Otišao "Bosanac" kod doktora i žali se da ima ćerku. Kaže doktor šta je tu problem i ja imam dvije. Ma ima ćerka momka. Šta fali i moje dvije ćerke imaju momke. Ali doktore, njen momak traži pare.
Nastavak: Šta je tu nelogično, kaže doktor. Svi traže pare, evo i ja tražim pare. Dobro, hvala.
Otišao "Bosanac" kod doktora. Pita doktor šta je problem, jel? ...ne daju ti da jebeš, dali ti cigaru, evo ja jebem, pušim, izležavam se, pijem, šta je problem?
Ma znam bolan doktore, ali dže sam ja u toj pridrži.
Duo Factory Floor iz Londona, prošao je kroz nekoliko personalnih izmena da bi sada spao na dva slova. Gabriel Gurnsey i Nick Colk minimalnim potezima uvode nas u svet elektronike i lako erotizovanih i industrijalizovanih ritmičkih struktura.
Teško je pogoditi koja ih ideologija vodi u dostizanju njihovih ciljeva. Saradnik Stephen Morris kaže da je to "postapokaliptički disko". I stvarno, ta muzika poseća na odbijanje i eho odbijanja okruženoga debelim zidovima koji se pimeraju. Bože, šta moraš da uradiš i koliko država i drugova da izdaš, da bi prošao na drugu stranu. Nemoguća misija.
Ide Factory Floor i s leva na desno i s desna na levo, ali ostaju prizemni kao što im i samo ime kaže. U intervjuima kažu da je manje nekad više. Jako su fokusirani na to što snimaju, kažu da pravila ne postoje i teško je proceniti da li je stvar u ponavljanju kao o majci znanja.
Direktni i spontani dostigli su na ko zna kakav način osoben, ali ne preterano inovativan izraz. Ipak deluju zarazno, kao da su usvojili neku progresiju iz minimal techna ili Kraut psihodelije.
Nije lako dostići takav nivo posebnosti i jasno je da je to glavni razlog što nemaju preterano veliki repertoar.
Sumnjam da će u budućnosti da razočaraju. Te amorfne metafore i mustre teže ka idealnom, jednostavnom i univerzalnom. A opet, veliko su bogatstvo za svet koji grca u nedostatku novih impulsa i ideja.
Šire se kroz usmenu reč, slučajno sam im dao šansu i nisu iznevjerili. Oni? Ko?
U obilnoj knjizi o džezu, autor Peter Kemper piše istoriju emancipacije afroameričkog naroda koji se dao u istraživanje novih predela zvuka i pri tome ostao uskraćen za veliki deo svoga kulturnog nasleđa. Dovlačeni brodovima da bi vredno radili za spavanje i hranu, dugo vremena tražili su se u svom nemilom položaju. Oslobađanje koje još uvek traje, ubrzalo se tokom druge polovine prošloga veka.
I tu je veliku ulogu igrala muzika u kojoj su artikulisali svoje, ne samo nagone i osećanja, nego i kreativne potencijale koji su im samo zbog boje kože bili osporavani.
Tu je i vera odigrala veoma važnu ulogu, vera kao poslednja nada potlačenih i obespravljenih. Poznata je krilatica da "ako je Trane otac, Pharoah sin, Ayler sveti duh, onda je Archie Shepp ujak ili stric koga niko ne spominje."
Imali su ti tamnoputi genijalci ideja, često pod uticajem zabranjenih supstanci, napor je činio svoje, ali nauka danas sve lakše pronalazi puteve i grane i korene i zna i priznaje da je to bio ogroman napor, trud, čistoća izraza. Zna i za izvore kako dobrih, tako i kao se ispostavilo, zlih ideja.
Naročito kada je u pitanju improvizacija, ne mogu da se otmem utisku da i tu ništa nije slučajno. Ovde bih da stanem, jer mi pristojnost ne dozvoljava da iznosim neke tvrdnje i pretpostavke koje još uvek nisu potvrđene.
Kroz priče o legendama poput Milesa, i svih njegovih tegoba da i pored popularnosti održi nivo na kome su ogromne zasluge za njegovu inovaciju, autor se dotiče i ličnih i opštih mesta i jako tužnih, pa i Bogu za plakati - detalja. Nije uvek bio dobar i pri sebi. Mučila su ga svetla pozornice i velika popularnost.
Na kraju nalazi se mesto i za Angel Bat David ili Moore Mother, koju sam pukom srećom dva puta odgledao i koja mi je iz meni nepoznatih razloga ostala u lepom sećanju.
Nema smisla gubiti dalje reči, nego nadati se da će trud da se isplati i da će Afroamerikanci i dalje da vladaju dobro ne samo semplerima, hardverom i softverom, nego i instrumentima i da će sličnih knjiga da bude i budućnosti. Da prekrate vreme i muke i da nas odvrate od budala i nesrećnika koje nas okružuju i za ništa ili jako malo, traže danas za većinu ljudi velike pare. Znam da je klincima ovo sve strano i da su tu Drake i Weeknd, jedini koji danas od svoje muzike mogu pristojno da žive. Citat. Dajte, ako ikako može, šansu i drugima, starima, mladima, ženama, obespravljenima i zaboravljenima. Dobre su to duše. Niko nije imun na aveti istorije. Dezinformacije su nekad bolje od tužne i nesagledive istine.
Pop muzika nekada je bila jako šarena. Scenske dekoracije, kostimi, šminka, omoti ploča i diskova, brojni časopisi. Sav taj vanjski svet odslikavao se i u produkcijama i aranžmanima. Danas, kao da je sve izgubilo jednu važnu dimenziju i digitalizacijom ocena svodi se ili na jedinicu ili nulu. Nedostaje sofistifikovanog pristupa temi, samo da se izbaci na internet i platforme. Što pre. Što brže.
Slušanja Gainsbourga u ove sparne dane, ne samo da budi sećanje na te dane, nego i pokazuje koliko je svet bio slobodniji i bezazleni. Neka mi oproste Afroamerikanci na poređenju, ali danas svi smo robovi.
