta, iako prividno zaokružene završnim rečima i pledojeima, ostaju nerešene. Moralna odluka je prepuštena publici, tj. publikama. Smehotresna je epizoda o ljubavi Dine Merlina prema partizankama i žalu što uniformisane cure "više ne prolaze našom ulicom". Kao što znamo, Dinu se želja konačno ispunula. Danas je Baščaršija puna partizanki. I kad je u pitanju politička korektnost, nešto što ne bi postojalo u definiciji popa, kad bi definicija popa postojala, zamka je u koju Ivačkovic, bar prividno, ne upada.

Koristeći izjavu Šabana Bajramovića: "Više volim da sam Ciganin nego Rom...", ovo prvo: "Cigan" konzekventno preovladava u celom tekstu kad se spominju "Romi" i romska kultura. Pravoverno, kao što to stoji i u imenu pratećeg benda Jimija Hendrixa: Band of Gypsys ili naslovu Bregovićevog albuma "Šampanjac za Cigane". 

Jana - Duh iz lampe

Ivačković je najnadahnutiji kad elaborira o Lepoj Lukić i Branimiru Štuliću. Prvom zbog inspirativne karijere, hitova i biografije, drugim zbog opsednutosti Beatlesima, hitova, odličnim ljubavnim i političkim tekstovima. Lider Azre je posle albuma "Kad fazani lete" izgubio brojnu publiku, ali učvrstio lični integritet, distancirajući se od kritike i oreola prolaznih zvezda. Tako da se sa ove vremenske udaljenosti čini da je jedini zasluženo ostao na pijedestalu koji je svojeručno i s puno muke izgradio. Za svako divljenje i poštovanje je njegova odluka da ne nastupa dalje. Principijelnost koja može još retkima da se pripiše. Možda još Oliveru Dragojeviću i Mišu Kovaču i njihovom odbijanju da pevaju u Srbiji.

Indikativan podnaslov "Jugoslavija i njena muzika" podvlači da se ovo publicističko delo ne bavi ni popom, ni domaćim kantrijem, a ni rockom i turbo-folkom kao njihovim podvrstama, nego kompletnom zvučnom podlogom države koje nema više na i u pasošima. Ima je na papiru, internetu, vinilima i kasetama, buvljacima i ko zna gde sve još, ali s tim probušenim pasošem može da se putuje jedino još u sećanjima.

Overdose

Delovi izdvojeni i ispisani velikim slovima, verovatno će da budu zanimljivi publici od 11 do 33 godine. Realno, knjiga je napisana za publiku od 33 do 55 godina, a ako bi dalje išli sa klasifikacijom, za njen nastanak najzaslužniji su oni od 55 do 99 godina. Zato jer nismo slušali starije od 99 godina.

Da li vredi čitati? Vredi. Pamtiti? Možda, ali verovatno tek od sledećih izdanja. U ovom je zebeleženo da je Miladoyka Youneed makedonski bend, "Titanik" - iako objektivno najbolji u karijeri Rambo Amadeusa - "solidan...", jedan od najlepših albuma ikad - "Na svoji strani" Lačnog Franza - potpuno je izostavljen, Sarajevski Mik Džeger "doktor novoprimitivne etike na univerzitetu u Kostolcu"... Nadajmo se da će bar materijalne greške da budu ispravljene. 

Lacni Franz

Šta još da se doda? Turbo folk svoj uspeh i svoju žilavost duguje verovatno zahvaljujući takvom narodu i njegovoj "materijalnoj nadgradnji", a "duhovna baza" popa (i rocka) i pored velike Yu grupe, dolazi ipak iz inostranstva. Prvo Shadowsi, pa onda i Stonesi, čije pominjanje u knjizi prestajem da brojim od cifre trideset i tri tačke.

Šteta, Električni orgazam je mogao da postane domaći Primal Scream... Mislim da su za ovakav lom i rasulo na sceni, pomalo krivi i kritičari, kako u zemlji, tako i u ostatku slobodarskog i nesvrstanog sveta...

...kraj referata.

   

Januar, 2014