Čitao: Idi neustrašivo - Jevgenij Vodolazkin (2022) Službeni glasnik

Na 342 stranice, otprilike, nakupilo se dosta tekstova, autobiografskog, fiktivnog, esejističkih karaktera. Ponekad stilske vežbe, ponekad crtice iz života, Vodolazkin, naučni saradnik čuvenog Puškinovog Instituta iz St. Petersburga pokušava, manje, više uspešno, da nam dočara sve bogatstvo svoga talenta i sredine iz koje dolazi. Iako je veliki deo svoga postojanja proveo u Kijevu, deo čak i u Minhenu, književnost je njegova stvarna adresa. Ne počinje spektakularno, neka posmatranja svakodnevnice i nisu nešto spektakularna. Kako se knjiga razvija, daje sve više i više od sebe. Svjestan da mu oreol "Lavra" visi iznad glave, traži da se njegov dosadašnji izraz posmatra u celovitosti i bez dodatne mistifikacije. Kaže i sam da je više od pola vremena proveo uz srednjovekovne ruske tekstove, nego uz bilo šta drugo, što obogaćuje ne samo njegov, nego i portret i opus čitave generacije savremenika. U tom smislu smatra se donekle srodnim Sorokinu. Na jednom mestu daje širok pregled aktuelne produkcije sa jako mnogo široj i inostranoj javnosti nepoznatih imena. Naravno, vraća se i na veličine poput samog Puškina ili Dostojevskog. Ali ne rasipa se znanjem i pohvalama. Kao pravi naučnik, kaže da je situacija s piscima u državi dobra, ne pominjući pri tome da nešto drugo nije u redu. Ili upravo tako.

Svesno i namerno apolitičan, iznosi neke ocene, da recimo beloruska Nobelovka Svetlana Aleksejeva i nije baš ono čemu mora da se teži. Opisi dokumentarne stvarnosti i reportaže, mogu, ali ne obavezno, da budu krajnji cilj. Jer oko i uvo varaju, pretpostavljam. Kako god okrenete - fikcija. 

Na samom kraju, u jednoj dužoj priči dolazi i u krajeve gde ja sada živim. I ljude koji su silom prilika bili uvučeni u ratne radnje tokom Drugog svetskog rata i preživeli i nakon dugog perioda posetili mesta stradanja ruskog naroda. Šta tačno želi da kaže s pričom nije krajnje jasno. Moguće da ti ciklični periodi istorije predstavljaju plodno tlo za ideju i moć pripovedanja. Ali i opomene.

Lično, ne slažem se baš nužno sa svim tezama i opaskama, ali ne mogu da se otmem utisku da Jevgenij želi da ostvari nešto vanvremenski čvrsto i u jeziku i u formi, pa i u sadržaju, što je uostalom u jednom romanu sa temom oživljavanja mrtvih i sam apostrofirao. Jako težak zadatak. Jako smelo pisanje. Voleo bih da uđem u tok misli ovog velikana u nastajanju. Ne i obavezno. Pustimo ga da na miru i dalje stvara i iznenađuje nas svojim odličnim delima.