Tokom burnih 90ih i nešto mirnijih 00tih godina, umoran od loših vesti i maltretiranja na radnom mestu, bio sam bukvalno rečeno žedan dobre muzike. A to, itekako koštalo je. Dovijao sam se na razne načine. Muzička štampa bila je skupa, vinili takođe, preostajali su Second Hand šopovi sa popularnim cenama diskova koje niko nije želeo, a na njima bilo je, što ono kažu: suvo zlato. Nekad bi me privlačili živopisni omoti, češće ime etikete. Kratko bi ih preslušao u prodavnici, a kad bih pazario, trčao bih kući da ih što pre preslušam, dok deca spavaju i otimam vredne trenutke vlastitoga sna. Bilo je tu lejblova imena tipa Mille Platteaux, Clear, Warp, Perlon i milion drugih kojih se više i ne sećam. To bi mi bio jedan od najvažnijih kriterijuma. A bilo je i nekih drugih o kojima ću drugi put. Creativne digging pre svega. Kolekcija je rasla. Vremenom, mesta kod kuće bilo je sve manje i manje, kao i vremena uostalom. Prodao sam skoro sve. Uključujući i dušu. Sistem definitivno postoji.
Oval, u početku trio, a onda samo solo projekat Markusa Poppa, jako sam voleo. "Glitch", koncept produkcije i lovljenja digitalnih šumova i grešaka, nisam preterano shvatao ni onda, a ne shvatam ni sada. Rezultati koji su izlazili iz Stereo uređaja, midija ili hardware-a, a potom skoro isključivo softwarea i biblioteka punih zvukova, davali su zavodljive kompozicije. Nemam pojma koju ulogu u svemu tome igrao je faktor slučajnosti i koliko je sam koncept mogao da se naučno ili bilo kako drugačije objasni spolja. Kad čovek nije 100% u tome. Sistem definitivno postoji.
Poppa, gledao sam na "Voa" (2013) turneji. Već tada, distancirao se od skupe opreme i sličnih akrobacija. Sedeo je pored jeftinog crnog laptopa sa prelepljenom pozadinom ekrana i nešto jako važno, bežičnim mišem, diktirao uređaju. Vizuelno, bilo je jako minimalno i prostor bio je ispunjen nekom toplinom južnoafričkih prašuma i japanskih kuća od papira. U skoro apsolutnom mraku, samo odsjaj njegovog lica i svetla simbola za izlaze u slučaju opasnosti, mogli su da se vide i naslute. Pomislio sam koliko znoja neke hard rock ili metal, Popp inače privatno sluša metal, koliko znoja bi bilo potrebno da dostignu emotivni i energetski nivo i katarzu, koji je u ovom slučaju samo jedan čovek postizao sa već spomenutim mišem i integrisanom tastaturom. Soundsystem bio je besprekoran. Da i to napomenem. Bilo je evidentno da sve se odvijalo u Real time-u. Igrao se verovatno sa različitim bojama i veličinama svojih datoteka. Koji je to bio sistem? Pitam se po ko zna koji put. Pa odustanem. Ne ulazim u detalje i ne zanima me. Podrum u kom smo se nalazili, mi, publika, uživao je u nečemu što se verovatno ne ponavlja tako lako. Ili nikako. Sistem definitivno postoji.
Eksplozije tonova koji tonu i izranjaju jedni iz drugih, oštri prekidi i preskakanja iz jednog u drugi registar, bez pauza, teško su mogli da se povežu sa mislima koje su vrludale iz jednog kraja u drugi kraj prostora ispunjenog publikom i nekim sitnim tačkama koje su se dizale naspram plafona. Nešto slično dešava se i kada su slušalice u pitanju. Nipošto ne hodajte ulicom, nemojte ni da radite nešto važno. Ova muzika transformiše starog u novog čoveka. Do sada nepoznato. Potražite na internetu intervjue i recenzije. Jako je teško sve ovo opisati i sažeti. I objasniti kako Popp dolazi do ovih rezultata i ovi rezultati do nas. Različiti su putevi. Dok se svi, na jednom mestu, istomišljenici, ne sretnemo i utonemo u Oval. A onda bez pozdrava raziđemo. Tiho. Beščujno. Sistem definitivno postoji.
The Politics of digital audio
Do while x
Momentan VR
Motif
Track 10
Track 6
Nofiction
Cry
Alpen
-dor
Id
Improg
Feeling
Okno
Glance
No comments:
Post a Comment