Sonični život/Memoari- Thurston Moore

Sonic Life - Thurston Moore

Faber & Faber Ltd. - 2023

Nedostaje mi još 30 stranica i par slobodnih minuta da okončam čitanje autobiografije gitariste i vokala benda Sonic Youth. Utiske o pročitanom podeliću sada s vama. Ostatak ću da pročitam u metrou ili pred spavanje, danas, sutra, prekosutra.

O radu benda Sonic Youth mogli smo da saznamo dosta iz časopisa ili knjiga Thurstonove bivše izabranice srca, Kim Gordon ili biografije SY - Goodbye XX century, autora Davida Browna. Kako je Kim Gordon bila veoma aktivna posle raspada benda i braka, bilo je samo pitanje vremena kada će i kako o tim slavnim danima da progovori druga strana.

Prvi utisak je da je Moor, odrastao na par 100tina kilometara udaljenosti od NYC, ostao dečak, zaljubljen u HC punk i muziku uopšte, a da je Gordon odraslija osoba, sposobna, vična networkingu i povezivanju i jako obaveštena i pismena. Zna skoro sve što je potrebno o modernoj umjetničkoj sceni u kojoj su se članovi benda dugo vremena kretali i koja im je bila vetar u leđa, dok su bili još jedan anonimni bend željan priznanja i uspeha.

Moore se ne zadržava tako dugo na odrastanju i maštanju. S velikim i neizmenjenim entuzijazmom priča kako o svom, tako i o drugim sastavima i izvođačima koje je voleo i koje voli. U jednom trenutku čak mu basista Minutemena, fIREHOSE i kasne postave The Stoogesa, Mike Watt prigovara da kolekcionari muzike ne bi trebalo da sviraju u bendovima i izdaju albume. To se desilo pred veliki korak napred i izdavanje albuma za tada slavnu izdavačku kuću SST records. U daljem toku knjige, Moore diže spomenike Patti Smith, Neilu Youngu, Yoko Ono, ali i demistifikuje ih kao obične ljude od krvi i mesa. Posvećen je kako vlastitoj karijeri tako i promovisanju prijateljskih bendova. Opisi druženja sa Lydiom Lunch, Kurtom Cobainom, REM, Butthole Surfersima, američkim i britanskim bendovima, zauzimaju dobar deo knjige i sigurno mogu da privuku širu publiku od one koncentrisane na svirku Sonic Youtha. Ne malu ulogu igralo je i sviranje u električno gitarskom ansamblu Glenna Brance. Stilski, uobličio je svoj tretman instrumenta, prvi put video Evropu s njim, a i upoznao kod GB svog prijatelja i suparnika u bučnim duelima SY, Leeja Ranalda. 

Bar u prvih 95% knjige, Moore ne pokazuje osvetoljubivost i netrpeljivost prema basistkinji SY i bivšoj životnoj saputnici Kim Gordon. Sigurno da bi i poneka pikanterija iz privatnog života doprinela tiražu knjige. Moore je tu krajnje korektan. Verovatno zbog danas 30godišnje ćerke Koko koju spominje često i jako voli. Anegdota i prizora iz privatnog života ima. Na prvom mestu ipak je muzika. I meni lično poznate scene npr. kada u besparici od partnera krije kesu sa vinilima. Upravo kupljenim. 

Iako duboko u sedmoj deceniji, Moore je u svojoj suštini ostao, ponavljam - dečak. I danas tako izgleda. Teško ga je zamisliti kako u Minor Threat majici i sa dosta sedih na glavi, svira u nekom malom mračnom klubu i spava na sećiji nekog obožavaoca, koga je upoznao posle koncerta. Ali on to, sve su prilike, i dalje radi.

Odabrao je svoj put i ova knjiga je njegov vlastiti spomenik i spomenik ne jednoj nego više generacija. Mnogo su duže priče o prva 3-4 albuma, od onoga što posle sledi. Proboja u izvrsnim krugovima, ugovoru za mejnstrim kuću Geffen i kasnije objavljenih albuma, kakav je recimo famozni "Experimental Jet Set...".

Put, bio je, a i dalje težak je. Ostati veran sebi i svojim principima. Nešto što retko kome uspeva. E pa uglavnom, Thurston takav je lik. Greške samo su dokaz više da je u smislu karijere radio većinu stvari ispravno. Na privatnom planu i ispitu, svi, uglavnom svi, pre ili kasnije padamo. Retkima koji i na tom planu uspevaju, malo je reći da zavidim. Ti su sve ređi i ređi u ova, malo je reći, suluda , sonična vremena.