Francuz, bio je majstor skandala. Odslikavao je političke, ekonomske i druge tokove, uglavnom kroz vizuru odnosa žene i muškarca. Rušio je porodicu poročnim ponašanjem. Obožavao i rege i pank. Sačuvao i lepo vaspitao potomke.
Bio je provokator, ružan, nesrećan, ali i preživeo je strahote. Ovako kad ga slušam, kao da mu je sam Svevišnji stavljao melodije i tekstove u dušu, telo, usta i prste.
Bio je jedan od najvećih i Francuzi pre svih moraju da mu budu zahvalni jer pronašao je formulu za osvajanje sveta.
Bilo da su to Daft Punk, Motorbase ili neko stotreći.
A nije bio Francuz. As usual. Dete migranata.
Serge Gainsbourg - Je t'aime moi non plus
Serge Gainsbourg - La javanaise
Brigitte Bardot - Bonnie And Clyde
Serge Gainsbourg - Je suis venu te dire que je m'en vais
Serge Gainsbourg - La chanson de Prévert
Serge Gainsbourg - La recette de l'amour fou
Serge Gainsbourg - La nuit d'Octobre
Serge Gainsbourg - Les femmes c'est du chinois
Serge Gainsbourg - Intoxicated Man
Serge Gainsbourg - Sait-on jamais où va une fille quand elle vous quitte ?
Serge Gainsbourg - Quand mon 635 me fait les yeux doux
Serge Gainsbourg - C'est la cristallisation comme dit Stendhal - BOF "Anna"
Brigitte Bardot - Bonnie And Clyde
Serge Gainsbourg - La Javanaise - Mono Version
Serge Gainsbourg - Initials B.B.
Serge Gainsbourg - Docteur Jekyll et monsieur Hyde
Jane Birkin - 18 - 39
Serge Gainsbourg - Ballade de Melody Nelson
Serge Gainsbourg - Des vents des pets des poums
Serge Gainsbourg - J'entends des voix off
Serge Gainsbourg - Chez Max coiffeur pour hommes
Serge Gainsbourg - Discophotèque - Bande originale du film "Madame Claude"
Serge Gainsbourg - Brigade des stups
Serge Gainsbourg - Ecce Homo
Serge Gainsbourg - Hmm Hmm Hmm
Serge Gainsbourg - Baille baille Samantha
Serge Gainsbourg - Qui Est "In" Qui Est "Out"
Serge Gainsbourg - Shu ba du ba loo ba
Serge Gainsbourg - La Femme Des Uns Sous Le Corps Des Autres - Live
Od davnina, ljudi su svesni da država raspolaže raznim metodama i alatima da po pozivu ili potrebi, uđe u bilo koji dom, biro, prostor. I naravno za to joj nije potrebna nikakva posebna dozvola, dovoljna je sumnja. S druge strane, ni taj minimum nije dovoljan vrsnim kriminalcima da vas obrlate dok ste rekli keks. I humint između ostaloga, veština je kojoj su i jedni i drugi veoma vični.
U tom smislu, muzika DEVO iz Acron, Ohaioa, jako je slikovita, da ne kažem poučna, mnogo toga je u domenu mašte i fikcije. A ima i satire i naučne fantastike. Ne gledam više mnogo filmove, pomalo čitam i slušam muziku, tako da se više služim sećanjem i percepcijom iz nekih starijih vremena. Klinci to znaju bolje i prava je sreća što nemaju puno novca da kupuju, inače bi cela planeta otišla "k vragu".
DEVO su anticipirali de-evoluciju koja je u toku ovih dana i godina. Čovek vraća se korenima, a istovremeno ih se i odriče. U korist firme, porodice, ličnu i zajedničku. Moramo svi da stegnemo kaiševe.
Pre svih Marki Mothersbaugh, jako je zanimljiv i gura taj zvuk i imidž još od 1973e godine. S današnje tačke gledišta, DEVO nedostaje politička korektnost i takav koncept bi u sadašnjosti bio praktično nemoguć. U najmanju ruku zbog rečnika i tekstila. Neko bi se našao uvređen i u tik oka zaustavio bi njihov napredak, tj. nazadak i uspeh u mahom alternativnim krugovima.
DEVO su kao i The Residentsi, jedan od najzanimljivijih sastava epohe, doduše mnogo slušljiviji i direktniji od ovih drugih. I kad me ne muči jaka sugestija, volim da ih pustim na sav glas.
The B-52's iz Athens, Georgia, postoje još od 1976e godine. Postavili su sebi stilski nimalo lagan zadatak da ne liče ni na koga drugoga osim na sebe same.
Njihov zvuk jeste prilično autentičan i unikatan, iako se tu mogu osetiti mnoge stvari poput reminiscenci na 50e, saundtrekove SciFi i crtanih filmova, psihodelični, New Wave, pa i Rockabilly motivi.
Legenda kaže da je njihov singl Rock Lobster (1979) uticao na Lennona, koji ih je čuo negde slučajno u klubu. Kad su ga podsetili pevanjem na Yoko Ono, seli su ona i on zajedno u studio, snimili 25 pesama za tri nedelje i objavili Double Fantasy (1980).
Panic! At the Disco i LCD Soundsystem ih navode kao uzore, a vole ih svi od Madonne do Dave Grohla.
Pevanje harmonija Kate i Cindy, praćeno naricanjem Freda Schneidera prepoznaje se u milion. Kako love ritmove oko sebe i jednostavne fraze na klavijaturama, obećavaju praznik i feštu bilo gde da ih pustite i bilo gde se pojave.
Uz to prate ih i imidž i dizajn kojih se ni pokojni Warhol nije stideo kada su ih poredili.
Nemam pojma zašto, možda zbog te ritmičke naglašenosti, volim da ih čujem uz DAF ili Bis. Imam i neke uspomene koje ne želim da delim s drugima vezane za njih. Stvarno voleo sam The B-52's mnogo pre nego što sam ih čuo prvi put. Gledao sam ih u novinama i na bedževima, bio zaljubljen u te devojke kao i u Debbie Harrie iz Blondiev ili one sve iz Human League. Nikad nisam ciljao baš visoko.
