U2 su za produkciju albuma "Joshua Tree" (1987) potrošili više novca nego nezavisna kalifornijska etiketa SST Records za nekih 140 izdanja koja su izašla od 1978e pa do te godine. Bez namere za omalovažavanjem širokog ukusa, ne mogu da se otmem utisku da album Iraca ne može po svom kvalitetu ni blizu da se meri sa dvostrukim ostvarenjima "Zen Arcade" (1984) Hüsker Dü ili "Double Nickels on the Dime" (1984) Minutemena koje je objavio SST. Prvi od navedenih, snimljen je sa minimalnim budžetom za manje od dve nedelje. Po studijskom umeću, lično mogu da izdvojim i debitantsku i istoimenu reminiscenciju i nadogradnju velikih Black Sabbath - Saint Vitus - "Saint Vitus" (1983).
Prvobitno osmišljeni da objave snimke Black Flaga čiji je gitarista ujedno bio i jedan od glavnih likova u istoriji i vođenju SST, uspeli su da po uticaju obeleže celu jednu eru gitarske hard core/rock scene, da bi posle sa izdanjima Negativland krenuli i u neistraženo područje sample/dance muzike. Ovi potonji, koštali su ih egzistencije, posle izdanja "U2" (1991) i sudskog epiloga sa Island Records i U2. Teško je stati i svrstati se na jednu stranu. Negativland, koji su dobili ime po kompoziciji nemačkih Neu, kroz repeticiju, istraživali su nove prostore i slobode, a U2 menjali opšti ukus. Sam pojam posedovanja, ploče, CDa, kasete, postavlja i pitanje ko je vlasnik muzike na njemu. Čak i kad recimo kupite mobilni telefon, vi niste vlasnik mobilnog telefona nego korisnik usluga toga uređaja. Nisam pravnik i ne mogu da vam dam neko merodavno i korisno mišljenje na ovu temu. Ruland u knjizi, tj, na njenom samom kraju daje detaljan opis ove epizode koja je dovela do bankrota SSTa. Sve zbog tog nesrećnog naslova i omota i delom korišćenih snimaka na njima.
Iako su jedno vreme bili prva adresa i "sigurna kuća" mnogim velikim sastavima američkog nezavisnog žešćeg rock zvuka, mnoga su se partnerstva upravo zbog materijalne strane završavala u mržnji i nesporazumima. Koliko god su znali i umeli da procene vrednost nekog umetnika, nisu imali, bolje rečeno nisu umeli dobro da se snađu na ekonomskoj strani i divljem i okrutnom tržištu na kome su nudili svoju "robu".
Daleko lepša priča je kako su npr. Black Flag menjali brojne pevače i postave dok nisu dostigli tako veliki nivo, da su ih posle imitirali i dalekopopularniji Bad Religion. Meni se dopala i epizoda kako su recimo Oxbow i njihov lider Eugene Robinson na četvrtom albumu osvojili simpatije jednog od njihovih uzora Marianne Faithfull. Dvostruki "Serenade in Red" (1997) pamti se i po tome što Marianne nije mogla da dođe kod njih u studio i snimi vokale za "Insylum", pa su oni to uradili otišavši kod nje, u Evropu.
Mnogo je malih i velikih anegdota. Detaljno, na primer, opisana je nesreća D. Boona gitariste iz Minutemena i neizmerna drugarska ljubav i poverenje između njega i basiste Mike Watta. I celo vreme nekako ne osećam potrebu, kao mnogo puta uz literaturu sličnog karaktera, da sve mora da se proverava, informacije uzimaju s rezervom.
To je jedan svet koji ne traži puno za život. Žive skromno i za to što stvaraju i izvode. Ja sam nekako, moram da priznam, željan komfora i iako živim prilično teško, želim više od života i ne mogu da zamislim da živim život jednog Henry Rollinsa ili Boba Moulda. Iz njihovih intervjua vidi se koliku su žrtvu podneli za to što su ostvarili. I "Corporate Rock Sucks" na neki način, spomenik je jednoj velikoj sceni, velikim facama i pomalo škola i upozorenje za mnoge koji žele da krenu njihovim stopama. Pa i apel da budemo pažljiviji jedni prema drugima i da pažljivije slušamo. Dok slušamo. Lepše su skrivene od eksplicintnih poruka. I imaju univerzalniju vrednost i duži rok trajanja.
Pa skoro sve na tom SST poslužavniku, nekih skoro 400 izdanja. Vredi duboke pažnje i poštovanja. Zaboravimo nesuglasice. Ne zaboravimo da nismo sami na ovom svetu.
No comments:
Post a Comment