Za koji dan, biće dve godine kako je preminuo Mark Lanegan. Prirodnom ili neprirodnom smrću? Ne znam. Bio je veliki vokal, bez nekih bravura, blues roker. Stajao je na bini na izvolite, pa bi zauzeo gard i udarao glasom po svima nama. Pričali su i pisali da je bio jako neprijatan privatno. Prvi put sam ga gledao na "Bubblegum" (2004) turneji i nije mi leglo. Kao da je pokušavao da se nadoveže na svoje buce iz Streaming Trees i same početke, a bend je vukao na Monster Magnet i slične egzibicije. Ja sam tada već dizao " I ll take care of you" (1999) u nebesa. Drugi put je bilo pre nekoliko godina. U ulici Marlene Dietrich. Stajao sam u holu i neko mi reče na srpskom ili hrvatskom, "a i ti si tu". Pravio sam se da ne čujem. Kupio sam dva vinila, iz pijeteta, i tu se odjednom nacrtao on, glavom i kapom, Mark. Nosio je u kartonu picu. I ponudio mi komad. Uzeo sam ga nemo, a on je samo slegao ramenima, kao, "vidiš i sam". Laneganov glas nema neki bujan opseg, ali kad bi zaurlao, niko ne bi ostao ravnodušan. Toliko je života, preživljenog, kilometara, litara, prašine i ko zna čega sve ne, bilo u njemu. A nije izgledao kao snagator ili junak iz Marwellovih romana kao recimo Henry Rollins kome su izbijale žile na vratu dok je zapomagao. Lanegan, sa onim duboko usađenim očima, znao je da neće još dugo. Amerikanac, onakav kakvim sam ih zamišljao dok ih nisam bliže upoznao, stara garda. Džins i nesagledivo hrabar i širok. Imao je mnogo prijatelja u struci. Svi su ga zvali i da gledao sam ga jednom i sa Queens of the Stone age mislim. Ili tako nekako. Stres čini svoje. Treba mi jako puno vremena da se ponečega i prisetim. Kiša i sneg koji se davno otopio, izbrisali su skoro sve tragove. Mark je gorak kao crna kafa bez mleka i šećera. Čista desetka. Arabica. Diže iz mrtvih.
No comments:
Post a Comment