Kad sam bio hodža – Damir Ovčina

 

Kad sam bio hodža – Damir Ovčina

Zwei Jahre Nacht – Damir Ovčina

Rowohlt 2016/2019

 

Ova knjiga je igra slučaja. A i rat je igra slučaja. Mnogo je toga istinitog u njoj. Šta je fikcija, a šta sećanje, a šta momenat istine? Teško pogoditi. Mene lično privukla je informacija da se na 700 i kusur stranica nemačkog prevoda, a i originala ne nalazi ni jedan glagol i ni jedno lično ime. Nije istina. A i istina je. Na pola puta smo. Tragedija koja se razvijala i rasla u svima nama.

Dosta je romana o ratovim i miru u bivšoj Jugoslaviji do sada izašlo. Ovo je jedan od najboljih do sada, ali nema sumnje da će neki u skoroj budućnosti da ga preteknu. Po težini i čitanosti. Tema je tek načeta. S druge strane neko ko ne zna gde su Lenjinova ulica, Ulica Bratstva i jedinstva, bivša zgrada slovenačkog Digitrona, šta je UPI, tome će možda sve ovo da bude previše i neće moći u ovoj kanonadi informacija i brutalnosti da se snađe. I pitanje je koliko će napisano da mu ili joj bude zanimljivo. Nesreća nije za čitanje u slobodno vreme.

Knjiga do u najsitniji detalj opisuje preživljavanje 18 godišnjeg mladića koji se igrom slučaja na početku rata u Bosni i Hercegovini posle smrti majke zadesio kod bake u sarajevskom naselju Grbavica. Ovaj deo grada, kao i delovi Dobrinje, Nedžarića, bio je pod kontrolom bosanskohercegovačkih Srba, dok su ostale delove grada držale jedinice pod kontrolom vlade Alije Izetbegovića. Kako ostajemo uskračeni za informaciju o imenu glavnog junaka, pretpostavljamo da je to sam autor romana i da budemo brutalni do kraja, radi se uslovno rečeno o pripadniku suprotne etničke skupine od one koja je tokom celoga rata kontrolisala Grbavicu. Ime i prezime kao pečat sudbine. Tako se u Bosni i Hercegovini i dalje pečatira. Ništa nije bolje nego pre.

Taj dečak, imao je ludu sreću da preživi. Šta ga je spasilo? Koja slučajnost? Karakter? Neosećanje ili osećanje nacionalne pripadnosti? Priča je stvarno neverovatna i kao takva mogla bi da bude jezički veoma blizu stvarnom toku događaja. To je tajna koju autor drži u sebi i deli je sa javnošču.

Poznato je da su tokom rata u Bosni i Hercegovini od manjinskih grupa i antiratnih osoba, formirani radni vodovi koji su kopali rovove, grobove, sklanjali leševe i obavljali slične poslove. Život u to vreme i kao takav, ništa nije vredeo ni za obične ljude u vrtlogu zbivanja, a o nesrećnim civilima nema potrebe da pričamo. Još je Branko Čopić pričao o metku lutalici iz onih drugih vremena.

Mnogo je epizoda, tragedije u ovoj knjizi, da može sve u jednom dahu da se izdrži. Dijalozi su toliko autentični da predstavljaju pravo blago i odjekuju u glavi. Činjenica je da su etnomotivi igrali veliku ulogu u toj četvorogodipnjoj stihiji iz koje su se ljudi jedva izvukli. Istorija i istorijska dešavanja duboko su usađena u prošle generacije, a ni nove nisu pošteđene toga tereta.

Da li je u pitanju prevod ili umetnička sloboda? Prodavnica Loris, ako me sećanje iz detinjstva nije izdalo bila je prodavnica sportske opreme, a ne optička radnja. Jezička zamka. Ona se nalazila na liniji razdvajanja dve strane. Sa Jevrejskog groblja i po Jevrejskom groblju, tuklo se svakodnevno. Naselje Aerodrom često se pojavljivalo u vestima iz rata. Na bošnjačkoj strani bile su ekipe CNNa, Reutersa, Euro Newsa i velikih svetskih informativnih agencija, pa smo nešto i mogli da slutimo. O Grbavici i srpskoj strani, zna se jako malo.  

Knjigu nisam čitao u originalu jer mi nije bila dostupna, a i nemačko izdanje bilo je jeftinije. U tom izdanju nema objašnjenja za pojmove: „bolan“, „turci“ i „jaran“ i još po neki lokalizam, meni lično ne smeta, a ne bi škodilo za neko buduće štampanje da se strancima ponudi i dodatna informacija. Kad već želi svetu da se objasni to stradanje malog čoveka, da može malo više da se udubi u materiju.

