Knjiga, ili bolje rečeno monografija Laibacha, slovenačkog mastermajnda, nezavisnog pisca i pesnika Teodora Lorečnića, mali je spomenik jednoj epohi i jednom vremenu. Na nekih 190 stranica velikoga formata, s mnoštvom fotografija, svedočanstava i uz propratni tekst, opisana je turneja, tada industrijskog benda Laibach - po "okupiranoj Evropi". Koja se desila između 03.11.1983 i 23.12.1983 godine. Dugo vremena verovalo se da, ako se ne varam, 17 koncerata u 16 gradova podeljene Evrope, nije imalo nikakvu sačuvanu vizuelnu dokumentaciju. Tačnije, postojali su plakati, filmovi na 35 milimetarskoj traci, ali fotografije koje je skupio i okinuo Lorenčić otkrivene su slučajno i našle su mesto, po prvi put, u ovom delu.
Umetnički koncept, readymade i manipulacija nikad nisu bili strani Laibachu. Taman kad pomislite da ovaj kolektiv razumete, da ste ulovili nit, dolazi do neke promene koju ne možete da objasnite. Meni lično, upao je u oči pojam "Taylorism". Pevanje na nemačkom i igra simbolima, pre svega "krstom" za koji tvrde da nema veze sa onim čuvenim Malevičovim delom, najviše me podsećaju na nekako izvrnuti "američki način života". Pa time i izvesnu kritiku ekonomskih, političkih i umetničkih trendova koji nose elemente totalitarizma, a dolaze iz posle Indije, druge po veličini, prve po važnosti, demokratije ovoga sveta. Laibach su, kao što sam rekao kolektiv, ali uvek je tu bilo lidera i borbe za dokazivanjem. Bilo da je u pitanju vokal Milan Fras, malen rastom, ali izrazito dominantan na bini. Ili drugi ideolog i čitač raznih proglasa pre koncerata na megafonu Ivan Novak. Može slobodno da se tvrdi i sumnja da je tu bilo više prvih među jednakima. Klasične rocknroll priče.
Turneja o kojoj je reč, prošla je kroz obadve Nemačke, Austriju, Poljsku, Holandiju, Dansku i još nekoliko zamalja, da bi se završila trijumfalnim nastupom u Londonu. Posle peripetija na granici, Laibachu i ekipi, nije bio dozvoljen ulazak u tadašnju Čehoslovačku. U Varšavi ih je tadašnji jugoslovenski ambasador, na informacionom razgovoru učtivo zamolio da prekinu s turnejom. Laibach je to naravno odbio i tadašnji "naš", ili ako hoćete da kažem, "njihov" personal, pozvao na nastup, što su ovi i učinili. Nerado.
Tadašnji imidž, sve sa uniformama iz ko zna kakvih magazina, prepariranom glavom jelena, ja(r)kim osvetljenjem, golim torzom premazanim medom i ko zna s čim sve ne, naravno da je budio sumnju i kod komunista i kod kapitalista. Laibach i danas zna da provocira, ali daleko umerenije i bezazlenije. Tu su brojni imitatori, pa i "Laibach za bebe" - Ramstein. Uticajni su i prati se budno svaki njihov korak.
Teodorove priče o vožnjama, vojnim kolonama na ulicama, protestima "Solidarnosti", opijanju po stanovima i tulumima, knjižarama sa sabranim delima Marksa, Engelsa, Lenjina, Honeckera i ko zna kojih važnih lidera toga doba, stvarno imaju istorijsku i sociološku vrednost. Iako je zanimanje za ovaj period dugo vremena bilo u drugom planu, najnovija zbivanja na Istočnim granicama bude nove rasprave i preispitivanja. Naravno da niko ne želi povratak redova i nestašica osnovnih proizvoda. Nešto, ipak učinjeno je pogrešno i opasnost i dalje postoji. A i nije sve bilo tako loše kao što se piše i priča.
Ono što je najvažnije - muzika, stvarno pleni i danas na sačuvanim snimcima. Kompozicije kao "Brat moj", "Jeruzelski", "Cari Amici soldati" i mnoge druge iz tog perioda imaju, ne samo arhivarsku težinu, nego i važnost i težinu u popularnoj kulturi. Ako bi ih ogoleli i izveli u najjednostavnijem aranžmanu na akustičnoj gitari, pijanu i sa vokalom, videli bi da iz njih izvire izvesna lepota i jednostavnost. Opet, pitanje je da li bi u takvom ruhu naišle na bilo kakav odjek i da li bi bile prihvaćene kao što zaista jesu.
Jako lepa knjiga, čita se za jedno poslepodne. Neke su fotografije jasnije, neke bleđe i podsetile su me na prvu izložbu NSK, još davno pre rata, kada su "amblemi" na tenkovima i avionima bili prelepljeni flasterima. A mi, gimnazijalci smeškali se, jer smo znali koliko su nervirale organizacije prvoboraca i funkcionera koji su od 41e do 45e. goloruki jurišali na njih. Bože koji fanatizam i koja hrabrost. Ja lično ne bih smeo. Neka je glava na ramenima. Velika je planeta. Možemo uvek da bežimo. I kao što kaže moj instruktor hebrejskog jezika. Svaki Jevrejin (pa i mi ne-Jevreji) u Evropi, ima dva spakovana kofera pored ulaznih vrata. Za svaki slučaj.
Laibach čuva mir. Potencirajući istorijske tragove koje bi neki krugovi danas tako rado da uklone i unište iz bolnih sećanja.
