Malo je reći da sam bio oduševljen romanom Lavr (2012), pričom iz davnih davnina o travaru koji je izgubio porodicu, svoje najvoljenije i krenuo u hodočašće, postavši živi svetac. Negde u tom delu, spominje se i plastična flaša, čuje se zvuk helikoptera, pa se naracija vraća u svoj prirodni tok i period davnina. Nekima je to zasmetalo, mala egzibicija ili dah nestrpljenja, fenomenalno odrađenog književnog postupka. A retko ko je mogao da odgonetne u čemu je stvar, uključujući i mene. Kao u Odiseji u svemiru 2001. Ili u "Bogovi su pali na teme".
Sa Opravdanjem ostrva, stvar je još složenija. Teško je prestići Lavru, Vodolazkin se i ne trudi preterano da to učini. Pisano u mnogo alegorija i aluzija, Opravdanje govori o istoriji vlasti, smeštajući radnju ili više njih - radnji, u period od nekoliko stotina godina. Neki likovi tako pređu 5, 6 životnih vekova i smenjuju se sa novim junacima. Priča je i "novozavetna", pa se tako na jednom mestu Vodolazkin pita kako je Hristosu uspelo da nahrani 5000 duša sa 5 hlebova, a da to njegovom "stvarnom" vođi u romanu ne polazi za rukom. "Pa nije Bog". Teško je, meni nemoguće, da pogodim paralele sa stvarnim događajima. Njih sigurno ima. Kraljevi, vladike, vojskovođe, predsednici. Ljubavnice i ljubavnici. Vodolazkin se igra i vidi se da je dobar deo života i profesije proveo uz prastare knjige na prastarom ruskom. Pisane rukom, štampane na prvobitnim mašinama. Pomeranje pasusa ne aludira na Office Windows, alatku s kojom je većina knjiga koje čitam u poslednje vreme - napisano.
Stvarno, imam mali milion pitanja za autora u ovom trenutku, jer vidi se da je delo nesvakidašnje. Ako niste čitali Lavr, duboko preporučujem da to učinite što pre. A ako jeste, evo vam još jedan magični, misteriozni Vodolazkin. Pa mi objasnite na vaš način šta je hteo da kaže.
Za mene ovo je jedna priča kojoj su okvir vreme i teritorija. Može biti Rusija, a spominje se i veća sila, verovatno Sjedinjene Države. Okruženo vodom, Ostrvo i jeste i nije fizički zaštićeno od pohoda stranaca. Da li se ili kopno ili voda šire? To ne znamo. Znamo samo da je u pitanju svet za sebe. Pa bili to samo jedna knjiga ili jedna stvarnost ili jedna vera ili jedan narod, sve je upitno i pod znakom pitanja. Za stranca. Ne, nije u pitanju zbrka. Samo jedan, donekle uspešan pokušaj, da se uspostavi konstanta, stabilnost. U skladu i naspram sklada. Čudna knjiga.
Malo je reći da me Lavr oduševio. A i dalje me oduševljava. I to je u principu jak razlog da i dalje čitam i pratim aktuelni rad i delo Vodolazkina.
No comments:
Post a Comment