Hvala: "О једној младости и неузвраћеним љубавима: Музика кафића и „Сарајевска школа попа“ – лични угао, пета лична грешка."

O једној младости и неузвраћеним љубавима: Музика кафића и „Сарајевска школа попа“ – лични угао, пета лична грешка.

 

Тешко ми је започети овај текст јер тема буди у мени мали милион асоцијација, a и по коју емоцију. Недавно сам с једним добрим духом Панчева, дошао до закључка да је целокупни опус словеначког бенда Лајбах, не у потпуности, али бар 90%, посвећен „Америци“ и визијама Америке. Довољно је само напоменути да се "Нова Акропола" (1986), с омота њиховог истоименог ремек дела, налази вероватно у Вашингтону, не у Атини или Риму или где смо само замишљали да би могла да буде. Можда Берлину? Не, ни у Берлину.

 

Даље. Шта се дешава када уђемо у неки кафић који држи неко с простора бивше заједничке државе? Прво што упада у очи су преноси и снимци: или утакмице Енглеске „Премијер лиге“, или неки „други“ фудбал, а понешто ређе, на ТВ-у врти се НБА баскет, понекад и такмичења у снукеру или дарту. Зависи од доба дана или ноћи.

 

Оно на шта не обраћамо тако пажњу је музика која иде из, по неком неписаном правилу, добрих, јефтиних ЈБЛ звучника и са неког великог лаптопа. То су углавном мање-више популарне интернет радио станице које уз рекламе за ВЦ папир и разноразне кућне потрепштине пуштају „наше“ хитове из 80их и 90их, када је још постојала солидна и професионална музичка продукција размештена по разним политичким и културним центрима бивше заједничке државе. У последње време ту се прошверцује и понеки нови трап рап или турбо хит. Што је добра вест. Некако сви смо се пожелели урбане атмосфере. Одавно је престало да се организовано гради и асфалтира, тако да морамо да пазимо док пролазимо кроз блато и каљугу, чак и кроз ужа градска језгра места виђенијих имена.

 

Ту је онда и послуга која увек има довољно ситниша да уситни за покер аутомате. Савршено влада ентеријером док брише столове и пролази између њих и шанка. Повремено изађе вани да посматра саобраћај и запали понеку. Наравно да зна и познаје најновије филмске хитове. Разговара са сталним гостима на другачији и приснији начин него са случајним посетиоцима. И понекад у себи, а понекад тихо, певуши хитове које чује по хиљадити пут за редом.

 

Кад су у питању звучна имена, екс Ју поп сцене, скоро ми је пала на памет једна конструкција из термина домаће пресахле рок критике, да је осовина Љубљана-Загреб-Београд, уствари гајила културни наклон и паралеле, у смислу да је подржавала линију Берлин-Лондон-Њујорк. Београд је наравно био Њујорк у тој причи. Поређења која следе, наравно да су преувеличана, јер зна се где су били центри монденских догађања, а шта су биле рефлексије и последице. Има логике, јер кад се сетим само концерата које сам као клинац гледао, рецимо: ДуДуА и Пеђа Д Бој бенда, то ми је за разлику од њихових испегланих снимака с радија, звучало на бини, баш као да слушам ЕСГ, Мартина Рева и Алана Вегу. Тада наравно нисам знао ко су они, сада јако добро знам. Легенде. Тек после свирке „Вајт Рабит Бенда“, нисам могао као 16огодишњак чак три ноћи да спавам, колико ми се то допало и колико је другачије звучало у оном малом месту Сарајеву. Њима ни данас не могу да нађем пандан у свету естраде. А сви су имали неке узоре. Па зар и Седморица младих нису били српски и југословенски Темптејшнси, све са оним баритоном и тужбалицама берача памука.

 

Наиме оном Сарајеву, слепом цреву система који је издржао 7 од 8 офанзива у Другом светском рату и да се којим случајем десио још који велики напад фашистичких сила и домаћих сарадника, попуцао би по свим шавовима - неповратно. Долазили су нам из разних делова СФРЈ, да нас забаве, обавесте, успавају и узму нам коју пару. А оно чиме су се локални музичари бавили, било је узвраћање здравог за готово. Хтели ми то или не, Велико Дугме снимало је као и Чорба, у најскупљим студијима у Лондону и када су им се причињавале "липе" која цвату. Индекси и Чола, узимали фестивалске награде, овај други ломио срца све, од клинки, времешних тетки и чистачица, па до модела и партијских гласоговорница.

