Čuvari ulaza/Kako šefovi kabineta Bele kuće definišu svako predsedavanje – Chris Whipple

 

Čuvari ulaza/Kako šefovi kabineta Bele kuće definišu svako predsedavanje – Chris Whipple

Gatekeeper/How The White House Chiefs of Staff Define Every Presidency – Chris Whipple

Broadway Books – 2017/2018

 

U jednom, ne tako davnom intervjuu, amerićki jazz muzičar Kamasi Washington kaže da je najveća snaga demokratije Sjedinjenih Država to što jedan čovek nije u mogućnosti da promeni bilo šta. Drugim rečima, samo timski rad ubire plodove i dobro organizovane grupacije, kompanije i te dve velike političke partije su u stanju da utiču na aktuelne tokove. O ulogama šefova kabineta, zahvaljujući transparentnosti i promenama na ondašnjoj društvenoj sceni, zna se prilično mnogo. U pitanju je jako odgovorna pozicija na kojoj retko ko može da se održi tokom celokupnog mandata jednog predsednika. Jedna od uloga je i da određuje plan: ko, kada, koliko dugo može da se nalazi i obraća predsedniku. Samim tim, šefovi kabineta utiču i na sam proces donošenja odluka i imaju enorman značaj u celokupnom definisanju smernica u kojima se vodeća politika kreće.

Knjiga Chrisa Whipplea, režisera dokumentarnih filmova i autora bestselera „Čuvari ulaza“ kako stoji u ovom slobodnom prevodu „Gatekeepers“, bavi se predsedništvovanjem od vremena Nixona pa do vladavine Donalda Trumpa. Različiti su to bili stilovi i vremena, ali zna se da je Reagan npr. vladao veoma pragmatično i svojim najbližim saradnicima prepuštao neke čak i veoma važne i kritične odluke, dok je recimo Carter gotovo isključivo sam to činio i bio je prilično čvrste ruke, što ga je verovatno i koštalo drugoga mandata. Naime vladao je samo 4 godine.

U mnoštvu likova koje opisuje Whipple, nalazimo i poznatija imena kao što su Donald Rumsfeld, Dick Cheney ili Howard Baker Jr.. Clintonovi šefovi kabineta Leon Panetta i John Podesta, često su se pojavljivali na stranicama dnevnih časopisa i dobijali publicitet u javnosti. Čuvene su njihove grupne fotografije kao svedočanstva da je trebalo mnogo vremena i snage potrošiti da se iz prilično haotične pozicije krene u nekom određenom pravcu. Za Panettu se zna i da je npr. odlično poznavao geografiju bivše Jugoslavije i svaki dan tokom 90ih imao detaljne informacije na stolu o tokovima balkanskih ratova. 

Za druge glavne likove ove zabavne, tegobne i ko zna koliko iskrene i autentične knjige može se slobodno reći da su delovali uglavnom iz senke i kontrolisali zbivanja u pozadini, što je i praktičnije. Lično, veoma jak utisak odaje Rahm Emanuel, Obamin čovek koji je ne samo čvrsto sajao na zemlji na obadve noge, nego i često ulazio u žučne diskusije sa predsednikom Obamom.Naravno, nije dugo ostao na toj poziciji. Ali uspeo je da održi i izgradi prilično uspešnu karijeru profesora i ambasadora.

Neki od šefova kabineta gubili su svoje radno mesto nakon što bi predsednikovoj supruzi spustili slušalicu. Neki pod pritiskom javnosti ili jednostavno kada bi splasnuli komunikacija i razumevanje sa šefom. Bilo je i slučajeva da su budući predsednici vršili enorman pritisak na svoje buduće „čuvare ulaza“ prvo da prihvate funkciju, da bi veoma brzo, kada bi uspeli u svom nagovaranju menjali mišljenje i smenjivali ih. Svesni da su doneli pogrešnu odluku ili da hemija ne funkcioniše, menjali bi šefove svoga tima još brže nego što bi ih doveli na te pozicije.  

Kako su se dalje razvijali mehanizmi upravljanja, znamo iz novina. Tako je pretposlednji američki predsednik sebi stavio za zadatak da sve što je njegov prethodnik Obama uradio vrati na polaznu tačku i eliminiše. To izgleda veoma jednostavno, ali koliko truda i pregovaranja iziskuje jedna takva operacija svedoči broj saradnika koje je smenio s pozicija.    

Da dalje ne dužim, zanimljiva knjiga i još jedan dokaz snage slobode mišljenja i govora. Koliko god da ima mana i koliko god je davanje na uviđaj tako pikantnih detalja problematično i poklon za diktatorske i populističke režime kojih nažalost još ima. Sud javnosti na kraju ipak odlučuje. Ovakvim delima Amerika i Amerikanci čine nesebičnu uslugu ne samo sebi, nego i drugima. Sebe teraju da rade, da ne spavaju i da se kreću u nekom progresivnijem pravcu iako slika i stvarnost često varaju. Drugima nude da ili slede ili kritikuju njihov primer i daju im impulse za uzajamno (ne)razumevanje i dalju diskusiju. 

Ovih dana u Americi sve češće čuje se gospel. Čini mi se. Jedna usputna, možda i sasvim neistinita konstatacija za kraj.