Na 342 stranice, otprilike, nakupilo se dosta tekstova, autobiografskog, fiktivnog, esejističkih karaktera. Ponekad stilske vežbe, ponekad crtice iz života, Vodolazkin, naučni saradnik čuvenog Puškinovog Instituta iz St. Petersburga pokušava, manje, više uspešno, da nam dočara sve bogatstvo svoga talenta i sredine iz koje dolazi. Iako je veliki deo svoga postojanja proveo u Kijevu, deo čak i u Minhenu, književnost je njegova stvarna adresa. Ne počinje spektakularno, neka posmatranja svakodnevnice i nisu nešto spektakularna. Kako se knjiga razvija, daje sve više i više od sebe. Svjestan da mu oreol "Lavra" visi iznad glave, traži da se njegov dosadašnji izraz posmatra u celovitosti i bez dodatne mistifikacije. Kaže i sam da je više od pola vremena proveo uz srednjovekovne ruske tekstove, nego uz bilo šta drugo, što obogaćuje ne samo njegov, nego i portret i opus čitave generacije savremenika. U tom smislu smatra se donekle srodnim Sorokinu. Na jednom mestu daje širok pregled aktuelne produkcije sa jako mnogo široj i inostranoj javnosti nepoznatih imena. Naravno, vraća se i na veličine poput samog Puškina ili Dostojevskog. Ali ne rasipa se znanjem i pohvalama. Kao pravi naučnik, kaže da je situacija s piscima u državi dobra, ne pominjući pri tome da nešto drugo nije u redu. Ili upravo tako.
No comments:
Post a Comment