 

У једном тренутку појавили су се и Мерлин, са одличним бубњарем и тада очајним, данас много бољим - певачем. Бубњар је зарађивао за живот наплаћујући паркинг код хотела "Европа", а чиме се Дино бавио? Немам појма и не занима ме. ОК, занима ме помало. Данас "пуни", толико знамо сви. И још знам само да смо се после тог њиховог дебитантског наступа у „Дому младих“ зезали: "времена су к., а ти си б., јелите в., мени д.". Наиме волели смо у гимназији скраћенице. СК (Савез Комуниста), ГК (Градски Комитет), СРБиХ (Социјалистичка Република...), МУП (Министарство Унутрашњих Послова) и многе друге. Ништа немам ни данас против њих, таква била су времена. И пола моје фамилије и пријатеља били су у тим редовима.

 

Гледали смо и Плави Оркестар, када је вокал попио од неког увређеног џибера шамар на сцени. Нејасна и надреална епизода, ко зна зашто и ко зна због чега? Легендарни Тена из бенда СЦХ, деловао је грозније него грозни Ивица Чуљак, кога сам случајно "у нехату", очешао раменом, дакле у пролазу и на сву срећу преживео тај случајни сусрет. Никоме није јасно како је Тена Хаџимусић успео да се у двадесет и некој пензионише као бивши полицајац позорник па и да обавља ту часну дужност. Страјдер - Саше Хемона, био је хладан као Генг оф Фоур за које сам и тада знао да постоје негде у Лидсу. А Гимпел Луда и Гари Гаринча као да су сишли с неког од омота комерцијалних остварења Токинг Хедса. Све то данас можете да нађете и чујете на YouTube-u. Верујте снимци и нису некога квалитета, уз колу и у првим редовима клубова ЦДА и "Црвена галерија", угођај био је много бољи.

 

Елвис и Пушење пуштали су и за оно време „виралне фазоне“ преко радија и гимназијских забава. И сви би их знали пре него што одемо на њихову свирку. Како? Немам појма, није било ни интернета, ни социјалних мрежа, новине биле су скупе... Вероватно су комшинице једна другој куцале у радијатор, да се нађу на кафи и партији трача, па би тако кренула прича.

 

Друг из клупе, свирао је у непрежаљеном Сну и Кори, лепим рок посветама младости, безбрижности и детињству. Све набројано, морам да поновим, на преживелим демо снимцима много лошије звучи него "на живо". Други колега, на концерту, као певач "Мајора" почео је да рецитује на руском, па одмах потом добио шут карту. Браћа Ћеза Мајонеза и Слоно, гитарски дуо ко зна које по реду од реинкарнација Бомбардера, певали су треш метал химну: "Чувајте се невјерници нашминканих лица", вероватно упућене тада модерном глам и свит металу. А чувено солирање и гитарска пиротехника, оно у трансу, лежећи на поду, Формуле 4 или 5, бенда за који никад нисмо веровали да ће да нестану, будило је у нама Ричи Блекмуре и Стеве Мариоте, за које смо били 100% сигурни да их никад нећемо срести ни у једом од следећих девет живота. Мој кум дувао је у шишке и уздисао на басу, док су Ерогене Зоне сањале неку нову револуцију и неки бољи свет. Бољи и од најбољега у коме смо тада живели. Таква била је директива. Постојало је и тајанствено Црно вино, толико тајанствено да их се скоро нико не сећа данас, а знали су да свирају. Бенд. Наравно. Па Конгрес, Ватрени Пољубац, Резонанса...

 

Иако се сада пишу нове историје попа и рока, а старе бришу, мени је београдска Алиса рецимо била далеко занимљивија концептуално, него далеко популарнији сарајевски Плави Оркестар. Са ликом попут Роберта Смита на гитари, вокалу и сличним имиџом, могао сам криомице, да се дружим, док су их пуштала средства јавног информисања. Реално - Београд и београдски Мекдоналдс били су нам недостижне дестинације и узори, све док не би открили моћну војвођанску кухињу и подједнако јасно и гласно окренули главе и од истока и од запада. И жао ми је што је Сарајево тако лоше пролазило, прошло и пролазиће - све док се неки лош дух који и даље влада, не врати у боцу. Младост је ипак једна и увек је се радо сећам. А то што скоро 30 година ништа не иде напред и све је пука имитација нечега што само у нечијим тупим главама и мислима постоји и даље ми је тешко објаснити. Свет дефинитино стоји. Па и иде уназад.

 

Знало се некада. По гардеробу и кафу ишло се у Трст и Истамбул. Плоче су некима стизале из Копра или Лондона. То и некако. Али шта да се ради када се по конкретне директиве и скупе савете иде на милион страна света, преко океана и меридијана? А не код комшије и некога ко ти је најближи душевно и географски? Свака вам част на издржљивости, истрајности и тврдоглавости. Није ми свеједно, али не знам решење. Дефинитивно. И не разбијам главу више. Чувајмо здравље и чист ваздух.

 

Дони Дарко, 07.02.2024