Zvuči jeftino. Nisu to ni Beethoven ni Mozart, zapravo za mene jesu i to. To je ona raskoš elektrificirane skromnosti koju potajno cenim najviše, iako bar malo luksuza i više prostora pod stare godine, ne bi mogli da mi škode.
The B-52's - Love Shack
The B-52's - Rock Lobster
The B-52's - Roam
The B-52's - Private Idaho
The B-52's - 6060-842 (6060 842)
The B-52's - Planet Claire
The B-52's - There's A Moon In The Sky (Called The Moon)
Strah je čudna stvar. Ljudi iz straha rade užasno hrabre stvari, pričaju recimo protiv sistema i društvenog poretka i onda ih proglašavaju ludim i smiruju na razne načine, čak i u demokratskim zajednicama. Slobodan Tišma u svom poslednjem delu pokušava da nam dočara sve verzije devijacija umetničkih sloboda. Vređa neumereno, psuje povremeno, pa čak i reprodukuje razne primitivizme iz sredine koja ga okružuje, a važi za zdravu. Bar po okvirnim načelima medicine i sociološke nauke.
Pisanje kao medicina. Neko će da kaže Tišma, pa stani. Ne ide tako. A Tišma će da odgovori, prihvatite me ovakvoga kakav jesam ili kakvoga mislite da jesam. Više ne važi ni reč ni ugovor, usmeni, pismeni, bilo kakvi.
Kada je neko godinama pod pritiskom, kakvim već, a i u moralnim dilemama, naravno da mora da sledi eksplozija, misli, osećanja, utisaka.
Ne branim autora, ali uvek postoji rizik da ako mu se previše približite, vaše ime završi na rubu srama. Neko će da navija i da kaže bravo, npr. Dušan Kovačević i Teofil Pančić su zaslužili to? Ali zašto recimo onaj Mandić? Lično mislim da Tišma ne napada nikoga nego jednostavno svima govori ono šeretski: "ma idi u neku stvar.".
Stvar ukusa. Znam samo kad sam nekim Novosađanima hvalio knjige Tišme, prevrtali su očima, pa to već sve znamo.
I u tome smislu jasna je količina frustracije usled manjka ljubavi i razumevanja, te jedne sredine - duže od 70 godina.
Lično, ovo nije onaj Tišma koga volim, situacionista, majstor apsurda, oneuobičajivač svakodnevnoga. Ima tu nekog kvaliteta, ali ne pogađa ni srž ni budućnost kao nekad. Kao da pokušava doktorima da kaže, evo vidite da se trudim, hoću da sam isti i totalno nesavršen kao i drugi normalni ljudi.
I tu je verovatno vrlina ovoga dela. Svega ostaloga pomalo nedostaje. A Bokačo, Bodler, Goethe, Schopenhauer, Slavoj... ko li već sve ne? Smaraju koliko god ih neko dobro ili loše ili nikako razumeo.
Vreme je da svi okrenemo stranicu i iz oportunizma, oportunizma radi, prihvatimo stvarnost i ono što nam nudi. Nismo deca.
The Smashing Pumpkinse slušam čitavu večnost. Skoro od samih njihovih početaka 1988e godine. Albumi Gish (1991) i Siamese dream (1993) sa svom elegancijom, melanholijom i emocijom, krhki vokali Billyja Corgana, njegove i gitare Jamesa Ihae, praćene bubnjevima poročne snage i energije, Jimmyja Chamberilna prava su formula koju uz izvrsne promene, do današnjih dana crpe.
Na potonjim izdanjima, zvuk je ponekad svedeniji zbog upliva elektronike. Lakših nota i gudača. Jednostavno možete da ih prepoznate u milion drugih i sličnih sastava.
Corgan je senzibilna, pa ponekad i labilna ličnost, vrhunski majstor instrumenta i atmosfere. Nekad osetite u izrazu i načinu kako izgovara reči, intonaciji, napon, napor, pa i grimasu, svu patnju koju je iskusio u roditeljskoj kući kao dete.
Publika brojna je, a lider Pumpkinsa tvrdi da za svakog jednog starog fana koga izgube zbog novijih produkcija, dođu dva mlađa. Corgan na pitanje zašto nema više velikih bendova poput Beatlesa ili Zeppelina tvrdi da nove generacije muzičara jednostavno ne znaju odgovore na pitanja koja im se postavljaju.
Tako i oni, svet za sebe, stvaraju kako znaju i umeju. Neko ko dobro svira zna da tehnički protumači i zvuk koji neguju. A neko ko samo sluša, i prati, zna da je relativno malo na tržištu onoga što zadovoljava masovni i pojedinačni ukus. Ta kompatibilnost je urođena i ne može da se nauči čak i kad je za pultom u studiju čuveni Butch Wig.
Pumpkinsi guraju svoju priču, ponekad i polarizuju, teško je ostati ravnodušan na ono što nude. Gledao sam ih davno, još u prošlom veku. Njihov zvučni zid, tada, obarao je s nogu. Pretpostavljam da bila je tada umetnost ozvučiti ispravno prostor za 7-8000 ljudi. The Smashing Pumpkins su uvek bili i pored sve eksplozivnosti, teška intima. Traume za masovni ukus.
Kako to sada izgleda? Ne znam. Pustim ponekad slučajno i onda par dana ne gasim. Nekad i nedeljama.
