The Wissiting Privilege – Joy Williams
Alfred A Knopf – 2015/2017
Kratke priče nisu tako popularne kao romani. Zašto? Stvarno nemam pojma. Možda zbog toga što su neke bolje od drugih, a dele iste korice knjige. Često im nedostaje homogenost i ujednačenost. Osamdesetgodišnja Amerikanka Joy Williams, osvojila je sa svojim romanima i zbirkama brojne nagrade u svojoj zemlji. Ipak, ostala je relativno nepoznata u našim prostorima. Na njeno ime, naleteo sam u jednom od intervjua Jonathana Frenzena. Čudio se što nije popularnija. Gledao sam malo po internetu i neleteo na brojna poređenja i preporuke. Te Bernhard, Čehov, Carver i mnoga druga imena.
Knjiga „Poseta privilegija“ na svojih skoro 500 stranica, skup je kratkih objavljenih i neobjavljenih storija u periodu od 1972 do 2015e godine. Jezik i izraz, menjali su se i nisu. Krajnje jednostavno doticanje složenih tema, koje i onima sa ograničenim poznavanjem engleskog, ne pretstavlja veliki problem.
Junaci priča, uglavnom su žene, deca, psi, starci i poneki muškarac. Dijalozi, na samim počecima, bili su živopisni i puni slika svakodnevnice, da bi se u poslednjoj fazi ograničili više na poznate fraze. A komentari u propratnim rečenicama, objašnjavali su, a i nisu objašnjavali, o čemu se tu radi. Sami naslovi pogađali su u sredinu mete. Ne može se reći da je sve ostajalo nedorečeno, ali misterija postoji i s pravom se Williamsova svrstava u nekim prikazima u gotski minimalizam. Zanimljivo je, negde pred kraj, spominje se eBay, ali sve ove tehnološke novotarije i internet i google i mobilni uređaji, kao da nikad nisu ni postojali i ne postoje. Priče su izvučene iz običnih života i imaju izvesnu dozu čežnje i melanholije za prirodom i vremenima kada sve je bilo humanije i ljudskije.
Prva polovina knjige obiluje rečenicama koje počinju, više sa „The“ nego sa „A“. A mnogo je i onih na „She“, mnogo više nego sa „He“. I upravo ta prividna lakoća zbunjuje, ali i ne smeta. A i iziskuje visoku pažnju jer se naizgled svakodnevne slike iz porodičnih života i malih tragedija, lako mogu transponirati u socijalnu i političku kritiku trenutka u kome su nastajale. Stvarno, puno je tu univerzalnog i objašnjava zašto se Amerikanci osim za Jegermajster i neke skrivene kutke Evrope, jako malo zanimaju za ostatke sveta.
Tu je i mala geografija Sjedinjenih Država koja nam predstavlja stereotipe i neke od karakteristika saveznih država. Verujte mi, ne zanima me previše, a nije ni previše daleko od onoga što čujem po Evropi.
Williamsova spominje i Tagoru i Čehova i Janačeka, umetničke uzore, negde u poslednjim pričama. Tako verovatno pokazuje da njen ispečeni zanat ima i predistoriju i podlogu. Sama forma i formula, menja se. Često pred sami kraj priče, nalazimo i ushićenje kako je autorka uspela dobro da zakuva atmosferu između svojih junaka pa im postavlja u poslednjim komentarima nerešivi zadatak. Nešto što bi kao čitaoce nateralo na dalje razmišljanje. Ali vremena i nema, sledi sledeća priča, sledeća zagonetka.
Kao kod Carvera, ili kod nama poznatog Valjarevića, tu su „ljudi za stolom“ koji sede i pričaju i evociraju uspomene na neka, verovatno srećnija vremena. Inače, ne tako očigledno, ali u dubokoj slutnji, puno je tuge i emocije i neke mračne patine u opisanim slikama i scenama. Mnoge junake nagriza zub vremena i svesni svoje neminovne prolaznosti, okreću glave jedni od drugih i pričaju o svojoj deci, srećnim danima i sve je to prosto neverovatno. Kao da nikad bolje bilo nije.
Ljudi gledaju u predmete, predmeti u ljude i na svu sreću, radi se samo o pisanom tekstu. Dubokom trenutku intime koje autorka, slično jednom drugom velikom ženskom imenu s tih prostora Anne Proulx deli sa nama.
Ako je ovo ipak deo, projekcija jedne stvarnosti, moramo, stvarno moramo da pokažemo saosećanje sa napisanim. I sa osmehom pružimo ruku nepoznatom čoveku koji živi u ovom delu i kroz pisanu reč pokušava da uspostavi kontakt s nama. Prijateljska literatura. Oda čoveku i prirodi.
No comments:
Post a Comment