Knjiga nije jednostrana, motivacije su razne, i trebalo bi pitati autora šta je ovim bolnim, na trenutke brutalnim i grotesknim spomenikom jednom vremenu hteo da objasni i postigne.

To objašnjenje i pojašnjenje verovatno će da bude tema i motivacija nekih od budućih dela.

U pitanju je da zaključim jedno veliko antiratna epopeja i pisani spomenik nepravedno stradalima. Autor je, iako nije na nama da sudimo, jedan izuzetno dobar čovek kome je dodeljena uloga da ovo napiše i objavi, i to ga je možda spasilo najgorega. Ako već moramo da verujemo. I ako nam osim vere ništa drugo ne preostaje.

Ljudi i dalje umiru zbog onoga što se tamo desilo u prvoj polovini 90ih. Blizu, a ipak neobjašnjivo. Čak i oni koji su bili daleko od ratnih zbivanja.

Gluvo bilo. I. Ne ponovilo se.

 

 

Estetika pop muzike – Diedrich Diedrichsen

 

Aestetics of PopMusic – Diedrich Diedrichsen

Polity Books - 2023

 

Postoje knjige kojima ništa ne možeta da dodate ili oduzmete. Svaka misao zacementirana je i samo oni najupućeniji mogu nešto posebno da izdvoje ili citiraju. Jedna od takvih knjiga je i poslednji esej na 150 stranica nemačkog rock kritičara i teoretičara kulture Diedricha Diedrichsena.

Često ponavljam da mi se jako dopada odrednica "pop muzika" za sve pravce i smerove krenuvši od jazza, bluesa, rokenrola, punka, tehno muzike... pa sve do u "ono" što nas čeka u budućnosti. Diedrichen tvrdi da je pop muzika i fetiš i da nije muzika i na vrlo sofisticiran i teoretski pokriven način objašnjava nam svoju ili možda posuđenu tezu.

On se koristi teorijama o industriji kulture Teodora Adorna, pa za svoje jezičke akrobacije navodi mnoge od savremenih postmodernističkih umova, sve da bi preslikao svet mode, tehnologije, performansa i čega sve nema u "pop muzici". Posle radija i bioskopa, pop muzika zajedno sa televizijom gradi drugi stub te industrije. Treći stub je internet i "outdoor" kultura sa video igrama, GPSom i svim novotarijama koje su se uselile u naše domove i naša dvorišta. Šta nam nudi budućnost? Na to nam i ova knjiga ne daje odgovor. Ali ona je dobra baza za dublja razmišljanja i predviđanja.

Pop muzika kao jedan vid kontrakulture, s jedne strane divergira i rasipa se u više pravaca. Sa druge strane, otvorenošću, kritikom, očevidnošću i masovnošću ona hrani i gura istinsku kulturu, da se i dalje razvija. Da i dalje postoji.

Evidentan je oprez pri navođenju primera kao što su Bo Diddley ili Billie Eilish. Autor je veoma oprezan i ne zanemaruje rubne grupacije, LGBT populaciju, manjine, Afroamerikance, Azijce... Naprotiv, daje im prilično veliku ulogu i zasluge u onome što su učinili da današnji svet kakav god da je, izgleda bolje i ravnopravnije od onih koji su mu prethodili. Ali i dalje mora mnogo da se radi. Znamo svi.

"Pop muzika" po Diedrichsenu i povezuje i miri i jeste i nije važna. S druge strane ona sa izvesnom dozom političke nekorektnosti i naivnosti postiže upravo ono što mene lično najviše fascinira. Ekskluzivna je i subverzivna.

I sam autor na kraju priznaje nemoć da će jednoga dana slika i ton da budu potpuni. Pop muzika če i dalje da se razvija i širi, a onaj siloviti materijalni udar koji je preživela s prelaskom sa ploča, diskova u digitalni format, preživeće zahvaljujući tehnologijama i jača i veća nego ikada. 

Ipak, živa svirka, masovni koncert, hepening, događaj, predstava, biće i dalje ono jedinstveno i neponovljivo. Neuspešan, ali jako važan pokušaj da se poremeti ono što nas religija uči da je čovek stvoren kao bogočovek, po božanskoj slici i prilici. I da nas u našim preispitivanjima vrati prvobitnim vrednostima kao što su humanost i negovanje iskonskih vrlina.    