The Smashing Pumpkins - Knights of Malta
The Smashing Pumpkins - Crush - Remastered 2011
The Smashing Pumpkins - Daydream - Remastered 2011
The Smashing Pumpkins - Plume - Remastered
The Smashing Pumpkins - La Dolly Vita - Remastered
The Smashing Pumpkins - Tonight Tonight - Remastered 2012
The Smashing Pumpkins - To Forgive - Remastered 2012
The Smashing Pumpkins - Love - Remastered 2012
The Smashing Pumpkins - Ava Adore
The Smashing Pumpkins - Once Upon A Time
The Smashing Pumpkins - Stand Inside Your Love
The Smashing Pumpkins - Wound
The Smashing Pumpkins - Panopticon
The Smashing Pumpkins - Drum + Fife
The Smashing Pumpkins - Cherub Rock - 2011 Remaster
The Smashing Pumpkins - Never Let Me Down Again - BBC Session
Beograđanka Barbi Marković, ušla je na mala vrata u popularnu književnost svoje i evropske kulture, modernim remiksom duže priče Thomasa Bernharda, Gehen iz 1971e godine. Roman Izlaženje iz 2006e, mali je osvrt na klubsku scenu njenog rodnog grada. Kako rejveri i Bernhard idu zajedno, ne kapiram baš najbolje. Ovi prvi samo nešto se kao žale, a ide im kao dobro, a austrijskoj legendi nikad nije išlo dobro i jako dobro je znao to da opiše kako mu nije dobro, osim kad kupuje nekretnine i jede u skupim restoranima i peva arije dok se brije. Tajna je verovatno u međuprostoru, jer Bernhard nije pisao za idiote kojima moraš svaki zavrtanj priče da opišeš do poslednjeg detalja. Neki nivo predznanja, podrazumevao se. Odatle i ono "remiks" u literarnom postupku. Nije nužno, ali preporučuje se da poznaješ i original. I kao što jednom reče Handke, najgore za mladog spisatelja je da mu Bernhard bude uzor. Zreliji mogu da pokušaju, ali s rezultatom, teško da će da zadovolje i njih same i publiku. Hrabro.
Barbi ili Barbara, kako joj je pravo ime, u međuvremenu objavila je i Superheldinen (2016) i Verschissene Zeit (2021). Kako se u međuvremenu pojavljivala i na raznim drugim štampanim mestima, zbornicima, publikacijama, ne mogu tačno da odredim koje po redu delo zauzima Mini-Horror objavljen u zimu pre nepunih 9 meseci.
Ne znam zašto, ali čitam je rado. A da li je razumem? To ne mogu tačno da opišem.
Miki je pretpostavljam Austrijanac, a Mini Srpkinja ili Srbijanka. Ili Beograđanka. Kako vam drago? U nizu "mini" scena, puno je šarenila svakodnevnih običnih i neobičnih situacija. Autorka, kao i njeni junaci, uči i prezentuje nam jednu neobičnu viziju jedne romanse, upoznavanja i uklapanja sličnosti i različitosti.
Ne želim da budem grub, pa ni rodno isključiv, ali ovo je jedna ženska priča. Pričana iz nekog ne toliko racionalnog, koliko sentimentalnog ugla. I u njoj ima neke sete zbog neminovne prolaznosti svega što nas okružuje i naših unutrašnjih svetova.
Barbi se ne razbacuje frazama, ali koristi ih baš ciljano i efektno i veoma uspešno im pogađa, kao neko ko ne dolazi iz tih krajolika, nit, boju, nijansu, ritam i kontrast. To moraju da procene "Muttersprachler".
Poslednji deo knjige sa naslikanim prizorima i sličicama, kratkim komentarima, teži nečemu univerzalnijem od jezika. Možda deci koja još ne poznaju sve tajne jezika roditelja. Tako da imamo i jednu slikovnicu za odrasle, bez ijedne psovke, ružne reči, opomene, upozorenja. I to je moguće.
Neko pamti reči vizuelno, neko preko drugih sličnih reči. A neko ponavljanjem i mantrom. Čitao sam kao u transu i verovatno da će Minihorror da ostavi neki dublji trag. Ovo kažem, naročito posle užasnih snova koje sam imao noć posle čitanja knjige. U njima sam osetio strah za najbliže i najdraže, ne i odgovor i razlog za taj strah.
Uglavnom, ni tu, ni tamo. Savršeno opisano i ono tu i ono tamo. Volim ovakve knjige.
Najveći deo svoga 75etogodišnjeg života, Mississippi John Hurt proveo je radeći kao nadničar na farmi. U slobodno vreme, nastupao je po sedeljkama, zabavama i svadbama, i tako polako širio vlastiti repertoar i zarađivao koji dinar usput.
Igra slučaja dovela je do toga da poslednje tri godine života, sve do tragične smrti 1966e godine, doživi veliki uspeh kod široke publike. Otkrile su ga prave face.
Hurtov country blues, neobičan stil gde je na akustičnoj gitari istovremeno gradio glavnu temu i ritmičku strukturu, zaokružen je bio sa nežnim i prijatnim vokalom.
Zrelost i poznavanje mnogih životnih tema, uz neku urođenu mudrost, donele su mu kultni status kako u narodu, tako i kod mnogih popularnih muzičara.
Možda, najbolje za uvod bilo bi da preslušate antologiju: Complete Studio Recordings na 3 CDa. Sigurno je da ako već ne znate iz prve ruke za njih, prepoznaćete neku od pesama čiju ste obradu negde već čuli.
Hurt je uvek tu negde, iako danas mnogi još uvek nisu čuli za njegovo ime.
Dok plovi kroz etar, u svemu živi neka seta i neka tužna i romantična priča, ali i pomalo od one duhovite mačo čiča, deda poze, koje u ovim vremenima više nema. Jednostavno ukinuta su prava na takve egzibicije. Sve se svodi na verbalnu i lažnu jednakost, izjednačavanje svih vrsta i sorti rušenjem sintakse i semantike. Jezikom koji više ni na šta ne liči. Jezikom mašina. Svi smo isti.
A da pri tom nikad u dosadašnjoj istoriji ljudi nisu bili više obespravljeni i bezglavo potlačeniji nego ovih dana. Borba za koru hleba i malo igre, preteška je. Godine čine svoje. Još i ovo da nam zabrane?
