Nur was nicht ist, ist
möglich: Die Geschichte der Einstürzenden Neubauten – Max Dax/Robert Defcon
Bosworth
Edition/The Music Sales Group (2006)
“Na
bini nisam svestan svoje okoline… kada bih znao kako delujem, pretpostavljam da
bih bio (po)prilično ograničen, verovatno.” – B.B.
“Odahnuo sam u samoći aerodroma” – Heiner Müller
Bivši i aktuelni članovi,
ljudi iz bliskog okruženja, na oko 320 stranica, dramaturški raspoređenog teksta,
plus ilustracije, pričaju o temeljima na kojima rastu obrušavajuce novogradnje.
Novi album, posvecen WWI, očekuje se za nekoliko meseci.
Na sličnim postulatima i
tehnikama kao: “Please Kill Me” Legsa McNeila i Gillian McCain ili “Verschwende
Deine Jugend” Jürgena Teipela ili “Ein Gespräch” Beuysa/Kunellisa/Kiefera/Cucchija,
duo Dax/Defcon, uklopio je više od 60 snimljenih sati, 49 razgovora/intervjua,
u kompaktnu biografiju, prvih 25 godina,
jedne od najznačajnijih berlinskih muzičkih manufaktura.
Lider Blixa Bargeld (Christian
Emmerich), svoje umetničko ime, smislio je još 1977. godine, kada je davanje
pseudonima bilo popularno među mladim naprednim ljudima. Flomaster “Blixa Color
70” i naklon naspram tradicija (“Köln”) dadaističkog pokreta i Johannes Theodor
Baargelda. “x” u “Blixa” zvuči ionako prilično novotalasno. U prevodu keš ili
gotovina – prezime “bargeld” - na kreditnoj kartici, Blixu podsećaju na vreme,
kada je sve finansijske transakcije obavljao isključivo u šuškavim i zvečećim
varijantama. Iz ubeđenja.
Autobahn
Alexander Hacke, nekada gitarista,
nekada na rezervnoj klupi, a danas pod punom ratnom spremom - na basu, podseća se
pesme “Kollaps” i atmosphere Berlina osamdesetih: “Zid još uvek nije bio srušen,
a mi smo želeli da se ponovo sagradi.” Za nekadašnju klavijaturistkinju Gudrun
Gut, najvažniji su bili jeftine kirije i distanciranje od umetnika “šezdesetosmaša”
– najvažnijih klasnih neprijatelja. N.U. Unruh, čovek na udaraljkama, borio se
protiv dosade, puštanjem ploča ABBAe i Beatlesa, na dvostrukoj brzini. Blixa,
konstantno na kokainu i sličnim supstancama, razvodio je publiku u bioskopu “Tali”,
gde se bez pauze u programskoj šemi i godinama, prikazivao „Rocky Horror
Picture Show“.
Sve dok se nije,
platonski, zaljubio u FM Einheita ili Muftiju (Franka-Martina Straußa), u
produkcijskom i ofanzivnom pogledu, možda najznačajnijeg člana Neubautena, sve
do odlaska iz postave,1995. godine.
Schwindel
Unruh je molotovljevim
koktelima jurio publiku na nastupima, bina je gorela („Abfackeln!“), nastupalo
se na podvožnjacima auto puteva, sviralo i lupalo po čeličnim i metalnim
konstrukcijama pokupljenim na otpadu. Što i nije delovalo, baš najpovoljnije,
na zglobove i jedinstvo bratstva.
Nekadašnji basista, Mark
Chung, zaradio je prilično solidan imetak, zastupajući bend, ali i mnoge druge kolege,
po osnovu autorskih prava i ubrzanog isplaćivanja tantijema. I kroz celu
knjigu, da li je to ironija ili iskustvo/stav, dilema ostaje; provlače se
termini koji se koriste više u centralama velikih firmi i koncerna, nego u
nezavisnom popu. Pa makar on imao izvestan industrijski predznak.
Nag nag nag
Nije jedino umeće -
stvarati ovako prilično jedinstvenu i originalnu muziku i sa (uglavnom) nemačkim
tekstovima - imati podjednako mnogo ili podjednako malo publike, na svim
meridijanima. Umeće je i uspostaviti kontakt sa vernim fanovima - mnogo pre
interneta. I živeti od svoga stvaralaštva - u vreme interneta.
A kako su EN, iz totalne kakofonije i buke i
raspada, prešli u organsku „Silence is Sexy“ i melanholija “Berlin Babylon” -
faze? Izdržali?
Godine, ljubav,
disciplina.
I optimizam za koji vam je
još uvek potreban dobar par ušnih školjki. Da ga („optimizam“) čujete. Delite buku i tišinu sami sa sobom. Ponekad i sa najdražima.
Juni, 2014
No comments:
Post a Comment