 

 

Istorija kosti – John Lurie

Istorija kosti – John Lurie

Random House – 2021

 

Muziku Johna Lurieja i njegovog sastava The Lounge Lizards teško je žanrovski svrstati. Možda, najbolje je poslužiti se opisom iz pera legendarnog kritičara Lestera Bangsa: „Istraživanje nove teritorije koja leži negde zapadno od Charlesa Mingusa i istočno od Bernarda Hermanna“. Dakle jedan slikoviti džezirani saundtrek s buntovničkim kolektivnim stavom, kreiran u Njujorku između 78e i 98e godine prošloga veka.

To je ujedno i glavna tema memoara lidera ove formacije, Lurija, koji se ujedno, uspešno oprobao i kao glumac glavnih i sporednih uloga u filmovima Jarmusha, Scorsezeja, Wendersa, Davida Lyncha, Roberta Benignija. O detinjstvu, odrastanju, maloletničkoj delikvenciji, lakim i teškim porocima, ljubavima i prijateljstvima, slikarstvu, dakako, da ima dosta reči, ponekad i razglabanja. Autor je prilično pošten prema publici, nepoštedan prema samom sebi. Razotkriva najtamnije strane svoje kompleksne ličnosti, pa i kvari auru kojom je okružen njegov, ne tako veliki, ali snažan opus.

Lično, sećam se kako sam prvo, uz radio, pa i vinile i kompakt diskove, svoje adolescentske i odrasle dane proveo družeći se zvucima Lizardsa, Defunkta, Ulmera; na nivou incidenta je i poseta trima uzastopnim, polupraznim, bioskopskim projekcijama filma: „Pod udarom zakona“, gde se zatvorenici Lurie, Tom Waits i Benigni, uz nezaboravne dijaloge, u begu, probijaju močvarama Luizijane.

Knjiga, verovatno je posvećena generaciji današnjih 40, 50 i 60ogodišnjaka, mada i mlađi mogu da nađu nešto za sebe. Naročito u opisima dekadentne scene i zabava Njujorka gde se između ostalih pojavljuju Warhol, Madonna, Basquiat i mnogi drugi. Jean Michel Basquiat, rano preminuli umetnik, spavao je u trenucima oskudice i anonimnosti na podu Luriejevog apartmana, zajedno su slikali, detaljni su i tužni opisi poslednjih susreta i same sahrane na kojoj je pristup bio dozvoljen samo velikim likovima iz tog surovog, hm, biznisa.

Lurie je odrastao u Masačusetsu, na jugoistoku Sjedinjenih Američkih Država. Potiče iz mešane katoličko jevrejske porodice, majka mu je bila rođena Velšanka, da i to pomenemo, lečeni alkoholičar. Bez oca, ostao je rano, u adolescentskim danima. Mlađi brat, Evan, bio je pijanista i orguljaš u zajedničkom bendu, jedina osoba čije je muzičke preporuke ozbiljno i redovno prihvatao.

Alt i sopransaksofon, bili su jedine stvari koje su ga ozbiljno zanimale u mladosti. Živeo je od socijalne pomoći, praktično na ulici, družio se sa obojenim klincima, migrantima, bavio sitnim kriminalom, policija ga je danonoćno pratila.

U Njujorku, družio se sa raznoraznim svetom, nije baš potpuno jasno kako je uspevao da se materijalno održi. Zna se kako je tamo. Može se pretpostaviti da je postojala izvesna solidarnost u krugovima u koje je postepeno ulazio. Snimao je i režirao amaterske filmove („Čovek u orbiti“). Za njih tvrdi i da nisu bili tako loši, iako improvizacije i s minimalnim budžetima.

Prvi koncert The Lounge Lizardsa desio se 4. juna 1979 godine, nije tačno rečeno na kojoj lokaciji u Njujorku. Tu upoznaje atraktivnu i energetičnu Leisu koja ga vodi u Mudd Club i Studio 54. Brian Eno i David Bryrne, između ostalih, bili su ludi za njenom pojavom. Navlači ga na teške narkotike i s povremenim prekidima, bori se decenijama sa zavisnošću. Ne može se reći da su opisi tih agonija naročito efektni i potrebni. Zaprepašćuje činjenica koliko se dan danas uspeva da priseti mnogih detalja iz tih dana. Jer kad bežiš od stvarnosti koja te okružuje, dospevaš u neko drugo stanje svesti, kako možeš da zapažaš i pamtiš šta se desilo?