Mississippi John Hurt - Make Me a Pallet on Your Floor
Mississippi John Hurt - Coffee Blues
Mississippi John Hurt - Stackolee
Mississippi John Hurt - Funky Butt
Mississippi John Hurt - Avalon Blues
Mississippi John Hurt - Since I've Laid My Burden Down
Mississippi John Hurt - If You Don't Want Me Baby
Mississippi John Hurt - Ain't No Tellin'
Mississippi John Hurt - Trouble I've Had All My Day
Mississippi John Hurt - Got The Blues Can't Be Satisfied
Mississippi John Hurt - Beulah Land
Mississippi John Hurt - Wise And Foolish Virgins (Tender Virgins)
Mississippi John Hurt - The Chicken
Mississippi John Hurt - My Creole Belle
Mississippi John Hurt - Do Lord Remember Me
Mississippi John Hurt - A Hot Time in the Old Town Tonight
Mississippi John Hurt - Baby What's Wrong with You (Live) - Remastered
Kako je jedno vreme moga života moje zanimanje za problem i istoriju Bliskog Istoka naglo poraslo, s nešto smanjenim intenzitetom, posle dugog razmišljanja, par pročitanih knjiga i boravaka tamo, splasnulo je. Ne bi trebalo odavati se pesimizmu, ali rešenje trenutno, jednostavno, ne postoji i ovaj zamrznuti i odmrznuti i tinjajući i eksplozivni sukob, trajaće sigurno još neko vreme.
Znam jedino da tamo žive dobri i vredni ljudi, duboke vere, morala i tradicije.
Knjiga Lavie Tidhara, kroz nekoliko nivoa i sfera, iz svetlih momenata nastanka jedne države, zajedništva, ali i brojnih manje i više jasnih podela, prelazi u više poglavlja u tamne predele ljudske psihe. Svet korupcije, lakog i teškog kriminala, špijunaže, smunjičavosti i nepoverenja, neizbežan deo je svakodnevnice svakog društva, društvene zajednice i države. Pa i Izraela. To i jeste bila namera. Radnja je kompleksna i proteže se u više decenija i geografija.
Ne mogu da se otmem utisku da je tu delimično i teorija Karla Deutscha, o gradnji, pa i razgradnji nacije, odigrala izvesnu ulogu. I traje neko vreme dok se sistem i njegova antiteza, po celom svetu raspršenih i podeljenih i izmučenih Jevreja, uspostave. Deluje pomalo sintetizovano i izveštačeno to insistiranje da Izrael kao sve druge države sveta mora pored sve inteligencije, da ima i svoje kriminalce i svoju mafiju i svoju policiju. Za vojsku zna se. To je najmanje upitno. Možda je to i bila namera ljudi koji danas žive na prostoru Izraela, da nam prosto dokažu da njihova vera i mudrost, ne dopuštaju da bilo koji čovek završi u totalnom mraku i grehu.
Mnogo toga sam već znao sa raznih strana, izvora i kanala. Najviše me naravno zanimala muzika i kultura. I volim i dalje pesme Arika Einsteina, Tractor's Revenge, Ofre Haze, Machine i drugih imena koja su zvučna podloga ove filmične storije iz jednog sasvim novog ugla.
Lavie očigledno poznaje kontrakulturu, ali i puls zapada željnog informacija iz prve ruke. Pa i kada se jedan lik nervira kada mu neko spomene Ericha Kaestnera, Emila i detektive, budi se asocijacija na jalov i slab, ipak kakav takav, otpor teroru nad jednim narodom čiji su preživeli ostaci morali da se razaspu još više po belome svetu. A jedan deo zaživi u pustinji i drači i svaki dan provodi u strahu za najbliže, strahu od terorizma i okružen brojnim neprijateljima sa svih strana.
Lavie pruža ruku svima i kao da moli za malo više strpljenja i razumevanja. Ali pokazuje i neviđenu hrabrost da ostane i u najtežim trenucima uz svoje ljude. Istovremeno nudi i otvaranje i neznancu zavirivanje u dušu i kompleksnost ovog, po svemu, osim po brojnosti - velikoga naroda.
Mnogo je stereotipova u svetu i jedan vid borbe protiv njih su i dela poput Marora. A ima tu i crnog humora i komedije u čemu slabo ko može da nadmaši ovaj narod i ovu decu Abrahamovu.
Cena koju plaća za ono što u principu i nema cenu - ogromna je.
Priznajem, iako Howlin' Wolf nije baš voleo preterano zvuk električne gitare, najviše se vraćam The Howlin'' Wolf albumu iz 1969e, gde nastupa sa potpuno elektrifikovanom postavom.
U moru legendi, izdvajao ga je njegov opori glas kojim je iz dubine tela beskompromisno izvlačio duboke tonove, urlike i uzdahe. Istim intenzitetom napadao je i gitaru i usnu harmoniku. Imao je jako mnogo, kako belih, tako i crnih sledbenika, a on sam najviše cenio je Charley Pattona, koji mu je jedno vreme bio i mentor.
Na legendarnom Chess lejblu, trajalo je potajno rivalstvo između njega i Muddy Watersa. Wolf, bio je pedantniji sa članovima svoje postave, redovan u isplaćivanju plate i uplaćivanju socijalnog i zdravstvenog osiguranja. Po kvalitetu bili su tu negde - stvar ukusa.
Pravo je čudo kako je uspeo da istrenira svoje glasne žice da podjednakim intenzitetom i bez varijacija u intonaciji i kvalitetu isto zvuče na brojnim studijskim i živim snimcima. Trening i konstitucija, srce ovoga diva iz Missippija, ipak, izdalo ga je 1976e godine u Čikagu.
Znam da blues, kako tradicionalni, tako i u svojim najmodernijim oblicima, smara mnoge ljude kuknjavom i sa par pravila koja moraju da se poštuju.
Ali ako želite da upoznate pravu stranu života, a da vas ne opauči previše po ušima, drugog i zaobilaznog puta nema.
Ili blues raskršća ili južni vetar uskotračne pruge, mračni i vlažni klubovi, noći neprospavane... Sve je to jedno te isto, a i nije.
Ali. Džaba priča, ko ne čuje, i ne pusti iskrenu suzu, taj neće ni u bilo kakvu drugu priču o osećanjima i izdaji da poveruje.
Znači da je Howlin'' mogao i jače i glasnije i moćnije da je hteo. I da je bio ekonomičan sa svojim izrazom, iako mu velika većina autora i izvođača ni onda, a ni danas, nisu ni do kolena.
