Čitao: "Pristajem na sve" Istorija muzičke grupe Južni vetar - Priredio Miša Đurković (2023) Čigoja

Ovo je knjiga o nama. Svima nama. I. Belim ružama. Kako smo od "Bolje rat nego pakt" prešli tokom istorije, decenijama posle, na "Pristajem na sve" i obrnuto, stotinama godina ranije. U zborniku radova Miše Đurkovića, koji je i sam napisao odličan uvod i sjajan kratki pregled karijere, esej o Sinanu Sakiću, nalazi se sve ukupno 12 tekstova koji obrađuju jednu nesvakidašnju pojavu na prostoru bivše SFRJ. Konferencija na temu "Južni vetar" održana je 15.06.2022 u prostorijama Instituta za evropske studije u Beogradu. Na njoj su profesori, novinari, etnomuzikolozi i naučnici, iz raznih uglova i perspektiva, pričali o sjajnoj andergraund muzici, koja je bez ikakve medijske pompe i podrške, čak i pod pritiskom izvesnih zvaničnih političkih krugova, osvojila preko noći srca miliona obespravljenih, uglavnom. Da nije bilo te (ne)srećne piraterije, sigurno da bi se idejni vođa: Mile Bas, kako su zvali Miodraga M. Ilića, danas kupao u bogatstvu. Ovako, preostala je samo neviđena slava, kasno priznanje kolega muzičara i struke, a evo kako vidimo, i akademskih krugova. Jezgro ili "drugi talas" Južnog vjetra činili su Mile Kitić, vrsni poznavalac grčkog jezika i kulture, u javnosti prezentovan muževno, a kakav je privatno? To ne znamo. Zatim "konzervativni" majstor nesebujnog i ogromnog raspona glasa iz Sanskog Mosta, Kemal Malovčić. Mala lepa princeza Dragana Mirković, koja je u međuvremenu promenila dres i boje svoga tima i puni dvorane širom zapada i istoka. Čuvena Šemsa Suljaković iz Maglaja, sa milion prodatih primeraka kaseta albuma "Pristajem na sve" i imidžom dobre i ispravne osobe, kakva, sva je prilika, i jeste. I na kraju, pokojni Sinan Sakić, neverovatan i neponovljiv vokal, s tužnom biografijom veličine i reda jedne Billie Holiday i Roberta Johnsona, ukratko: Balkan blues u svom svom sjaju i košmaru. Nisu komponovali svoje kompozicije, ali Mile i njegov tim, sve su dobro osmišljavali i sledili jasan i dobro potkovan koncept i plan, na osnovu izgleda, mogućnosti i glasovnih karakteristika svojih pulena. U studiji, mišljenja se donekle i razilaze o poreklu i nečemu što se uostalom i kao "novokomponovana" i kasniji turbo folk i trap muzika, ne može smatrati "narodnim" melosom. Osete se orijentalizmi turskog i nešto manje iranskog podneblja. Ali bilo je toga kod nas Srba i pre dolaska Osmanlija. Ima tu i Alžira i Maroka i Indije i Pakistana i modernih uticaja aparature koju koriste. I "dvojki". Čuju se i neparni ritmovi, sambe, rumbe, Rai... i ko zna čega sve ne, producirani sa ritam mašinom, jer u skromnom studiju nije bilo mesta za stvarne bubnjeve. Pored kompozitora Miodraga na basu, isticali su se i Sava Bojić i Josip Boček na vrcavim gitarama i harmonikaš Perica Zdravković sa bravuroznim i neponovljivim vinjetama na njegovom instrumentu. Zanimljiva je opaska šefa zagrebačkog Jugotona, Siniše Škarice, da je taj muzički stil sa tužnim tekstovima bio prilično "depresivan" i da ga je zaprepastilo kako smo zapravo bili "depresivna" društvena zajednica. Glavni akteri dolazili su iz jezgra naroda, mahom iz Bosne i Hercegovine, postali slavni i na neki način doživeli jugoslavensku verziju američkog sna i tako davali nadu obespravljenim masama koje su ih pratile i slušale. Ja sam lično, u to doba 80ih i 90ih, pratio punk rock i New Wave i sve što je dolazilo sa zapada, jer samo voleo muzičare za koje sam u to vreme smatrao i verovao, da ne znaju da sviraju, ali imaju dobre ideje. Vremenom moj se ukus pomerio na elektroniku, brit pop, World music... i moram sebi da priznam da sam i dalje u dubokoj zabludi i da smatram da se istorija bluesa i popa, kako u svetu, tako i kod nas, jednoga dana mora ispričati i napisati iz početka. Južni vetar su u poređenju s njima, stvarni likovi sa mnogo mana i vrlima, koji možda potiču iz istih krugova i istog miljea, tzv. rokeri i koji su smogli snagu i našli način da rade ono što vole, s ljudima koje vole i da žive solidno od toga. Mada su se usled ratnih zbivanja i problema s novcem, njihovi putevi mimoilazili i ponovno spajali. Tu je i konstatacija koja se ponavlja na nekoliko mesta, da je izraz "južnog vjetra" bio i "meka moć", osvajanje prostora kulturološki, sa jačim efektom nego što je to recimo jedan "S-400 na Pasuljanskim livadama". I stvarno kako to na jednom mestu bugarski naučnik Vencislav Dimov kaže, "istok im je u Bugarsku dolazio sa zapada", a u svom imenu nosio "jug". 

Moram da priznam da sam na kraju morao i da gustiram knjigu i da sada priželjkujem i njen nastavak. Ne želim da potcenjujem nekadašnje sinove vojnih oficira i višu srednju klasu kojoj je ovo bio vrhunac neukusa, ali ovo mi deluje puno stvarnije, pa i odmerenije za naše podneblje, od njih koje sam svojevremeno daleko više voleo da gledam i slušam, pa i bezrezervno cenio. Da se do kraja razumemo, neće se puno toga promeniti u našim životima i u mom životu. Slušaće se sve kao i do sada, ali ko jednom čuje nešto kao "Zašto si otišla" Nehrua Brijanija, a iole ceni dobar folk i pop, taj neće da ostane ravnodušan ni na opus i delo jednog Južnog vetra.