Hemona ne poznajem lično, a iz istoga smo grada. Starija je generacija. Jednom sam, daavno, gledao i njegov bend na sceni. Ne bih rekao da je on muškarčina koja se busa svojim ponosom, ali iza sebe ima uspeh i dobre rezultate. Dugo vremena živi u Americi, u Čikagu ako ne varam se. I ovo je prva njegova knjiga koju sam do kraja pročitao. Ne baš i razumeo. Pokušao sam i ranije, ali kad mi neko počne o Tarkovskom. U romanu. Ja zatvorim knjigu i odložim je u policu. Znamo svi za Tarkovskog, nekada je to bila opšta kultura, danas znak uobraženosti.
Nova knjiga jednog od koscenarista poslednjeg Matrixa ljubavna je priča između Osmana i Pinta, dvojice Sarajlija. Bio sam toliko smeo, pa sam povukao parabolu i hiperbole i dozvolio sebi da je čitam u drugom ključu. Životu u izbeglištvu i današnjoj slici Amerike koju mnogi imaju u svojim glavama.
A Amerika, otkako smo je "otkrili" propada. I tako će da bude, izgleda, i sledećih 1000 godina. Dva glavna lika beže od rata i kako raste njihova ljubav prolaze brojne kontinente i razdaljine. Okružuju ih na tom putovanju i razbojnici i špijuni. A ko su danas razbojnici i špijuni? Zar sve nije postalo farsa i slika stvarnosti koja ne odgovara istini i samo nas dribla iz dana u dan i iz godine u godinu. Hleba i igara.
Hemon piše jako lepo i pomalo neprecizno. Kao da je naučio onu davnu školu koju smo svi znali. Nemoj da vređaš i budi dobar prema svima. Kad bi bio mlo precizniji, izgubio bi mnogo prijatelja. A ima ih stvarno mnogo.
Čini mi se da je upravo takav, kakav je, dobar prema svima, osim prema samom sebi. Ilegalac. Iako sve radi po zakonu i dobro zna koliko je sve zapetljano i praktično nerešivo na Bliskom Istoku. A i u vlastitom domu.
No comments:
Post a Comment