Howlin' Wolf - Smokestack Lightnin'
Howlin' Wolf - Spoonful
Howlin' Wolf - Killing Floor
Howlin' Wolf - How Many More Years
Howlin' Wolf - Evil (Is Going On) - Live
Joe Hill Louis - Twisting and Turning (On the Floor)
Howlin' Wolf - Sitting On Top Of The World
Howlin' Wolf - Three Hundred Pounds Of Joy
Howlin' Wolf - You Can't Be Beat - Single Version
Howlin' Wolf - Smokestack Lightning
Howlin' Wolf - I Smell A Rat
Howlin' Wolf - Romance Without Finance
Howlin' Wolf - Poor Boy
Howlin' Wolf - Call Me The Wolf - Live At Alice's Revisited1972
Howlin' Wolf - Trying To Forget You
Howlin' Wolf - I Better Go Now - Single Version
Howlin' Wolf - Howlin' Wolf Boogie - Single Version
Howlin' Wolf - Everybody's In The Mood
Howlin' Wolf - The Natchez Burnin'
Howlin' Wolf - Who Will Be Next - Single Version
Howlin' Wolf - California Boogie
Howlin' Wolf - Decoration Day
Howlin' Wolf - I Didn't Mean to Hurt Your Feelings - Bremen Live March 3rd. 1964 - Restauración 2024
Malo je reći da gitarske minijature Johna Faheya volim. Obožavam ih. Drugim rečima, žene dosadan sam. Znam. Čitao sam njegovo antologijsko pisanje o Charley Pattonu. I ako mi je nečega u životu u materijalnom smislu žao je to što njegovu knjigu: How Bluegrass Music Destroyed My Life više ne posedujem.
Možda je prepotentno, ali deo Faheyove i moje biografije, poklapa se u nekim stvarima. Živeo sam na ulici, upoznao svakakve likove, na poslu i dalje zavisim od dobre volje nekih dobrih ljudi. Ne mogu reći da sam neki preterani znalac, osim ako je gomila nepotrebnih i beskorisnih informacija u pitanju.
Zanimaju me koreni zla i dobrote u sredini koju još upoznajem. I da se odmah razumemo, Amerika je jako ružna, slična i nije čudo što tamo plastična hirurgija cveta i uvek će da ima posla za plastične hirurge, modelare koji prave skelete od gipsa i gline, čudovišta koja uče decu da se ne boje od malih nogu.
Fahey je kao, uostalom i Alan Lomax i Harry Smith, Folkwaysi, usvojio nešto što po vokaciji nije njegovo. Mogao je prilično lagodno da živi, ali poput Townesa Van Zandta, krenuo je mnogo težim putem i mnogo je vremena proteklo dok relativno mlađe generacije umetnika i zabavljača nisu sagledale deo njegove veličine i njegovih vizija, potencijala.
Fahey je od akustične gitare sačinio skulpturu i mauzolej generacijama doseljenika i robova. Kako u autorskim kompozicijama, tako i u tradicionalnim i improvizacijama, pokazao je da iskupljenje za sve nepravde može da živi i da postoji. Uz njega možete da hodate prerijom, satima, a da se ne pomerite iz udobnosti sofe i fotelje.
Možete da poverujete i da verujete. I da kao vetar prostrujite kroz prostor između žica i da potpuno nestanete u zvuku koji njegovi prsti oblikuju.
Fahey je za mene velik skoro kao i Hank Williams, razlog što tu veliku i ponekad jako slepu i uobraženu zemlju koja vlada planetom, nikad neću moći i hteti da zamrzim. A naneo sam i ja sam sebi, a i ona meni, kako se uzme, velike udare i nepravde u životu.
Iz uzajamnog nepovrenja i neznanja. Vreme je da se pomirimo.
John Fahey - Steel Guitar Rag
John Fahey - Evening Not Night (Pt. 2)
John Fahey - I Am The Resurrection
John Fahey - The Death Of The Clayton Peacock
John Fahey - 900 Miles - Instrumental
John Fahey - Requiem For Russelll Blaine Cooper
John Fahey - The Portland Cement Factory At Monolith California
John Fahey - The Singing Bridge Of Memphis Tennessee
John Fahey - Bean Vine Blues - #2
John Fahey - Good King Wencelas - Instrumental
John Fahey - Amazing Grace
John Fahey - America
John Fahey - In A Persian Market - Instrumental
John Fahey - The Approaching Of The Disco Void - Live
John Fahey - Hark The Herald Angels Sing/O Come All Ye Faithful
John Fahey - Lullaby And Finale From The Firebird
John Fahey - The Minutes Seem Like Hours The Hours Seem Like Days
John Fahey - Medley: Snowflakes; Steamboat
John Fahey - In Darkest Night: The Objectification And Recurrent Sightings Of Bizarre And Cathected Screen Memories (From Below) Along The Sligo
John Fahey - Angels From The Realms Of Glory
John Fahey - Poor Boy Long Ways From Home - Original Recording
John Fahey - The World Is Waiting For The Sunrise
John Fahey - Stomping Tonight On The Pennsylvania /Alabama Border - Version 1
John Fahey - Revelation On The Banks Of The Pawtuxent
John Fahey - Red Cross Disciple Of Christ Today
John Fahey - Summertime
John Fahey - Wine & Roses
John Fahey - Dance Of The Inhabitants Of The Invisible City ...
John Fahey - Improv In E Minor
John Fahey - O Little Town of Bethlehem / Jingle Bells
John Fahey - We Three Kings Of Orient Are - Instrumental
John Fahey - Joy To The World
John Fahey - In Christ There is No East or West
John Fahey - St. Louis Blues
John Fahey - Untitled (w/o Rain)
John Fahey - Requiem for Mississippi John Hurt - Live at the BBC October1987
U jednom od svojih poslednjih intervjua, r'n'r pionir, Bo Diddley, (1928-2008) rođen u McComb Missippiju, govori klincima da slušaju gospel, blues i country i da ne sempluju druge, nego da guraju svoje stvari. Tako da ni on sam nema objašnjenja kako je došao do karakterističnog i specifičnog zvuka kome su se divili i Stonesi i Yardbirdsi i mnogi drugi. Čak su mu i The Smithsi posvetili omaž u uvodu u How Soon is Now (1984).
