Preporuka: Svojta – Adnan Repeša

Svojta – Adnan Repeša

Književna radionica Rašić - 2021

 

Mnogo manje o srećnim, ako ih ikako ima, a mnogo više o nesrećnim porodicama, pisao je Tostojevski. Bergman i Von Trir, snimali su filmove. A Norvežanin Kausgard pokrenuo pravu lavinu u modernim književnim krugovima, uništivši vlastitu intimu. Danas, kao da se aktualizuje vizija generacije „68“ o nestanku tradicionalno bliskih odnosa. Ljudi prelaze na labavu komunikaciju. Druže se i opšte samo s osobama koje im odgovaraju po senzibilitetu, još više po interesima. Površnost sveopšta je. Goli interes. Mostarac, tačnije rečeno naš čovek iz Blagaja, Adnan Repeša, krenuo je u svoj literarni obračun sa svojom bliskom rodbinom – svojtom i ponudio i njima i nama - više od igre. Kratki presek i uvid u društvene i privatne albume svog fotografskog sećanja. Pokazao nam kako bliskost, saosećajnost, solidarnost, lagano, ali sigurno nestaju na svim nivoima života jednog mikorkosmosa.

Roman Svojta bavi se svim periodima piščevog života, od rođenja, preko odrastanja, pa do izvesne zrelosti. Kako prolaze kratka poglavlja, menjaju se i stilovi i atmosfere. U kratkim crticama piše o teškoj sudbini oca, njegovoj izopštenosti i nerazumevanju od oca i majke, njegovoj supruzi koja pokušava da nađe zajednički jezik sa svima, o samom sebi, verovatno. Tu je i sestra. Tu su i rođaci, stričevi, tetke, ujaci... Repeša nema milosti u seciranju kratkih događaja protkanih psihogramima neke neobjašnjive odbojnosti koju oseća u komunikaciji. Težak teret nosi.  

Kratko poglavlje opisuje i rat, tj. život u ratnim okolnostima. Borbu sa nemaštinom i snalaženje jednog, nezavisno od vere i porekla, čvrstog, poštenog i bistrog hercegovačkog čoveka. Priča, tj. roman o „Ljudima i suzama“ kako autor ističe, nastala je u hodu, pisana u automobilu, na ulici, raznim mestima. Onako kako je i sam veliki Andrić zapisivao svoje misli. Da mu ne pobegnu, da ne ispare iz glave. Podneblje je teret, ali i nadahnjuje, to je očigledno.    

Svojta je jedno jako vredno svedočenje o epohama i epohi koja još traje. Pokazuje da je ne samo kod nas nego i kod njih, zapravo kod svih nas, podjednako teško i da opšte nerazumevanje vlada i pojedinačno i uopšteno. Puno je tu i ljubavi, i prema onima koje zna da prekori, a prema baki i dedu, naročito. Prema svome poreklu. Naspram svoje teške, ali pozitivne karme koju će da prenese i na svoje potomke. Prepošteno izlaganje, naravno da će da da bude i težih konzekvenci, jer sve iznosi se ne videlo. Porodica kao i sve druge, reklo bi se. Ljubav prema svom poreklu, pacifična, bez agresivnih konotacija. Jedan patriotizam koji možemo svakome da poželimo. U svakom trenutku i na svakom mestu.

Pravo bogatstvo su i autentični izrazi koje srećemo pre svega u prvoj polovini romana. Oni nisu prepreka da se dostigne univerzalno. Svi razumemo taj poziv. Poziv na pomirenje među nečim. S nekim. Sa samim sobom. Vapaj.

Bespoštedno delo, patosa i lirike, sumnje i vere, beznedežnosti i obećanja. Pored familije, tu su i bliske i dalje komšije, moram da napomenem.

Skidanje tereta s vlastite kože može da pomogne mentalno ne samo stvaraocu, nego i daleko više onome ko čita i ko prati.

Neka me žene ne shvate pogrešno, ali ovo je muški odrađeno. Spasimo najdraže, spasimo jedni druge, spasimo i sebe. Spasimo od prevelikih grehova. Život prekratak je da bi malodušnosti ustupio makar i sporedno mesto. Mnogi nisu svesni toga.

Svojta otvara oči.