Debitantski album The Lounge Lizards za EG, pun je pogodak, nastupi su rasprodati, kreću i međunarodne turneje. Međutim, Lurie, bori se i sa hroničnom besparicom, tako da, više iz nužde, nego iz želje, pa i spontano, kreće glumačkim stopama. Fotogeničan, sa svojom visinom od 185 i vitkom figurom, pa i karakterističnom bojom glasa, prvo kreće da glumi samog sebe, u filmovima Jarmusha, pa kod Wima Wendersa. U jednom trenutku u nebesa ga diže i režiser Werner Herzog kao najboljeg „prirodnog“ glumca. Jedan novinar tvrdi na konferenciji za štampu da ga kao dobrog muzičara cene svi glumci i kao dobrog glumca cene svi muzičari, što je, morate priznati, izuzetno priznanje.

 „Čudnije od raja“ i „Pariz Teksas“ osvajaju velike filmske nagrade u Kanu. Postaje zvezda autorskog filma. Manje i veće veze s devojkama, odvlače ga od muzike i posla. Ime Liz zabeleženo je među najvećim ljubavima, čini se da je Lurie nije tako lako prežalio ni dan danas.

Nema puno priče o snimanju „Pod udarom zakona“. Za razliku od Benignija, Tom Waits Louriju mnogo manje prija, čak štaviše, jedna Waitsova pogrešna reč: „Nigger“, zauvek hladi vezu između ova dva muzičara. Njihovi putevi se ipak ukrštaju, tako da čak u jednom telefonskom razgovoru Waits Luriju saopštava da dele zajedničkog „stalkera“. Veoma ubedljiva epizoda u kojoj lažni doktor ubeđuje Lurija kako je Waits propao otkako se oženio i glumi... Bukowskog.

U Japani Lizardsi 1986 snimaju živi album „Big Heart“. Menjaju se postave sa izuzetnim muzičarima među kojima se izdvajaju Arto Lindsay, Marc Ribot, Anton Fier, Curtis Fawlkes. Sve zvučna imena.

Lurie istražuje egzotične ritmove i zvukove, mešaju se tu Karibi sa Saharom, bluz sa neočekivanim komičnim pauzama. Tvrdi da publika zna za postojanje tih viceva, ali da se često na pogrešnim mestima smeje. Sam, oduševljen je Nusrat Fateh Ali Khanom i često koristi neke slične detalje za svoje solističke izlete pod vlastitim imenom i kao Marvin Pontiac.

„Istorija kosti“ nije velika literatura, pre dokument kojim se opisuje stvaralački proces i okruženje iz koga su nastala neka dela i poduhvati. Ophrvan porocima i bolestima, Lurie, uspeva da smogne dovoljno snage da ponovo ukaže na neke klasične greške struke, rasvetli put saznanja svojim poštovaocima, možda i pomogne nekome na početku karijere. Prava je šteta što ga danas tako retko susrećemo i ako ne zbog ničega drugog, vredi investirati malo slobodnog vremena u čitanje ove knjige.

I za kraj. Coltrane jeste ogromno i nezamenljivo ime istorije saksofona, Lurijeva inspiracija i uzor. Postoje ipak istorije i pre i posle Coltranea, da ne kažemo i pre i posle Lurieja. Opet, čitajte i slušajte Lurieja. Posvetite pažnju vlasniku jedne intimne, ali svake pohvale vredne „istorije kosti“.

 

 

Good Pop Bad Pop: Predmeti moga života – Jarvis Cooker

 

Good Pop Bad Pop: Stvari moga života – Jarvis Cooker

Kipenheuer & Witsch - 2022

 

Sećam se kako sam kao student radio u očevoj firmi i da je jedan Francuz, tadašnji šef pogona, bacio u smeće prelepu kesu neke inostrane parfimerije. Čekao sam da izađe i pokupio kesu. U njoj sam nosio knjige i sveske na fakultet. Slabo ko je tada početkom 90ih nosio ruksak ili torbu. Svi smo nosili stvari u plastičnim kesama sa zapada. I bili fascinirani njihovim izgledom.  

Oduševljenje plastičnim kesama ne krije ni lider benda Pulp - Jarvis Cooker. I on ih je svojedobno skupljao i divio se njihovom dizajnu i natpisima na njima. U 400 stranica debeloj slikovnici za odrasle, „Good Pop Bad Pop“, nalaze se fotografije raznih predmeta, uglavnom ambalaže, ali i ručno pisane i crtane beleške kojima opisuje, po sopstvenom sudu, tekstove preko 40 pesama snimljenih sa bendom i solo.