Diddley stvarao je tako kako je stvarao više iz nužde nego iz neke raskoši. Jedino su njegov talenat i njegova vokacija bili raskošni. Sve ostalo bilo je svedeno, pa i plod spoja neke čudne improvizacije i sistematičnosti. I njegova električna gitara u obliku kvadrata, njegov zaštitni znak, bila je jako jeftina. Standardna forma mu je smetala da se kreće i pleše dok svira.
U mnogim kompozicijama koristio je svoje umetničko ime Bo, u stvarnom životu zvao se Elias McDaniel.
Kaže da su po vokaciji udaraljke njegov bazični instrument, tako je svirao i gitaru, a i svoju ćerku naučio da lupa u bubnjeve. I inače ta jednostavnost s kojom vozi i varira inicijalni naboj poseduje neku hipnotičku i zaraznu osobenost koju od davnina nastoje da dostignu mnogi stilisti. Od psihodeličara, simfo rokera, Indie hitova, pa sve do dance i raznih tehno derivata, pa do himni koje slušamo na fudbalskim stadionima.
Bo jednostavno zvuči vanvremenski, čak i futuristički, krenulo je sa veoma jeftinom studijskom tehnikom za koju danas se ispostavlja da je bila ne samo u duhu svog vremena, nego i najbolja moguća u svim domenima i dobima. Govorim o analognom.
Koliko se to sada oseti na striming servisu, ne mogu da procenim, znam samo kako je to bilo sa pločama i kasetama. Jednostavno doživljaj. Bo baca u ekstazu.
Bo Diddley - I'm A Man
Bo Diddley - Bo Diddley
Bo Diddley - Road Runner
Bo Diddley - Pretty Thing
Bo Diddley - You Can't Judge A Book By Its Cover
Bo Diddley - Dearest Darling
Bo Diddley - Bo's Guitar
Bo Diddley - Don't Let It Go (Hold On To What You Got)
Bo Diddley - Let Me In
Bo Diddley - Mumblin' Guitar
Bo Diddley - Hong Kong Mississippi
Bo Diddley - Bo Diddley Is A Lover
Bo Diddley - Bo's A Lumber Jack
Bo Diddley - Old Smokey - Live At The Beach Club Myrtle Beach South Carolina/1963
Nevolja sa The Prodigy, Liamom Howlettom i Maximom Realityjem je što svaki track i svaka kompozicija na albumu, pa i svaki Remix mora da bude hit.
Stoga čini se da i nisu nešto produktivni. I taman kad ih zaboravimo, ponovo se pojave.
Moram da priznam da su nekako postali i predmet internih šprdanja i zajebancije kada je u pitanju njihov odnos sa (Novo) beogradskom publikom koja ih bezgranično ceni i poštuje. Tu je i priča da su prvi bend koji je probio sankcije i u izmučenu zemlju i sredinu doneo duh novih vremena. Da se razumemo, da nije bilo dozvole vlade njihove države, ni oni, ni Massive Attack ni par sličnih, nikad ne bi kročili na tlo srpske države.
Slično kao sa "misijom" U2 u Sarajevu ili Mercury Rev, The National, Death in June na tlu Hrvatske. Itd.
Sama muzika inkorporira svet tinejdžerske sobe ispunjen video igrama, zabranjenim horor i porno filmovima, Marvel stripovima i prvim alkoholnim ekscesima za koje roditelji uglavnom prekasno saznaju. Ili se pretvaraju da ništa ne znaju. Mladost.
Breakbitovi i druge poskočice, reverb, eko, midi fraze i inteligentno odabrani citati i semplovi izbacili su The Prodigy u orbitu i moda im u svojoj cirkularnoj prirodi nekako ne dozvoljava da postaju večniji i univerzalniji.
Iako je Keith Flint živeo prilično zdravo i povučeno, duša njegova nije izdržala. Između dijabolične igre na sceni i izgleda koji je mnoge zastrašivao, moralo se nekako svemu tome dati i neki autentičan prizvuk. Otišao je u legendu, Liam je stajao i ostajao iza svega toga. Hardver još nekako živi.
Okretanje dugmića i reglera, nečujno je. Tako je to sve podmazano i osmišljeno da je teško naći neki novi impuls i ne ponavljati se. A i stari se.
Vredi pustiti s vremena na vreme na Soundsystemu.
The Prodigy - We Are The Ruffest - Remastered
The Prodigy - Firestarter
The Prodigy - Breathe
The Prodigy - Smack My Bitch Up
The Prodigy - Voodoo People - Pendulum Mix
The Prodigy - O
The Prodigy - The Day Is My Enemy (Bad Company UK Remix)
The Prodigy - Music Reach (1234)
The Prodigy - Out of Space
The Prodigy - Fire - Sunrise Version
The Prodigy - Poison
The Prodigy - One Love - Edit
The Prodigy - Girls
The Prodigy - Shoot Down
The Prodigy - Ruff In The Jungle Bizness - Uplifting Vibes Remix Remastered
The Prodigy - No Good (Start the Dance) - Bad For You Mix Remastered
The Prodigy - Rat Poison - Remastered
The Prodigy - Run With The Wolves
The Prodigy - Ibiza
The Prodigy - Wild Frontier - Jesse And The Wolf Remix
The Prodigy - We Live Forever
The Prodigy - Give Me a Signal (feat. Barns Courtney)
Muzika Carstena Nicolaia, rođenog 1965e godine u Karl Marx Stadt, nekad i danas zvanom Chemnitz, prevazilazi granice moje mašte i imaginacije. Nazivi kompozicija i albuma koji imaju u sebi kriptički karakter, možda nose i dozu samoorganizovanosti i igre sa teorijom slučaja, statistikom i pitagorejske geometrije. Izviranje i poniranje zvukova ima možda i optički karakter koji u svetu boja sadrži muzički softver i hardver, ali i onaj vrhunac programiranja koji koriste arhitekte: CAD i AUTOCAD. Kako to stvarno ide sa notama i ambijentom? Stvarno ne znam. Ali većina albuma koje sam do sada slušao, bilo da su objavljeni kao saundtrekovi, delovi umetničkih instalacija i izložbi ili samostalna dela, skoro savršeno, a nekad i savršeno, uklapaju se u pejzaž koji me okružuje.
