Čitao: Idi neustrašivo - Jevgenij Vodolazkin (2022) Službeni glasnik

Na 342 stranice, otprilike, nakupilo se dosta tekstova, autobiografskog, fiktivnog, esejističkih karaktera. Ponekad stilske vežbe, ponekad crtice iz života, Vodolazkin, naučni saradnik čuvenog Puškinovog Instituta iz St. Petersburga pokušava, manje, više uspešno, da nam dočara sve bogatstvo svoga talenta i sredine iz koje dolazi. Iako je veliki deo svoga postojanja proveo u Kijevu, deo čak i u Minhenu, književnost je njegova stvarna adresa. Ne počinje spektakularno, neka posmatranja svakodnevnice i nisu nešto spektakularna. Kako se knjiga razvija, daje sve više i više od sebe. Svjestan da mu oreol "Lavra" visi iznad glave, traži da se njegov dosadašnji izraz posmatra u celovitosti i bez dodatne mistifikacije. Kaže i sam da je više od pola vremena proveo uz srednjovekovne ruske tekstove, nego uz bilo šta drugo, što obogaćuje ne samo njegov, nego i portret i opus čitave generacije savremenika. U tom smislu smatra se donekle srodnim Sorokinu. Na jednom mestu daje širok pregled aktuelne produkcije sa jako mnogo široj i inostranoj javnosti nepoznatih imena. Naravno, vraća se i na veličine poput samog Puškina ili Dostojevskog. Ali ne rasipa se znanjem i pohvalama. Kao pravi naučnik, kaže da je situacija s piscima u državi dobra, ne pominjući pri tome da nešto drugo nije u redu. Ili upravo tako.

Svesno i namerno apolitičan, iznosi neke ocene, da recimo beloruska Nobelovka Svetlana Aleksejeva i nije baš ono čemu mora da se teži. Opisi dokumentarne stvarnosti i reportaže, mogu, ali ne obavezno, da budu krajnji cilj. Jer oko i uvo varaju, pretpostavljam. Kako god okrenete - fikcija. 

Na samom kraju, u jednoj dužoj priči dolazi i u krajeve gde ja sada živim. I ljude koji su silom prilika bili uvučeni u ratne radnje tokom Drugog svetskog rata i preživeli i nakon dugog perioda posetili mesta stradanja ruskog naroda. Šta tačno želi da kaže s pričom nije krajnje jasno. Moguće da ti ciklični periodi istorije predstavljaju plodno tlo za ideju i moć pripovedanja. Ali i opomene.

Lično, ne slažem se baš nužno sa svim tezama i opaskama, ali ne mogu da se otmem utisku da Jevgenij želi da ostvari nešto vanvremenski čvrsto i u jeziku i u formi, pa i u sadržaju, što je uostalom u jednom romanu sa temom oživljavanja mrtvih i sam apostrofirao. Jako težak zadatak. Jako smelo pisanje. Voleo bih da uđem u tok misli ovog velikana u nastajanju. Ne i obavezno. Pustimo ga da na miru i dalje stvara i iznenađuje nas svojim odličnim delima. 

Čitao: Opravdanje ostrva - Jevgenij Vodolazkin (2020-2022) Službeni glasnik

Malo je reći da sam bio oduševljen romanom Lavr (2012), pričom iz davnih davnina o travaru koji je izgubio porodicu, svoje najvoljenije i krenuo u hodočašće, postavši živi svetac. Negde u tom delu, spominje se i plastična flaša, čuje se zvuk helikoptera, pa se naracija vraća u svoj prirodni tok i period davnina. Nekima je to zasmetalo, mala egzibicija ili dah nestrpljenja, fenomenalno odrađenog književnog postupka. A retko ko je mogao da odgonetne u čemu je stvar, uključujući i mene. Kao u Odiseji u svemiru 2001. Ili u "Bogovi su pali na teme".

Sa Opravdanjem ostrva, stvar je još složenija. Teško je prestići Lavru, Vodolazkin se i ne trudi preterano da to učini. Pisano u mnogo alegorija i aluzija, Opravdanje govori o istoriji vlasti, smeštajući radnju ili više njih - radnji, u period od nekoliko stotina godina. Neki likovi tako pređu 5, 6 životnih vekova i smenjuju se sa novim junacima. Priča je i "novozavetna", pa se tako na jednom mestu Vodolazkin pita kako je Hristosu uspelo da nahrani 5000 duša sa 5 hlebova, a da to njegovom "stvarnom" vođi u romanu ne polazi za rukom. "Pa nije Bog". Teško je, meni nemoguće, da pogodim paralele sa stvarnim događajima. Njih sigurno ima. Kraljevi, vladike, vojskovođe, predsednici. Ljubavnice i ljubavnici. Vodolazkin se igra i vidi se da je dobar deo života i profesije proveo uz prastare knjige na prastarom ruskom. Pisane rukom, štampane na prvobitnim mašinama. Pomeranje pasusa ne aludira na Office Windows, alatku s kojom je većina knjiga koje čitam u poslednje vreme - napisano. 

Stvarno, imam mali milion pitanja za autora u ovom trenutku, jer vidi se da je delo nesvakidašnje. Ako niste čitali Lavr, duboko preporučujem da to učinite što pre. A ako jeste, evo vam još jedan magični, misteriozni Vodolazkin. Pa mi objasnite na vaš način šta je hteo da kaže. 

Za mene ovo je jedna priča kojoj su okvir vreme i teritorija. Može biti Rusija, a spominje se i veća sila, verovatno Sjedinjene Države. Okruženo vodom, Ostrvo i jeste i nije fizički zaštićeno od pohoda stranaca. Da li se ili kopno ili voda šire? To ne znamo. Znamo samo da je u pitanju svet za sebe. Pa bili to samo jedna knjiga ili jedna stvarnost ili jedna vera ili jedan narod, sve je upitno i pod znakom pitanja. Za stranca. Ne, nije u pitanju zbrka. Samo jedan, donekle uspešan pokušaj, da se uspostavi konstanta, stabilnost. U skladu i naspram sklada. Čudna knjiga.

Malo je reći da me Lavr oduševio. A i dalje me oduševljava. I to je u principu jak razlog da i dalje čitam i pratim aktuelni rad i delo Vodolazkina.