Ne iznoseći eksplicitno o kojim pesmama je reč, taj zadatak pogađanja prepušta mašti i znanju čitalaca, obožavalaca i obožavateljki. „Do you remember the first time“, „Being followed Home“, „Sheffild: Sex City“, „Bad Cover Version“ samo su neke koje meni ovom prilikom padaju na pamet. Opisuje scene i doživljaje kada ga pijani radnici razbijači prate dok ismevaju njegov crni kožni mantil. On misli da je na sigurnom kada je ušao u autobus gradskog prevoza. Odgovara im nepristojno i tu kreću nemile scene. Album „Marianne Faithfull“ iz 1966 koji mu je poklonila prva velika ljubav i koji je kupila negde na rasprodaji. A za koji Cooker smatra da je posveta večnoj ljubavi njih dvoje i da na najbolji način odslikava obostranu vezu i strast. Nije ga nešto preterano volela. Nailazimo i na epizode kupovine jeftinih kompilacija koje pasionirani posetilac buvljaka, kao uostalom i druge predmete i ambalaže, revno skuplja i analizira. Tu je naprimer i lucidna analiza metamorfoze i evolucije žvakaćih i mentol bombona.

Čitajući ovo delo, postajemo svesnii da će Coca Cola i McDonalds, ne samo zahvaljujući snazi marketinga i umetnićkih dela Endija Vorhola, da nas nadžive. Celu našu kao što su nadživeli i prethodne generacije. I tu je možda ključ iza koga se krije sam naslov ove knjige. Šta je loše, a šta dobro? I objektivan i subjektivan sud. Šta je površina, a šta se ispod te površine krije.

S muzičke strane, iako se knjiga koja počinje sećanjima iz škole a završava prijemom na umetničku akademiju, nailazimo i na epizode iz kasnije karijere. Intervuom Jarvisa sa Leonardom Cohenom u kome ga učtivo i pažljivo opominje da ne pričaju o procesu nastanka pesama i hitova. Ili razgovorom sa snimateljem Steve Albinijem u pauzi produkcije albuma, gde se Albini grozi kada mu Cooker priznaje da jako voli pop muziku, za ovoga simbol svoga zla i svega naopakog u poslu i struci.

Kao osamnaestogodišnjak gurnuno je velikom učitelju i uzoru, Johnu Peelu kasetu Pulpa sa demo snimcima u ruke. Sledio je poziv za snimanje radio emisije i živi nastup. Na sledeće pojaviljivanje čekaće celih 13 godina. Jarvis za Peela kaže da ne postoje reči kojima može da se opiše njegov značaj za promociju i propagandu nezavisne i indie muzike. Drugih radio emisija na državnim stanicama sa takvim odjekom nije bilo.

Kako je Jarvis odrastao okružen ženama, primeti se da je pedantan, ne samo opservator nežnijeg pola i čovek koji zna i poznaje njihovu dušu i senzibilitet, nego i ispijač kafa i izgovarač najcrnjih misli i pesimističkih scenarija tipa dijagnoze, bolesti, umiranja, oživljavanja i drugih sličnih pošasti prošlog i ovoga milenijuma. Jarvis je u stanju da poput Trumana Capotea, trač i poluistinu, preobliči u veliku melodiju i umetnost. Pored žena, razume se jako dobro i u muški fudbal, da ostanemo do kraja pošteni.

Tu je i detaljan opis pada sa prozora s visine od 6 metara kad je polomio kosti skoro cele desne strane tela i umalo prošao kao nesrećni bubnjar Soft Machinea, Robert Wyatt. Po svedočenju, niti je bio pijan niti je koristio bilo šta nedozvoljeno. Hteo je samo da fascinira osobu suprotnoga pola koja ga je fascinirala na toj žurci.

Nema puno muzičkih referenci koje bi ukazale na neke spolje uticaje, osim opštepoznatih stvari iz štampe. Jarvis voli Beatlese, Devo, Scotta Walkera. Sa ovim poslednjim sarađivao je na magnum opusu Pulpa, We love life. Ali to je verovatno ostavljeno za neki nastavak ove knjige.

Good Pop Bad Pop, spašava čast štampane knjige. Odlično opremljena knjiga, napisana o dobu pre revolucije interneta i mobilnih uređaja, bavi se predmetima koje odbacujemo ne razmišljajući o njima. Sve postaje virtuelno i sećanja i naši postupci su magloviti i kao u snu. Jedno je sigurno, PDF verzija knjige na računaru ili tabletu, teško da može da zameni taktilni osećaj dok listate i mirišete ovaj šareni karton i papir.

Nikome ne škodi kada o nečemu površnom kao što je pop, neko ponudi i ovako duboku misao i ovako veliki spomenik i delo, kao što je to uradio ovaj umetnik i pop stvaralac iz Šefilda. Lepo i skupo iskustvo. Čuvajte knjige, čuvajte svoju glavu, volite život. Obrnutim redosledom.