Život nije fer. Luke Haines napisao je dve odlične knjige o Brit popu. Naravno, ničega se ne sećam. A čitao sam ih. Jedino se sećam da nije imao nimalo milosti prema kolegama muzičarima, ali nije je imao ni prema samom sebi. Nema je ni sada. Retko iskren, brutalno iskren i samokritičan čovek, jer to što kaže za mene podrazumeva se kao množina i ne kao prvo lice jednine. Kaže da ne žali za propuštenim prilikama. Od muzike nije se obogatio. Od novca zarađenog prvim albumom svojih The Auteurs, s kojima je "bajdvej" objavio sve-ukupno četiri albuma, kupio je ocu novi TV. Za novu kuću nije imao novca. Mnogo manje verujem drugim knjigama o pop muzici nego Hainesovim.
Ovaj, sada sredovečni čovek, priča smireno i mudro o tim 90im i onome što se desilo i dešava posle 90ih. Nema iluzije o biznisu, ali rado se seća kolega i menadžera iz diskogafskih kuća, velikog prijateljstva s producentom Steve Albinijem. Naučio ga je da radi s gudačima i duvačima. A ovaj mu je pokazao neke svoje trikove u studiju. Haines je vlasnik svoje muzike. I u prenesenom i prav(n)om smislu.
Za razliku od Hainesa danas, ili bolje rečeno za razliku od onoga što priča s novinarima, kompozicije su mu bez dlake na jeziku i pune neke opore oštrine. Ne samo da mnogo čita i ne samo da istoriju popa ima u malom prstu. Njegove ideje i misaone konstrukcije daleko su iznad nivoa pamfleta i krilatica kratkog trajanja. Znamo za "čiji mozak" kaže da nedostaje u ovo doba i vreme, znamo da je danas ono što jeste, pre svega zahvaljujući Engleskoj. Kulturi i kulturnom nasleđu. Ali i šire. Svetski čovek. Bez obzira koliko se ne slažemo sa strujanjima i debatama koje dolaze sa Ostrva, to ne može da se ospori njima - Britancim. Veličina, bar nekadašnja i kako s dostojanstvom tonu brže od ostatka planete. A znaju i da tako brzo isplivaju na površinu. Kako su "Ostrvo" i zaokupljenost samim sobom i vlastitim problemima, frustracijama i traumama, diže im cenu, jer sami sve rešavaju. Da li pravi roditelji mole svoju decu za oprost pre nego postanu roditelji? (Usputna misao.)
Hainesov glas nije nešto atraktivan, peva promuklo, namerno. A i nema neki raspon. Studirao je umetnost i muziku. Zna da čita, ne samo note, nego i ljude, decu i životinje. Ovaj bivši provokator i verbalni snagator plemenite misli, podario nam je neke od najlepših i najtužnijih stihova današnjice. A pevao je o ubicama, kriminalu generalno, Bowieju, Lou Reedu, NYC, Alanu Vegi, francuskoj okupaciji Britanije i obrnuto. O svemu važnom - pomalo i taman. Mudar lik, koji u životu nikad ništa teže od gitare nije podigao i nosio sa sobom.
Luke Haines - What Happens When We Die
Luke Haines - How To Hate The Working Classes
Luke Haines - Lenny Valentino
Luke Haines - Russian Futurists Black Out The Sun
Luke Haines - Chapter Nine
Luke Haines - Inside The Restless Mind Of Rollerball Rocco
Luke Haines - Going Off My Rocker At The Art School Bop
Luke Haines - Lou Reed Lou Reed
Luke Haines - Alan Vega Says
Luke Haines - Mama Check the Radar at the Dada Station
Luke Haines - Bruce Lee, Roman Polanski and Me
Luke Haines - I Fell in Love with an 00 Scale Wife
Luke Haines - Last Of The Legendary Bigfoot Hunters
Luke Haines - Never Going Back To Liverpool
Luke Haines - The Skies Are Full Of Insane Machines
Luke Haines - The Commies Are Coming
Luke Haines - Exit Space (All The Kids Are Super Bummed Out)
The Auteurs - Show Girl
The Auteurs - Early Years
The Auteurs - Underground Movies - μ-Ziq Remix
The Auteurs - New French Girlfriend
The Auteurs - Everything You Say Will Destroy You
The Auteurs - How I Learned To Love The Bootboys
The North Sea Scrolls - I'm Not The Man You Think I Am Karen, I'm The Actor Tony Allen
The North Sea Scrolls - Ayatollah Cornelius
Black Box Recorder - Child Psychology
Black Box Recorder - England Made Me
Black Box Recorder - The English Motorway System
Black Box Recorder - French Rock 'N' Roll
No comments:
Post a Comment