Beograđanka Barbi Marković, ušla je na mala vrata u popularnu književnost svoje i evropske kulture, modernim remiksom duže priče Thomasa Bernharda, Gehen iz 1971e godine. Roman Izlaženje iz 2006e, mali je osvrt na klubsku scenu njenog rodnog grada. Kako rejveri i Bernhard idu zajedno, ne kapiram baš najbolje. Ovi prvi samo nešto se kao žale, a ide im kao dobro, a austrijskoj legendi nikad nije išlo dobro i jako dobro je znao to da opiše kako mu nije dobro, osim kad kupuje nekretnine i jede u skupim restoranima i peva arije dok se brije. Tajna je verovatno u međuprostoru, jer Bernhard nije pisao za idiote kojima moraš svaki zavrtanj priče da opišeš do poslednjeg detalja. Neki nivo predznanja, podrazumevao se. Odatle i ono "remiks" u literarnom postupku. Nije nužno, ali preporučuje se da poznaješ i original. I kao što jednom reče Handke, najgore za mladog spisatelja je da mu Bernhard bude uzor. Zreliji mogu da pokušaju, ali s rezultatom, teško da će da zadovolje i njih same i publiku. Hrabro.
Barbi ili Barbara, kako joj je pravo ime, u međuvremenu objavila je i Superheldinen (2016) i Verschissene Zeit (2021). Kako se u međuvremenu pojavljivala i na raznim drugim štampanim mestima, zbornicima, publikacijama, ne mogu tačno da odredim koje po redu delo zauzima Mini-Horror objavljen u zimu pre nepunih 9 meseci.
Ne znam zašto, ali čitam je rado. A da li je razumem? To ne mogu tačno da opišem.
Miki je pretpostavljam Austrijanac, a Mini Srpkinja ili Srbijanka. Ili Beograđanka. Kako vam drago? U nizu "mini" scena, puno je šarenila svakodnevnih običnih i neobičnih situacija. Autorka, kao i njeni junaci, uči i prezentuje nam jednu neobičnu viziju jedne romanse, upoznavanja i uklapanja sličnosti i različitosti.
Ne želim da budem grub, pa ni rodno isključiv, ali ovo je jedna ženska priča. Pričana iz nekog ne toliko racionalnog, koliko sentimentalnog ugla. I u njoj ima neke sete zbog neminovne prolaznosti svega što nas okružuje i naših unutrašnjih svetova.
Barbi se ne razbacuje frazama, ali koristi ih baš ciljano i efektno i veoma uspešno im pogađa, kao neko ko ne dolazi iz tih krajolika, nit, boju, nijansu, ritam i kontrast. To moraju da procene "Muttersprachler".
Poslednji deo knjige sa naslikanim prizorima i sličicama, kratkim komentarima, teži nečemu univerzalnijem od jezika. Možda deci koja još ne poznaju sve tajne jezika roditelja. Tako da imamo i jednu slikovnicu za odrasle, bez ijedne psovke, ružne reči, opomene, upozorenja. I to je moguće.
Neko pamti reči vizuelno, neko preko drugih sličnih reči. A neko ponavljanjem i mantrom. Čitao sam kao u transu i verovatno da će Minihorror da ostavi neki dublji trag. Ovo kažem, naročito posle užasnih snova koje sam imao noć posle čitanja knjige. U njima sam osetio strah za najbliže i najdraže, ne i odgovor i razlog za taj strah.
Uglavnom, ni tu, ni tamo. Savršeno opisano i ono tu i ono tamo. Volim ovakve knjige.
No comments:
Post a Comment