Prava šteta što na Spotify ne mogu da se nađu albumi Jima O Rourkea, na kojima diže spomenik Van Dyke Parksu i Davidu Acklesu. Ima dosta njegovih eksperimentalnih izleta onlajn. I to je nešto. Posedovao sam te vinile: "Eureka", "Insignificance", "The Visitor",... ali došli razvod i selidba. Nisam imao gde da ih držim. Došao nakupac iz Berlina i za neku crkavicu, đavo sve odneo i rasparčao... Neka smo živi i zdravi. S druge strane, ne tako davno, pojavila su se na Spotify aplikaciji izdanja Smoga i solo radovi Billa Calahana. Velika stvar. Već sam pisao da sam jako voleo Smog, samo nisam bio u mogućnosti kao student, konobar, građevinski radnik, etc. Nisam bio u mogućnosti to sebi da priuštim. A i niko koga sam poznavao, nije imao ukus sličam mom ukusu, tako da sam više sanjario o njima nego što sam stvarno nešto znao. Sada evo došla je prilika da, ne u baš najoptimalnijom kvalitetu, ali bolje nego na C90 kaseti, slušam detaljno i Billa Calahana i stare albume njegovog benda Smog.
Bill, počeo je prilično eksperimentalno. Cepao je akustičnu i električnu gitaru, ne baš kao Derek Bailey, ali nekad stvarno nisi mogao da prepoznaš koji instrumenti su bili pod znakom pitanja. Billov nazalni vokal, onako zavodan, švalerski, mamio je i sve postavljao u neki nazovimo konvencionalan okvir. I njegova ironija je, po mnogo čemu, da opsujem, nenadjebiva. Od početka do kraja Callahanove karijere, tekstovi mogu jasno da se razumeju. Uslovno rečeno, folk, ne baš onaj rani Folk Implosion - folk, pomerao je granice kao retko koji drugi likovi iz perioda 90ih i ranih 00ih. Kako i zašto je? Callahan iz tog za nenavikle uši - ranog Smog izraza prešao u svet baroknih ooop pop melodija nije jasno. Bio je jedno vreme i više nego najbolji drug Joanne Newsom, prilično stariji od nje. Veliki uzor. I stvarno taj njegov pristup stvarima, privlačio je na koncertima likove za koje niko na ovom svetu ne bi stavio desnu ruku u vatru. Uključujući i njihove najrođenije. Pomalo razočaran. dok sam gledao direktore i biznismene sa nazovi starletama kako mu bučno aplaudiraju povukao bi se za šank. Ispio pivo i osećao se pomalo izdatim. Jer sam jedno vreme mislio da sam ja jedan od retkih koji ga razume i kome njegova muzika uslovno rečeno pripada ono "platonski". U međuvremenu, otpevao je i klasik "Dress Sexy At My Funeral", pomerio motku za dobrih pola metra naviše albumom dub verzija "Have Fun with God" konkurenciji. Ok, to radi već decenijama i Jeb Loy Nichols. Ma Callahan je konkurencija samom sebi. On je ono klasični Amerikanac sa reklame za Mallboro i Camel. Zet koga bi svaka gospođa poželela za svoju neudatu ćerku, za koju misli ili da je nevinašce pre svih ili da se ubija od razvrata. Majke nemaju uglavnom pojma šta im ćerke rade. Neka bar majke slušaju Smog i novog Callahana, pažljivo, da im baja sve objasni. "Truth Serum".
Smog/Bill Callahan
I m Smilling
Burning Kingdom
Your Wedding
I Am Star Wars!
Russian Winter
Wild Love
Everything You Touch Becomes a Cruch
Hangman Blues
Red Apples
Red Apples Falls
Cold Blooded Old Times
Dress Sexy At My Funeral
Keep Some Steady Friends Around
Real Live Dress
Truth Serum
I Feel Like The Mother Of The World
I Love You
From The Rivers To The Ocean
A Man Needs A Woman Or A Man To Be A Man
All Thoughts Are Prey To Some Beast
Diamond Dancer
America!
Winter Road
Summer Dub
Morning is My Godmother
Watche Me Get Married
Protest Song
Our Anniversary
Natural Information
The Breeze/My Baby Cries
No comments:
Post a Comment