Kao i junaci njegovih romana, Kormak Makarti dugo vremena putovao je i izdržavao se raznim sporednim poslovima. Proveo je četri godine i u američkim oružanim snagama, tako da neki njegovi likovi odaju snažan i upečatljiv utisak, jednostavno, ljudi od krvi i mesa, koji bore se kroz život jer drugačije ne umeju i ne znaju. Pre Putnika i Stele Maris, čitao sam samo Put i gledao izuzetne filmove "No country for old man" i "The Counselor". U pisanom delu Mekarti oslanja se na tradiciju Foknera, Hemigveja, američkih klasika i po kritici spadao je u najznačajnije savremene književnike novog kontinenta pored Filipa Rotha, Pynchona i Dona DeLilloa. Ima tu sličnosti, ali i razlika. Ljudi na ivici zakona, u borbi na život i smrt, na ivici egzistencije, a ponekad i iz viših staleža, ali podjednako neuspešni i pali moralno, česta su tema literature zemlje iz koje dolazi. Ono što pravi razliku je i prilična želja da se izađe iz okvira žanra i ponudi nešto novo, bilo da je u pitanju forma ili sadržaj. Tako u pretposlednjem romanu Putnik, nalazimo na više radnji koje bude maštu, ali se i ne razrešavaju. To može da odbije mnoge čitaoce, ali i da da ideju nekome iz mlađe generacije autora da jednu od priča privede kraju kao što je sam Mekarti uradio posljednjim romanom Stela Maris. Poslednji roman prati priču iz psihijatrijske ustanove sestre glavnog junaka Putnika Boba, Ališe. U Putniku Mekarti piše dosta i o kvantnoj fizici što je verovatno posljedica njegovog prijateljstva s Nobelovom Marej Gel Manom. Do u najsitnije detalje opisuje proces vađenja nafte na morskim platformama. Tu je i jedna misteriozna epizoda sa podvodnim proučavanjem olupine aviona i dva nestala putnika. Tu podseća pomalo na Pynchona, pa i rano preminulog Foster Valasa, samo u daleko čitljivoj i razumljivijoj formi. Pomalo je nepravedno što Cormac ostavlja publiku u nedoumici, posle uživanja u efektnim i maštovitim dijalozima. Naravno da i manje inteligentni sagovornici pričaju primitivnije i manje inteligentno, ali i njih Kormak voli. Tu je možda i poenta ili jedna od mogućih poenti Stela Marisa. Kako pisci stvaraju paralelne svetove, pa i jedno vreme žive u njima, a neki poput psihičkih bolesnika i ne izlaze iz njih dugo dugo vremena. Kako ući u psihu tako različitih junaka, diversificirati ih, a ostati čitav i pri sebi i svoj i mentalno zdrav. Po meni oba romana su metafore, iako su i dolar i nafta tako stvarne kategorije. Makarti nudi nam više rešenja u izmaglici, a na nama je da ih sami otkrijemo. Ne moramo da se slažemo sa drugim čitaocima ni po čemu drugom osim po tome da je ovaj Amerikanac, koji je preminuo u 89oj godini 2023e, izuzetan autor. Nemam želju da se dublje upuštam u špekulacije i nagađanja šta je sve i šta sve nije hteo da kaže. Mekartijev ugao gledanja stvarno nalikuje filmu i TV serijama i naučnim emisijama i stvarnom životu. Čovek je stvarno imao meru i prava je šteta što nije ostavio više nego samo 12 romana, par drama i scenarija iza sebe. Dugo su se kuvale ove knjige u njemu što pomalo i objašnjava dubinu misli iz koje su proistekle. Nafta i dolar, najverovatnije. Dobar i žestok lik. Idem dalje.
No comments:
Post a Comment