Strah je čudna stvar. Ljudi iz straha rade užasno hrabre stvari, pričaju recimo protiv sistema i društvenog poretka i onda ih proglašavaju ludim i smiruju na razne načine, čak i u demokratskim zajednicama. Slobodan Tišma u svom poslednjem delu pokušava da nam dočara sve verzije devijacija umetničkih sloboda. Vređa neumereno, psuje povremeno, pa čak i reprodukuje razne primitivizme iz sredine koja ga okružuje, a važi za zdravu. Bar po okvirnim načelima medicine i sociološke nauke.
Pisanje kao medicina. Neko će da kaže Tišma, pa stani. Ne ide tako. A Tišma će da odgovori, prihvatite me ovakvoga kakav jesam ili kakvoga mislite da jesam. Više ne važi ni reč ni ugovor, usmeni, pismeni, bilo kakvi.
Kada je neko godinama pod pritiskom, kakvim već, a i u moralnim dilemama, naravno da mora da sledi eksplozija, misli, osećanja, utisaka.
Ne branim autora, ali uvek postoji rizik da ako mu se previše približite, vaše ime završi na rubu srama. Neko će da navija i da kaže bravo, npr. Dušan Kovačević i Teofil Pančić su zaslužili to? Ali zašto recimo onaj Mandić? Lično mislim da Tišma ne napada nikoga nego jednostavno svima govori ono šeretski: "ma idi u neku stvar.".
Stvar ukusa. Znam samo kad sam nekim Novosađanima hvalio knjige Tišme, prevrtali su očima, pa to već sve znamo.
I u tome smislu jasna je količina frustracije usled manjka ljubavi i razumevanja, te jedne sredine - duže od 70 godina.
Lično, ovo nije onaj Tišma koga volim, situacionista, majstor apsurda, oneuobičajivač svakodnevnoga. Ima tu nekog kvaliteta, ali ne pogađa ni srž ni budućnost kao nekad. Kao da pokušava doktorima da kaže, evo vidite da se trudim, hoću da sam isti i totalno nesavršen kao i drugi normalni ljudi.
I tu je verovatno vrlina ovoga dela. Svega ostaloga pomalo nedostaje. A Bokačo, Bodler, Goethe, Schopenhauer, Slavoj... ko li već sve ne? Smaraju koliko god ih neko dobro ili loše ili nikako razumeo.
Vreme je da svi okrenemo stranicu i iz oportunizma, oportunizma radi, prihvatimo stvarnost i ono što nam nudi. Nismo deca.
No comments:
Post a Comment