Oprezno o neopreznom: Tai - Goran Gocić

 

Geopoetika (2013)

"Thailand - Population, Poverty and Prostitution"/"Upregnutost u ovde i sada"

Neka se ne uvrede oni koji imaju višak vremena (za čitanje) i/ili višak novca (za kupovinu knjiga) (teško je to priznati, skoro svakome se desi), ali ovo je roman, prikladno napisan, upravo za takve ljude. Pročitao sam "Tai", jer mi je preko neophodna pauza od teških i "sudbonosnih" tema. U životu, na ekranu i na papiru. Moja (ne)očekivanja u potpunosti su ispunjena.

Ako vam se desi da neko delo pročitate pre nego što ga "ovenčaju" velikom književnom nagradom, kao što je npr. "NIN-ova", onda je vaš sud, i pored rđe zaboravnosti, daleko objektivniji. U pogledu vrednosti, "(ne)zasluž(e)nosti", aktuelnosti i ostalih "vanvremenskih" kvaliteta. Inače, morate da se borite sa predrasudama. Koje su uglavnom subjektivne prirode. Jer nagrade dodeljuju ekstremni čitači - kritičari.

Ako su zaista čitali, žiriji "NIN-ove" nagrade i nagrade "Miloš Crnjanski", u slučaju debitantske fikcije G.G., sigurno se nisu dosađivali i nervirali. Tematika i obrada tematike su prilično osveženje za domaće A i B produkcije.

U prvoj od tri celine (1. Drugo lice: Kun - ti, 2. Treće lice: Kao - on, 3. Prvo lice: Pom - ja) morate veoma pažljivo da pratite tekst, da bi pogodili da glavni junak ("Druže beogradski"), stranac, (avan)turista, zapadnjak na Dalekom istoku, dolazi iz države Srbije. Nigde nema bombardovanja, korupcije, kriminala, aktuelne istorije i politike - uopšte i eksplicitno tematizovanih. Tajland je u tom smislu, istovremeno i tu blizu i tamo daleko. Tajland je neistraženo srce Srbije.

Slučajan (?) susret na palubi broda, žena kojoj je u opisu radnog mesta da sedi u baru Nana Entertainment Plazza, potraga (za njom?) i ponovni susret. Alter ego (verovatno) prvog lica jednine, u vidu prijatelja gospodar@gmail.com, piše mejlove bez štamparskih grešaka, sa obiljem pitanja i informacija o mestu posete, ljudskim naravima. Prvo lice jednine se ispoveda.

Radnja se veoma lagano i postepeno razvija i razmotava, ali se nikad ne razbuktava. Mnogo je samoispitivanja na razini prethodnih iskustava, ličnosti koja je u mnogim sferama života (ljubav, brak, karijera, socijalni status,...) zakazala, ali i čačkanja samog procesa pisanja. Misli i rečenice su prilično ovozemaljske i nema vratolomnih razvaljivanja mozga iza svake tačke i svakog zareza, kao nekada u delima fenomenalnog poznavaoca i istraživača ženskog toposa, Aleksandra Tisme. Ili majstora kompozicije, drugog Tišme, Slobodana. Zašto mi upravo sad njih dvojica padaju na pamet? Nemam pojma.  

John Frusciante - Scratch

Nema tu puno avantura i akcije kao (npr.) kod Houellebecqa, ali napomenimo da se na jednom mestu događa i narod, tj. u prenesenom značenju - "nabrekli penis". Iz introspekcije u ekstrospekciju i nazad.

Lično mislim da prvi ključ za razumevanje "Tai"-a, stoji, pred kraj, na stranici 271: "Rezultati mojih testova na HIV, hepatitis B i C bili su obeleženi brojem 608". Kocka, kocka, kockanje?

Drugi je u poslednjem poglavlju "Beleške". "Uzvišeno traganje", lični ukus i literarne in- i a-spiracije autora.

Književnost kao (ne)zaštićeni seks sa širom publikom? Za osvajanje one uže i probirljivije, u koju se ponekad i ja sam obrajam, potrebno je skinuti sve maske i protrčati go do kože i kroz ceo fajl u majkrosoft vord formatu. Ili otići u suprotnu krajnost, uča(h)uriti se potpuno, pronaći neki novi "pynchonovski" metajezik, koji će sledeće generacije da otkrivaju, istražuju i obožavaju, dok se ne pojave "Dan Brown" i slični i ne useru stvar.

Šta sam hteo da kažem, ne znam ni ja sam? Ali neka ostane ovako.

    

   

               

April, 2014