Sve te stare i novije građevine, na kojima nekad primetim manje, a nekad i grublje greške, želja su da služe više od jedne generacije. Kako sam Nicolai štiti svoj zvuk i kako sam zvuk štiti sebe od šumova i buke i tišine, teško je odgonetnuti. Negde sam pročitao da vinil može da nadživi i nuklearni udar i da duboko i plitko urezana informacija može da odoli duhu vremena i nevremena i ostalih nepogoda.
Nicolaijeve zvučne skulpture nose u sebi i religiozni karakter koji je uobraženim i technofrikovima možda poznat i dosadan. Ako smo samo svesni prolaznosti koju u sebi nosimo, svako novo slušanje će da nas odvede i dalje i približi nama samima. Našim bićima.
Zvona nekih novih generacija, tonovi koji će možda da nadžive čak i zidove i kanale koji okružuju neosvojive tvrđave dobra i zla.
Nemoj biti siguran da sve znaš i da sam ti sve rekao. I da sam sve napisao i da sam sve "otpevao" mojim dugotrajnim ćutanjem u domu i na poslu i...
Informacija postoji. I ko zna kad i ko zna ko i ko zna gde, naći će put do onoga koga volim i kome namenjena je.
Ako divlja priroda nadživi formu i sadržaj, kao što se to danas čini, Cela civilizacija je na ogromnom gubitku. Čovek mora prvo da zagospodari sobom, pa onda i s njom - prirodom.
Ryuichi Sakamoto - Church Dream
alva noto - By This River
alva noto - Hawk Punished
alva noto - A Forest
alva noto - Prototype 11
alva noto - Module 9
Opto - Opto File 3
alva noto - Landscape Skizze
Opto - 10.11 p.m.
alva noto - Autoshape
alva noto - Veru 1
alva noto - Logic Moon
alva noto - Wall Anfang (For Jeff Wall)
alva noto - Haliod Xerrox Copy 3 (Paris)
alva noto - U_08-1
alva noto - Xerrox Monophaser 1
alva noto - Broken Line 1
alva noto - Stalker (For Andrei Tarkovsky)
ANBB - I Wish I Was a Mole in the Ground - Extended
alva noto - Pionier IOO
alva noto - Uni Asymmetric Tone
Anne-James Chaton - Chapitre VI: On Stage
alva noto - Xerrox 2ndevol2nd
Ryuichi Sakamoto - The Revenant Main Theme
Iggy Pop - To The Garden The World - EP Version
alva noto - Uni Version
Johann Sebastian Bach - コラール「主イエス・キリストよ、われ汝に呼ばわる」 BWV639
alva noto - Inosc - Live
alva noto - Uni Blue - Florian Kupfer Remix Version 1
Teško je slobodno reći ili proceniti koliko je u ovoj knjizi misli koje su tačno potekle iz mudre glave, danas u srpskom narodu veoma popularnog pravoslavnog sveštenika, Predraga Popovića. A koliko je toga njegovo pažljivo uho negde čulo, oko pročitalo, duh doživeo i ovekovečio?
Pre svega zahvaljujući novim tehnologijama, društvenim mrežama i snimcima na YouTubeu, gde sveštenik Popović ima preko 306.000 sledbenika i pratilaca, njegova pastirska volja i ljubav prema Bogu, danas dolaze do veoma široke publike. To naravno ne može da zameni nedeljnu službu i ponekad s pravom, buni se deo klira i sve prvenstva kada im ljudi dolaze sa primedbama, ili čak stavovima, da im je dovoljno u životu ono što čuju i vide na internetu.
Za razliku od svoga medijskog prisustva, gde sveštenik Popović ili otac Peđa kako ga mnogi iz milja zovu, uz veliki talenat propoveda i priča doživljaje iz svoje bogate "karijere", u knjizi sve je nekako opštije, univerzalnije, mirnije i stabilnije. Nema sumnje, velika je to ljubav prema Bogu i naspram svog poziva u pitanju.
Naravno da velika vera sa sobom nosi i sumnju i unutrašnja preispitivanja. Kao primer naveo bi konstataciju iz životnog iskustva. Pitanje prvog greha u rajskom vrtu, Adama i Eve, otac Peđa navodi sa konstatacijom da muškarci radije idu u pakao sa partnerkom ženom, nego u raj sami. O tome može naravno jako dugo i žučno i mučno da se diskuskutuje.
Otac Peđa priča i o dnevnopolitičkim temama i tu ide uz pastvu i mirjane. Nije to dodvoravanje, nego jednostavno osluškivanje na pulsu naroda i žrtva za narod.
Ima tu i stvari s kojima se nešto i ne slažem, ali moram da priznam da danas drugačije ne može. Crkva nalazi se kao i vekovima pre, na raskrsnici i vododelnici istorije pune prevrata i naglih skretanja. Moderna vremena sa sobom nose nove izazove i pitanje je kako pridobiti mladost i mase koje su željne recimo predbračnih, ali i mnogih drugih iskustava. A i univerzalnost pojmova ljubav, vera, nada neka pitanja ponavlja, a neka postavlja po prvi put do sada.
Tu su najmudriji neki monasi koji su se opredelili da umesto ovozemaljskih, slede samo božije zakone. Ne samo sveci i oni za koje znamo i za koje smo čuli, nego oni krajnje nepoznati, podvižnici novih vremena za koje ćemo tek da saznamo, ako se malo više potrudimo. A i verni supružnici koji su prebrodili mnoge scile i harbide i na pravi put izveli svoje potomke, ako ih imaju.
Za sva vremena. I za ovo danas i oko nas. Kad ni čvrsta i odlučna ruka, ni blaga i mudra reč više ne pomažu. Reci mi.